Босна и Херцеговина: Kуда усмерити вехабије који се враћају из Сирије?

По писању српских медија од 12. јануара 2014. године, у случају пораза Слободне сиријске војске, у земље Балканског региона вратиће се око 300 џихад ратника – присталица екстремистичких исламских покрета. Главне тачке ослонца вехабија на Балкану налазе се у Албанији, Босни и Херцеговини, Србији (Косово и Метохија и Рашка област – “Санџак”, југ централне Србије. Генерал у пензији Момир Стојановић, бивши директор Војно-безбедносне агенције, још 2004. године је упозорио на опасност од ширења вехабизма. „Десет година касније – примећује генерал –  види се да су они постали наша реалност. Окупљају се у џамијама, поседују видео-касете на којима се величају терористички напади и приказују бомбаши-самоубице. Главни проблем је то што ми немамо законску регулативу која ће санкционисати такве намере и удруживања. Колико ми знамо о њиховим везама, токовима финансирања, едукацији и војној обуци, индоктринацији? Недовољно, а то је двострука опасност – на спољнополитичком плану јер показујемо да благонаклоно гледамо на проблем, али и по безбедност наше земље“ – закључио је бивши директор Војнобезбедносне агенције. (1)

У једном броју насеља у БиХ у којима су пре етничких сукоба са краја XX века живели Срби, сада су формиране вехабијске заједнице. Вехабије које су по окончању војних сукоба остале у БиХ, запатили су екстремни исламизам у регион који раније није имао искуства са екстремним фундаментализмом. Пре свега треба истаћи насеље Горња Маоча (на граници Тузланског кантона БХ-федерације и Брчког дистрикта) чије комплетно становништво пружа подршку вехабизму, а ради се о држављанима различитих држава – Црне Горе, Македоније, Србије, САД. Према подацима страних агенција и обавештајних служби које се баве проблемима међународног тероризма, овде се врши диверзантско-терористичка обука ратника за “Свети рат – Џихад”. Душанка Мајкић, председник Савезне комисије за одбрану и безбедност у Скупштини БиХ, изјавила је “да се дуго чекало на било какве податке о броју особа које живе на Маочи… тамо нема деце која иду у школу, немамо пријава да је неко тамо умро и да се тамо сахрањује, тачније, немамо никакве податке о животу у том насељу”. У места са вехабијским заједницама убрајају се и Овша и Горња Бочиња код Маглаја као и насеље Стијена (Цазинска Крајина). (2) Већина вехабијских заједница налази се у близини магистралних путева и примећује се њихова узајамна повезаност. Подаци служби указују да се у последње време у тим заједницама спроводе интензивни радови на асфалтирању старих и пробијању нових путева на територијама општина Горажде, Фоча, Калиновик – у складу са мапом такозване “зелене трансферзале” која повезује Босну и Херцеговину са Рашком облашћу (“Санџаком”) и Косовом.

Експертска група за борбу против тероризма у југоисточној Европи износи податке о појачаној активности вехабија у Републици Српској, укључујући и стварање нових база. Тако на пример, Дарко Трифуновић, члан те групе, описује добро уходан механизам инфилтрирања у православно окружење. На пример у селу Сасе у оштини Сребреница, у близини православног манастира, за кратко време је изграђено 20 кућа, ту се често “могу видети групе вехабија”, а “постоје и подаци да се у тешко приступачним рејонима спроводе припреме за терористичке акције” – истиче Трифуновић. Српски медији наводе оперативне податке да је МУП Републике Српске регистровао вехабијске групације на територији 14 општина у Републици Српској у којима су успостављени путеви који их повезују са Гораждем и другим стратешким тачкама у Републици Српској и целој Босни и Херцеговини. Указује се на посебну концентрацију вехабијских група у местима Козарска Дубица, Нови Град, Приједор, Градишка, Прњавор, Теслић, Бања Лука, Котор Варош, Добој, Бијељина, Бања Лука, Зворник, Братунац, Сребреница, Власеница. (3) Планина Влашић (погранична линија између ФБиХ и РС) карактерише се као јако упориште вехабија са кога се лако прелази на територију РС. (4)

На тај начин у последње време имамо постепен раст процеса јачања диверзантско-терористичких база вехабија у БиХ и у квантитативном и у квалитативном смислу (узимајући у обзир и искуство бојевика који су прошли сиријски пакао). Очигледно је да те вехабије после повратка неће седети скрштених руку, него ће се пребацивати у било који други регион у свету  – који се покаже погодан западном фактору. На њихово место ће пристизати нови “неофити” који ће обезбеђивати континуитет и непрекидност стратегије и тактике исламског фундаментализма. И они ће са своје стране попунити насталу празнину и стати у прве редове борбе против “неверника”. Вехабије имају своје сопствено наређење “ни корака назад” и док се они финансирају из иностранства, њихов једини циљ је да се иде напред, беспкомпромисно и изузетно окрутно и без оклевања. Да подвучемо: вехабије представљају агресивне групације усмерене за спровођење диверзантско-терористичке борбе уз помоћ терористичких аката и примену других видова насиља против оних које су идентификовали као мету. Ту спада и борба са умереним исламским токовима ради успостављања сопственог религиозног монопола. Вехабијски покрети делују искључиво уз садејство са Западним фактором – англосаксонским фактором (Велика Британија и САД). Есад Дураковић, професор универзитета у Сарајеву, истиче да је “вехабизам извозни производ који је у Босну и Херцеговину извезла Саудијска Арабија, а главни посредник по његовима речима је Аустрија (Беч) чији конкретан циљ у БиХ представља “потпуно освајање њене територије”. По карактеризацији Дураковића, покрет носи експанзионистички карактер, а “његов основни принцип представља нетрпељивост”. (5)

О развоју екстремистичких исламских покрета на територији бивше Југославије, у Европи се зна поодавно. Например, још у извештају Комитета за заштиту уставности и борбу против тероризма Аустрије, истиче се да су у тој земљи, у оквирима босанске дијаспоре, формиране групације које припадају фундаметалистичким токовима, пре свега вехабизму. Истакнуто је и да многе вехабије иако представљају потенцијалну опасност, нису нарушиле ни један аустријски закон.

