Захваљујући љубазности 87-годишњег Деспота Врачарића листамо пожутелих 200 страна другог допуњеног издања књиге Леа Пфефера “Истрага у Сарајевском атентату” коју је издала “Нова Европа” из Загреба 1938. године. Деспот Врачарић је био ученик железничке школе у Љубљани и књигу је добио од свог професора Марјана Пишла пошто је у професоровој кући у Пули извадио око три кубика књига из скривеног бункера да би дошао до ње.

Лео Пфефер у књизи износи податке о саслушању окривљених и сведока у истрази која је трајала од јула до средине септембра 1914. године, о приликама у Босни и Херцеговини пре и за време атентата. У уводу књиге истражни судија Лео Пфефер не оптужује Србију за изазивање Великог рата.

– Иако ме је светски рат затекао још при вођењу истраге, био сам уверен, и онда као и данас, да С а р а ј е в с к и а т е н т а т н и ј е и з а з в а о р а т (размак између слова је написан у књизи) већ да је он био тек зубља која је потпалила сложену ломачу укрштених интереса. Зато зле последице тог рата осећа и након четврт века готово цели свет. Човек би мислио да ће онакво искуство уразумити човечанство; а данас као да се спрема још већа ломача укрштених интереса која чека опет на неку искру да је поново запали! Да ли добро схваћена историја, која почива на објективним чињеницама, може постати учитељица живота, бар за нараштаје који долазе?

Лео Пфефер у књизи наводи да му је основно начело у истрази била истина, али и да му је такав однос према овом предмету одредио живот. По речима Деспота Врачарића морао је да напусти Аустрију и да се пресели у Осијек.

– Ова истрага била ми је најтежи и најнапорнији посао у животу. И не само то, најнезахвалнији посао који је запечатио судбину мога живота. Али што сам ја према милионима који су у рату страдали! Био сам одмах свестан важности ове истраге, као и тога да ће се о њој кад-тад много расправљати, поготово кад сам сазнао, како се хоће ту истрагу исконструисати као повод за рат против Србије. Зато сам утолико више предузео у себи да проведем истрагу посве објективно, тражећи истину до крајњих граница. Но баш зато што је истрага почивала на истини, нико није њоме био задовољан, ни онда а ни касније – написао је Пфефер у књизи.

Аутор књиге, који је Хрват, католик, описује стање у окупираној Босни и Херцеговини.

– У таквим земљама настоји се народ, масу, задржати у што већој умној тами, јер што је маса глупља и сиромашнија утолико се лакше управља њоме према интересима појединаца или становитих клика. Према томе удешавају се и закони и управа. Које чудо онда се у таковим земљама појави опозиција, која уз све већи притисак постаје све више екстрема, и у том духу одгаја и своје присташе и своју омладину.

– Таква подјармљена земља, која се имала тобоже пацифицирати и цивилизовати била је и окупирана Босна и Херцеговина… Старији управни чиновници били су већином неспособни људи, особито судије странци који нису познавали језика, нису се могли нити правно развијати нити улазити у психу народа. Свуда се ширила германизација. Са вишим властима дописивало се немачки, наредбе и закони издавали су се на немачком језику.

– Мере сигурности на дан атентата биле су посве недовољне, а поступак после првог атентата (извршио га Недељко Чубриновић) био је до крајности непромишљен. Тиме су власти, одредивши да престолонаследник Фердинанд баш на највећи национални празник Срба, Видовдан, посети Сарајево, дали Принципу и Чабриловићу задњи подстицај да изврши чин.

У влади Аустроугарске монархије су још 13. јула знали истину о атентату.

– Шеф судства саопштио ми је 13. јула 1914. да ће ме посетити у мојој канцеларији у војничкој униформи виши чиновник Заједничког министарства у Бечу, по имену Визнер, па нека му слободно и без икакова обзира кажем своје властито мишљење о атентату. Упозорио ме је да пазим што говорим.

