У луци Гротон у Сједињеним Државама јануара 1954. године поринута је у воду прва нуклеарна подморница „Наутилус“. Ова подморница је радикално изменила раније представе о подводном рату, али у измењеном свету нуклеарне подморнице нису морале да у њега улазе. Због тога се у нуклеарну подводну трку укључио Совјетски Савез, и његова нуклеарна флота постала је, вероватно, један од главних разлога зашто подморнице новог века нису морале да воде „врели“ рат.
Подморнице, које су регистроване у главним флотама света на граници деветнаестог и двадесетог века и постале страшна стратешка снага током Првог светског рата, још увек нису биле у правом смислу речи подморнице.
Време, проведено над водом и под водом, више, је дозвољавало да се назову „зароњеним“. Потреба за ваздухом за рад дизел мотора и дисање посаде ограничавала је тактичке и оперативне могућности подморнице, не дозвољавајући да остану под водом више од десет часова.
Решење за ово постао је „шнорхел“ уређај, који омогућава подморници, која се налази на дубини перископа, да узима ваздух за вентилацију одељака и рад дизела из атмосфере. Овај уређај, назван у домаћој флоти уређај РДП (рад дизела под водом), познат је углавном под својим немачким називом. Међутим, његов прототип се појавио у Русији. Непосредно пред први светски рат такав уређај који је измислио командант подморнице „Скат“ поручник Николај Гудим, прошао је тестове, али није имао широку примену.
Развој подморничких снага у Другом светском рату показао је да дуготрајни боравак на површини носи смртну опасност за подморницу, радари су откривали подморницу у било ком делу дана и у било којим временским условима. Појава брзих ловаца на подморнице са снажном хидроакустиком отежала је пдоморницама могућност да се отргну од праћења под водом. Подморницама је био потребан нови мотор.
Инцијатор стварања прве нуклеарне подморнице био је капетан (будући адмирал) Хајмен Риковер, један од најчувенијих америчких војних инжењера. Он је 1949.године постао начелник одељења војно-поморских нуклеарних реактора и практично водио радове на стварању енергетсог уређаја „Наутилус“ и саме подморнице. Градња подморнице нове генерације почела је 1952. године, а 17.јануара 1955. године морем је запловила прва у историји подморница на нуклеарни погон. Исте те године флоти је предата и са „Наутилусом“ паралелно произведена подморница „Сивулф“ са нуклеарним реактором на течни метал. Међутим, за разлику од Совјетског Савеза, у Сједињеним Државама ова област није развијана. “Наутилус“ је био комплетна борбена јединица са свом постављеном опремом и наоружањем од шест торпедних цеви. Али, будући да је прва у свету нуклеарна подморница, није била без недостатака. Главни недостатак био је велика бука – реактор и парне турбине биле су бучније од подводних електромотора дизел подморница. Осим тога бука „Наутилуса“ била је узрокована и најуспешним линијама трупа.
Овај недостатак је морао да се исправља већ на следећим генерацијама подморница, од краја педесетих година, па све до данас, трка за безшумношћу како најважнијим фактором скривања подморница остаје један од приоритета Америчке ратне морнарице.
Теоретске разраде нуклеарних подморница почеле су у Совјетском Савезу скоро истовремено када и у Америци. Али практична научно-истраживачка и огледно-конструкторска разрада морала је да почне касније, приоритетан је био задатак стварања нуклеарне муниције и инфраструктуре атомпрома. Радни пројекат нове подморнице започет је 1952.године, када је градња „Наутилуса“ већ започела, а градња првог совјетског подводног атомског возила К-3, који је касније добио име Лењински комсомол, почела је септембра 1955 године.
„Наш одговор“ „Наутилусу“ поринут је 9. октобра 1957. године, а први излазак на море са нуклеарним енергетским уређајем догодио се 4. јула 1958. године.
Совјетски Савез је рачунао на форсирање развоја подводне флоте практично одмах после Другог светског рата, саградивши педесетих година више од 250 дизел подморница. Земља је превазишла првобитно заостајање за Америчком ратном морнарицом у величини нуклеарне флоте прилично брзо већ почетком седамдесетих. Од тада нуклеарне подморнице гради Велика Британија, Француска, одговарајуће разраде врши Кина, али трку предводе САД и СССР. Заостајући за САД по могућностима опреме и ниској буци, совјетске подморнице су биле брже и имале већу дубину уронућа. Снажније и разноврсније наоружање. Последњи фактор узрокован је стратешким балансом снага, на подморници је главни акценат стављен на борбу са групама носача авиона Америчке морнарице, што објашањава масовну изградњу подводних крстарица са крстарећим ракетама и предност у грађењу ракета, које се лансирају под водом. Најважнију снагу чине носачи балистичких ракета, које су постале неодвојив део нуклеарне тријаде.
Данас руска нуклеарна подводна флота и даље представља један од главних елемената стратешког одвраћања. У перспективној структури Ратне морнарице очекује се да се одвраћање остварује не само на рачун развоја стратешких носача ракета, него и уз помоћ вишенаменских подморница, носача крстарећих ракета великог домета.
Прва подморница тог типа К-329 «Северодвинск» ушла је у састав флоте крајем 2013 године. Њено наоружање, 10 торпедних цеви и до 32 крстареће ракете на осам универзалних лансирних уређаја, омогућава погађање како подморница, тако и бродова на води, као и наношење удара по копненим циљевима на великој удаљености од обале. Такве подморнице лакше се користе у локалним сукобима. Истовремено оне су добро оружје за глобални нуклеарни рат, за одвраћање за које су и створене.
Илија Крамник,