 До сада је око 60 грађана БиХ стекло борбено искуство током рата у Сирији. Извор из МУП-а Федерације БХ, указује да је крајње сиромаштво главни мотив уласка бојевика у рат против легалне власти Башара Асада и њихово стављање на страну квази-опозиције која је добро плаћена од стране Запада. Ствара се утисак да се у овом региону свесно осиромашује становништво, како не би пресушило благодатно тло за развој вехабизма.’

Балкан који је прошао кроз локалне ратове чија се ескалација умешно иницирала извана, вештачки је гурнут на ивицу сиромаштва. Европска Унија (којој тако упорно теже земље постјугословенског пространства иако нема ни политичке ни економске мотивисаности са тачке гледишта њихових национално-државних интереса) није учинила ништа како би из региона протерала непросвећено сиромаштво, незапосленост и обновила рактично неповратно уништене индустријско-пољопривредне комплексе. Уместо тога, слободан доступ су добили финансијски токови Саудијске Арабије, а балкански муслимани су стекли право да се учлањују у вехабијске покрете који постепено стичу етничке карактеристике “беле Ал-Каиде” (плава коса и светле очи). С. Шварц тврди да је спремност за придруживање вехабизму само једним условљена – “новцем и само новцем”. Пакистански сајт Pakistan Christian Post указује да средства исламских земаља, опрана преко хуманитарних организација, омогућавају да се регуларно на обуку шаље око 100 хиљада младих босанских муслимана. Пре свега се примећује учешће у финансирању обуке муслимана из региона западног Балкана од стране Светске исламске лиге (коју контролише Саудијска Арабија) (6), а такође и изузетно јачање на Балкану оних држава у којима се вехабијски кругови и вехабијска идеологија налазе на утицајним местима у држави – Уједињени Арапски Емирати, Катар и слично. (7)

Међу добровољцима који су се упутили у Сирију, налазе се и људи млађи од 20 година (!), као и жене које су по шеријатским законима ступиле са вехабијама у брак и заједно са својим мужевима се упутиле на “стицање бојевих навика”. Извори босанског МУП-а истичу да се добровољцима издваја око 15 хиљада еура, плаћа им се карта до места ратних дејстава, а породицама се обезбеђује материјална помоћ. Маршрута за пребацивање иде путем Словенија-Беч-Истанбул, одакле по већ уходаним пограничним каналима пресецају границу са Сиријом и сједињују се са јединицама Еl-Nusre. Попуњавање вехабијских редова – истиче исти извор – углавном се врши вехабијама из Рашке области у Србији, поново из Аустрије. (8) Својевремено је шпански стручњак за религиозни екстремизам Хуан Карлос Антуњес оценио да укупан број вехабија у БиХ износи око 3 хиљаде људи, при чему и много мањи број може нанети озбиљан удар за систем безбедности земље и региона. Ту цифру је још 2011. године потврдио директор обавештајне службе БиХ Алмир Џуво:”У БиХ већ сада постоји око 3. 000 потенцијалних терориста, чланова вехабијскоих покрета”. (9) По речима неоконзервативног америчког публицисте Стивена Шварца – “нису све вехабије бомбаши-самоубице, али јесу сви бомбаши самоубице вехабије”. (10)

Подаци МУП-а Србије из августа 2013. године, говоре да се радикални исламисти, међу којима има и вехабија из Србије, сматрају базом тзв “беле Ал-Каиде” у Европи. Из различитих струја – истиче српски МУП – последњих година су се формирале терористичке групације које карактерише узајамна повезаност са терористичким организацијама на глобалном нивоу. Међу радикалним исламистима-бошњацима издвајају се две струје – “нусретовци” и “текфировци”. Први су под утицајем Нусрета Имамовића из Маочи (БиХ) и месџите “Тевхид” у Бечу на челу са Адемом Демировићем. “Нусретовци” инсистирају на неопходности џихада и отворено га проповедају. Неџад Балкан из Беча је лидер друге групе “текфироваца”. Руководство те групе је одлучило да јавно не проповеда џихад, али се он “подразумева”. Помоћник директора српске полиције С. Митровић истиче да је у Србији забележена тенденција увећања броја радикалних исламиста, а нови припадници исламистичких група и даље се попуњавају из редова муслимана и Албанаца, а у последње време и из редова Цигана из Београда, Новог Сада, Суботице и Подриња. (11)

Оштро и прогресивно повећавање фундаменталистичких (вехабијских) групација на територији БиХ и Републике Србије и њихових диверзантско-терористичких база, захтевају најпажљивије изучавање, како би се осигурала безбедност не само тих земаља, него и оних на које може потенцијално бити усмерена претња извоза екстремизма (тероризма) са тих територија.