СУДБИНА ЕВРОАЗИЈЦА Петар Николајевич Савицки (на слици лево са Н.С. Трубецкојом и П. П. Сувчинским) (1895-1968) је, по свој прилици, први (и једини) руски аутор за кога се у пуном смислу речи може рећи да је геополитичар. По образовању је економиста, ученик В. Вернадског и П. Струвеа. Пре рата је био близак кадетима. После револуције је емигрирао у Бугарску а потом прешао у Чехословачку. Заједно са кнезом Н. С. Трубецким, је 1921. дошао на чело евроазијског покрета, у коме су геополитички чиниоци играли централну улогу. Управо се Савицки највише од свих евроазијаца интересовао за геополитику.
Његов светоназор се, као и код већине других евроазијаца, обликовао под утицајем радова словенофила – Данилевског, а нарочито Леонтјева. То је била подврста револуционарног словенофилства спојеног са тежишном идејом посебности историјског идентитета “Великоруса”, несводиве како на верску, тако и на етнички словенску суштину. Они су у том аспекту били најближи Константину Леонтјеву, који је формулисао најважнију тезу – “словенство постоји, словенизма нема”, тј. “етничка и лингвистичка блискост словенских народа није довољан основ да би се могло говорити о њиховом културном и карактерном јединству”. Евроазијски пројекат је по избору омиљених тема и концепција био зачуђујуће близак немачким конзервативним револуционарима. Евроазијци су, исто као и конзервативни револуционари, тежили ка спајању верности извориштима са стваралачким узлетом у будућност, укорењености у руској националној традицији са социјалним модернизмом, техничким развојем и политиком нетрадиционалних облика. На томе је заснован и опрезно позитиван однос евроазијаца према Совјетској Држави и Октобарској револуцији.
И поред наклоности према Совјетима, својствене не само отворено просовјетском крилу евроазијаца (париски кружок који је издавао лист Евроазија) са којим је Савицки званично раскинуо односе, него и најумеренијим и “конзервативним” елементима, након што је совјетска армија 1945. године освојила Праг, Савицки је ухапшен и осуђен на 10 година заточеништва у логору. Тамо се упознао са сином песника Николаја Гумиљова Лавом, који је постао његов ученик, а потом и један од најбољих савремених руских етнографа и историчара. Савицки се 1956. године после рехабилитације вратио у Праг, где је кроз 12 година и умро.
РУСИЈА-ЕВРОАЗИЈА Основна идеја Савицког лежи у томе да Русија представља посебну цивилизацијску творевину дефинисану кроз квалитет “средишњости”. Један његов чланак Географски и геополитички основи евроазијства (1933) почиње следећим речима: “Русија се са много више основа од Кине може назвати ‘Средишњом Државом’“.
Док “средишњост” Немачке, Миттеллаге, ограничава европски контекст, а сама Европа је тек “западни рт” Евроазије, Русија заузима централну позицију у оквирима читавог континента. “Средишњост” Русије је за Савицког основ њеног историјског идентитета – она није део Европе нити је наставак Азије. Она је самостални свет, самостална и посебна духовно-историјска геополитичка реалност коју Савицки назива “Евроазија”.
Тај појам не означава копно нити континент, него идеју одражену у руском простору и руској култури, историјску парадигму, посебну цивилизацију. Савицки са руског пола износи концепцију истоветну са Макиндеровом геополитичком сликом – само што апстрактни “разбојници копна” или “центрифугални импулси из географске осовине историје” код њега стичу јасно изражене обрисе руске културе, руске историје, руске државности, руске територије. Русија-Евроазија се код Савицког појављује у истом светлу у коме и Раум код Рацела и, још прецизније, Гроссраум код Шмита.
Док Макиндер сматра да из пустиња хеартланд-а полази механичка побуда која приобалне зоне 
(“унутрашњи полумесец”) приморава на стварање културе и историје, Савицки тврди да Русија-Евроазија (= хеартланд Макиндера) управо и јесте синтеза светске културе и светске историје, разграната у простору и времену. Притом природа Русије саучествује у њеној култури.
Савицки Русију схвата геополитички, не као националну државу, него као посебни тип цивилизације састављене из неколико саставних делова – аријевско-словенске културе, турско-татарског номадства и православне традиције. Све заједно ствара јединствену “средишњу” творевину, која представља синтезу светске историје.
Савицки Великорусе не сматра само за огранак источних Словена него за посебну империјалну етничку творевину, у којој се спајају словенски и турско-татарски супстрати. То га доводи до важне теме – теме Турана.
ТУРАН Обраћање Турану као позитивном опредељењу ужасавало је многе руске националисте. Тиме је Савицки посредно оправдавао татарско-монголски јарам, захваљујући коме је “Русија стекла своју геополитичку самосталност и очувала своју духовну независност од насилничког романо-германског света”. Такав однос према турско-татарском свету требало је потпуно да одвоји Русију-Евроазију од Европе и њене судбине, да образложи етничку јединственост Руса.