Господин Визнер ме је доиста посетио истога дана, па сам у разговору с њиме одмах могао запазити да њега нарочито занима колико је званична Србија уплетена у атентат. Најпре сам га упозорио да је доиста са српске стране постојала непријатељска пропаганда против Аустроугарске монархије, која се ширила приватном иницијативом, а српска влада је то трпела исто као и аустријска влада, која је допуштала да се у њеним новинама напада Србија и да се у шаљивим листовима износе чак и погрдне слике о краљу Петру.

Навео сам да се из истраге није могло установити да је у атентат била уплетена и званична Србија; већ напротив, да из исказа осумњичених, те из припрема за атентат и начина како су атентатори путовали, јасно произилази да су се они скривали пред званичном Србијом.

Највише су атентату допринеле – рекао сам – лоше политичке прилике у Аустроугарској, угњетавање јужних Словена које је изазвало и оне атентате у Загребу, па и овај у Сарајеву. Нато је господин Визнер исправно известио и Беч, да се из истражног списа о атентату не може установити веза са званичном Србијом – навео је истражни судија Пфефер.

У последњим реченицама своје књиге Лео Пфефер каже:
– У огромној грађи која је објављена и код нас и на страни, по овом предмету, свакако је недостајала реч суца-истражитеља. Та ће празнина сада бити употпуњена. Иако је истрага у Сарајевском атентату изнела на видело разне чињенице, ипак су остале неоткривене многе тајне које ће се тешко дознати, а можда и неће никада. Оставимо да о том проговори историја.

Да ли је то историја која је служавка политике, разних центара моћи и интереса који су издвојили огромна средства да докажу што у судском процесу није доказано на стогодишњицу Сарајевског атентата?

Осуђено 15 Срба и Хрват

Пресуда је изречена 28. октобра 1914. године. На смрт вешањем осуђени су: Данило Илић, Вељко Чубриновић, Мишко Јовановић, Неђо Керовић и Јаков Миловић. Прва тројица обешени су у зору, 3. фебруара 1915. у Сарајеву, док је Јакову Миловићу ублажена казна на доживотну робију, а Неђу Керовићу на 20 година. Митар Керовић осуђен је на доживотну робију. Гаврило Принцип, Недељко Чабриновић и Трифко Грабеж, пошто су били малолетни добили су 20 година тешке тамнице. На тешку тамницу осуђени су: Васа Чубриловић на 16, Цветко Поповић на 13, Лазар Ђукић и Иво Крањчевић на по 10, Цвијан Степановић на 7, Бранко Загорац и Марко Перин на по три године.

Пророк и апостол

– Још пре довршене истраге рекао ми је је једнога дана шеф судства да ћу наставити истрагу у Србији и у Београду, нашто сам му одмах одвратио да Србија као суверена држава то неће допустити, а ипак је такав захтев стављен у ултиматуму – очигледан знак да се хтело изазвати рат са Србијом! И тај неоправдано изазвани рат изазвао је онда, противу воље Аустроугарске, светски рат. А онда се десило оно што је Принцип, као пророк, себи поставио циљем “да се сви Југословени сматрају као један народ… Принцип је био пророк и апостол, који се жртвовао за своју идеју – закључио је Пфефер.

Протест против окупације

Током истраге 18-годишњи Гаврило Принцип је изјавио да је две године раније наумио да из националистичких осећања и у знак протеста против угњетавања Јужних Словена почини атентат на неку истакнуту личност која представља аустријску власт.

Маневри војске

У Босни и Херцеговини као и у Хрватској због насилне мађаризације владало је превелико незадовољство, наводи Лео Пфефер у својој књизи, а маневри аустроугарске војске на граници Србије и Босне, којима је руководио престолонаследник Фрањо Фердинанд, довели до кулминације националних осећања и прилика које су владале у окупираној Босни и Херцеговини.