Док се свет припрема за обележавање стогодишњице Првог светског рата, пуцањ Гаврила Принципа, којим је 28. јуна 1914. године у Сарајеву усмртио аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда, данас користе медији да прекроје историју и испишу је испочетка.

После 100 година нечисте савести немачког империјализма за највећи светски покољ, Србија опет игра улогу дежурног кривца и то са омчом Сребренице увијене у украсну кутију Ал Каиде! Гаврило Принцип проглашен је политичким Бин Ладеном, Млада Босна која се борила за уједињење свих јужних Словена постала је Ал Каида, а ондашња краљевска Србија – данашњи Иран.

Убиство Франца Фердинанда у Сарајеву, према најновијим теоријама појединих немачких и британских историчара, подгрејаним у лонцу европских медија, проглашава се правим узроком, а не само поводом Првог светског рата. Тако су изненада Србија и Русија оптужене за смрт 20 милиона људи, колико их је погинуло од 1914. до 1918. године, иако је Версајским уговором Немачко царство 1919. званично проглашено одговорним за Први светски рат и деценијама је плаћало ратну одштету.

После 100 година немачки “Велт”, “Зидојче цајтунг” и “Билд” фалсификују историју, а и поједине историчаре, оптужујући Србију да не може да докаже невиност јер је узрок Првог светског рата. У “Велту” је атентатор Гаврило Принцип описан као “месечар и прапредак данашње Ал Каиде – Бин Ладен тадашње епохе. Придружили су им се и други европски медији који су почели Србију да пореде са Ираном. Књига историчара и професора са Кембриџа, Кристофера Кларка “Месечари”, одлично је дошла као испирање историје јер ослобађа Немачку од одговорности. Узрок рата се приписује српском национализму, као да је Србија 1914. кренула да освоји нове колоније у Африци.

Онда као да је уочи јубилеја који треба Европу да одведе у праштање и разумевање историје избио нови трећи светски рат, али између медија. Против прекрајања историје скочили су други британски историчари и градоначелник Лондона. Историчар Макс Хастингс је објавио књигу која је противударац Кларковој – “Катастрофа: Европа одлази у рат 1914”.

Он каже да нема дилеме око тога ко су лоши момци који су гурнули Европу у рат и да су то искључиво Немци и Аустријанци, који данас на оптуженичку клупу као главног кривца постављају малу Србију која је тобож била и те како свесна будућих последица Сарајевског атентата. Градоначелник Лондона Борис Џонсон је јасно изјавио за “Телеграф” да је непорецива истина да је Први светски рат највећим делом резултат немачког експанзионизма и агресије.

Он је критиковао лабуристе за покушај минимизирања улоге Немачке и да је на стогодишњицу овог рата веома важно да се према истини односи са поштовањем. Пре неколико дана овим поводом огласио се и Карл Хабзбург – Лотринген, потомак Франца Фердинанда, који је изјавио да би и без сарајевског атентата дошло до Првог светског рата.

– И да није било чувеног пуцња у Сарајеву, рат би почео три недеље касније, негде другде – рекао је у интервјуу “Гардијану” унук последњег цара Аустроугарске.

Како смо ушли у годину јубилеја, и српски историчари укључили су се у овај медијски рат. Директор Архива Србије Мирослав Перишић у Андрићграду је представио писмо Оскара Поћорека, ондашњег гувернера Босне и Херцеговине, у којем је 1913. године написао да што пре треба почети рат против Србије. Званична историја каже да првобитни узроци за планирање и извођење Сарајевског атентата леже још у 1878. години, када на Берлинском конгресу Аустроугарска добија право да окупира Босну и Херцеговину на 30 година. Анексија Босне и Херцеговине није била призната од већине држава јер је спроведена против воље њених грађана. Тајна организација Црна рука формира се 1911. године. Под паролом “Уједињење или смрт” окупили су се чланови српске краљевске војске са циљем уједињења и стварања југословенске државе.

На подручју Босне, Црна рука је контролисала организацију Млада Босна чији чланови ће касније извршити атентат на Франца Фердинанда. Историјске чињенице потврђују да званична Србија није учествовала у припреми атентата. Тадашњи премијер Никола Пашић, по сазнању да се припрема атентат, хитно је наредио посланику Србије у Бечу Јовану Јовановићу да о томе обавести аустријску владу. Апис је послао свог обавештајног официра да одврати Гаврила Принципа. Принцип је то врло одлучно одбио. Аустроугарска влада Пашићево упозорење није озбиљно схватила. Након атентата у Сарајеву одмах је почела истрага коју је водио др Лео Пфефер, родом из Карловца, који је о својим сећањима о истрази написао и књигу.

Аустроугарска је одмах послала вишег чиновника Фридриха фон Визнера да утврди одговорност Србије за атентат. И један и други су установили да држава Србија није уплетена у атентат. У каснијем суђењу и у ултиматуму Србији аустроугарске власти се нису обазирале на ову оцену већ је уплетеност Краљевине Србије узимана као чињеница и повод за напад на Србију.

Макс Вебер, чувени немачки правник и историчар, који је умро 1920, написао је: “Онај који аустроугарски ултиматум Србији из 1914. жели да представи као разлог за овај рат, тај је једноставно – слабоуман”. Али у последњих 100 година уз технологију је напредовала и медијска пропаганда. Па није чудно што у званичној биографији Кристофера Кларка на интернету пише да је једно време живео у Берлину “па је имао прилику да се упозна са немачком историјом”.