“Без татарства не би било ни Русије” – та теза из чланка Савицког Степа и седелаштво била је кључна формула евроазијства. Одатле се директно прелази на чисто геополитичку тврдњу:
“Рецимо отворено: западноевропском осећају мора је у простору светске историје сучељен као равноправан, премда опречан, једино монголски осећај континента; међутим, код руских ‘пионира’, у опсежности руских освајања и покоравања исти је тај дух, исти осећај континента”.
И даље: “Русија је наследница Великих Канова, настављачица Џингисовог и Тимуровог дела, ујединитеља Азије. (…) У њој су истовремено спојене ‘седелачка’ и ‘степска’ историјска стихија”.
Фундаменталну двојакост руских предела – поделу на Шуму и Степу – приметили су још словенофили. Код Савицког се геополитички смисао Русије-Евроазије појављује као синтеза те две реалности – европске Шуме и азијске Степе. Притом, таква синтеза није просто преклапање два геополитичка система него нешто целовито, оригинално, нешто што поседује своје сопствено мерило и методологију оцене.
Русија-Евроазија се не може у потпуности свести на Туран. Она је нешто више. За разлику од Европе, која све што превазилази оквире њене “приобалне” свести сматра за “варварство”, самоквалификација Руса као “носилаца монголског духа” представља изазов који разоткрива историјску и духовну надмоћ евроазијаца.
МЕСТОРАЗВОЈ Најаважнију улогу у теорији Савицког има концепција “месторазвоја”. Тај термин је аналог појма Раум у тумачењу Рацелове “политичке географије” и немачке геополитике (+Кјелен) у целини. У том појму се одражава “органицизам” евроазијаца који у потпуности одговара немачкој “органицистичкој” школи и оштро одудара од прагматизма англосаксонских геополитичара. Да је Спајкмен био упознат са радовима Савицког, његово негодовање поводом “метафизичког нонсенса” било би још снажније него у случају са Хаусхофером. Тако Савицки у тексту Географски преглед Русије-Евроазије пише:
“Социјално-политичка средина и њена територија се за нас морају слити у јединствену целину, у географску јединку или предео”.
То и јесте суштина “месторазвоја”, у коме се објективно и субјективно сливају у нераскидиво јединство, у нешто целовито. То је концептуална синтеза. У истом тексту Савицки наставља: “Неопходна је синтеза. Неопходно је умеће да се одједном гледа на социјално-историјску средину и на територију коју она заузима.”
У томе је Савицки близак Де ла Бланшу. Слично француском геополитичару, који недељивост Француске образлаже јединством културног типа независно од етничке припадности житеља Алзаса и Лорене, Савицки сматра да “Русија-Евроазија јесте ‘месторазвој’, ‘јединствена целина’, ‘географска јединка’ – географски, етнички, привредни, историјски итд. (и тсл.) ‘предео’ истовремено”.
Русија-Евроазија је такав “месторазвој” који је интегрални облик постојања многих мањих “месторазвоја”. То је Шмитов Гроссраум састављан из читаве хијерархије мањих Раум-ова.
Евроазијци су увођењем појма “месторазвоја” избегавали позитивистичку неопходност да аналитички рашчлањују историјске феномене и распоређују их у механичке системе – примењиво не само на природне него и на културне појаве. Позивање на “месторазвој” и “географску јединку” омогућило је евроазијцима да избегну сувише конкретне рецепте у вези са националним, расним, верским, културним, језичким и идеолошким проблемима. Геополитичко јединство које су интуитивно осећали сви житељи “географске осовине историје” самим тим је стицало нови језик, “синтетички”, несводив на неприкладне, фрагментарне аналитичке концепције западног рационализма.
У томе се Савицки такође потврдио као наследник руске интелектуалне традиције која је одувек тежила поимању “целовитости”, “саборности”, “свеопштег јединства” итд.
ИДЕОКРАТИЈА Веома важан аспект теорије Савицког је принцип “идеократије”. Савицки је сматрао да евроазијску државу треба градити полазећи од исконског духовног импулса, одозго надоле, што значи да се читава њена структура мора стварати у сагласности са Идејом а приори и на челу те структуре мора се налазити посебна класа “духовних вођа”. Тај став је веома близак Шмитовим теоријама о “одлучном” “духовном” импулсу на извориштима настанка Гроссраум-а.
Идеократија је претпостављала првенство непрагматичног, нематеријалног и некомерцијалног прилаза државном уређењу. Врлина “географске личности” је, по Савицком, у способности уздизања над материјалном нужношћу, уз органско укључивање физичког света у јединствени духовно-стваралачки импулс глобалног историјског делања.
Идеократија је термин који обједињује све облике недемократске нелибералне владавине засноване на нематеријалистичким и неутилитаристичким мотивацијама. Притом Савицки избегава да прецизира тај појам који може бити оличен у теократској саборности, народној монархији, националној диктатури, па и у партијској држави совјетског типа. Таква ширина термина одговара чисто геополитичким хоризонтима евроазијства који обухватају огромна историјска раздобља и географске просторе. То је покушај да се најтачније изрази интуитивна воља континента.
Идеократија је очигледно директно супротна прагматично-комерцијалном прилазу који доминира у учењима Макиндера, Мехена и Спајкмена. Тако су руски евроазијци коначно објаснили идеолошке термине у којима се историјски испољавала сучељеност Мора и Копна. Море је либерална демократија, “трговачки поредак”, прагматизам. Копно је идеократија (свих подврста), “хијерархијска владавина”, превласт верског идеала.
Погледи Савицког на идеократију сазвучни су идејама немачког социолога Вернера Зомбарта, који је све социјалне моделе и типове делио на две уопштене класе – “хероје” и “трговце”. Термин “херој”, “хероизам” на геополитичком нивоу губи метафорички, патетички смисао и постаје технички термин за означавање правне и етичке особености идеократске владавине.
СССР И ЕВРОАЗИЈСТВО Огромна је улога Петра Савицког и, шире, руског евроазијства у развоју геополитике као науке. У западним уџбеницима је зачуђујуће мало пажње посвећено том правцу. У Савицком имамо савим свесног, одговорног и меродавног геополитичара, који пуновредно и образложено изражава став хеартланд-а, и то полазећи од његових најдубљих – руских – области. Геополитичко учење Савицког представља директну антитезу погледима Мехена, Макиндера, Спајкмена, Де ла Бланша и других “таласократа”. Сем тога, само се у овом случају ради о целовитом и исцрпном излагању алтернативног учења које подробно претреса идеолошке, економске, културне и етничке чиниоце. Савицки и евроазијци представљају израз, користећи терминологију Карла Шмита, “номоса Земље” у његовом актуелном стању, доследне идеологе “телурократије”, мислиоце Гроссраум-а алтернативног англосаксонском Гроссраум-у.
Поређење идеја руских евроазијаца са теоријама немачких геополитичара-континенталиста (Хаусхофер, Шмит итд.), који су такође покушавали да изграде сопствену геополитичку теорију као антитезу “Поморске Силе”, показије да су Немци прешли само пола пута у том смеру, док код Руса (у првом реду Савицког) имамо целовиту и непротивречну пуновредну слику света. У том смислу може се извести одређени закон:“Што су погледи немачких континенталиста ближи руском евроазијству, што потпуније прихватају Осториентиерунг, то су њихова учења доследнија, логичнија, а њихови на геополитици засновани политички пројекти делотворнији”.
У том смислу су се Савицком највише приближили германски национал-бољшевици – конкретно Ернст Никиш – који су били свесни двојакости геополитичког положаја Немачке, чија је “средишњост” релативна и другостепена у поређењу са апсолутном културном и континенталном “средишњошћу” Руса. Отуда су они изводили закључак да Немачка не може полагати право на улогу геополитичке синтезе, да мора направити избор између југозападне, словенофобске, католичке и у појединим аспектима “таласократске” (буржоаске) Немачке (заједно са Аустријом) и североисточне германо-словенске, социјалистичке, русофилске, протестантске и спартанске Прусије. Никиш је аутор чувене геополитичке тезе – “Европа од Владивостока до Флесинга” и само такав немачки прилаз се складно уклапа у доследно континентално евроазијство. Природно да је линија аустријског католика, антикомунисте и словенофоба Хитлера – ма колико поједини историјски знатно одговорнији конзервативни револуционари и геополитичари покушавали да је дотерају – неминовно довела до тога да је Немачка задуго изгубила своје историјско биће после кошмарног пораза нанетог управо од оних сила које би Немцима, да су с њима били у “вечном савезу”, једине могле обезбедити учешће у светској владавини телурократије.
Совјетска реалност се у геополитичком смислу у много чему подударала са концепцијама Савицког и других евроазијаца, мада нема веродостојних података о њиховом директном утицају на совјетско руководство. У много чему блиски евроазијцима, сменовеховци и национал-бољшевици – посебно Николај Устрајлов – очигледно су утицали на бољшевике, а нарочито на Стаљина, мада никада нису заузимали високе положаје и често су живот завршавали у логорима. Неки евроазијци – Ефрон, Карсавин итд. – отворено су сарађивали са СССР, али ни они за то нису добили никакву захвалност. Међутим, анализа совјетске спољне политике – све до почетка перестројке – наводи на закључак да је она стално следила управо евроазијски курс, никада то отворено не изјављујући.
И овде се могу само износити претпоставке: или је постојала извесна непозната организација унутар совјетског режима која се руководила идејама Савицког, прилагођавајући их актуелним политичким реалностима и заодевајући у “марксистичку” лексику, или је објективни положај хеартланд-а приморавао СССР да махинално предузима исте оне кораке које би морала чинити геополитички свесна континентална држава – Евроазија.
Из књиге А. Г. Дугина “Основи геополитике”, том И, изд. Екопрес, Зрењенин, 2004.
Превод Сава БАБИЋ
Одабрао и приредио Иван ЋУПИН
Нови Стандард