Од краја 80-тих година, па закључно са крајем прошлог века драстично је смањена индустријска производња у Србији. То је била последица распада земље и прекида економских односа са неким од бивших република, санкција Уједињених нација, хиперинфлације, драматичног пада куповне моћи становништва и предузећа и ваздушне агресије НАТО.

Супротно крајње оптимистичким обећањима и пројекцијама, индустријска производња у периоду 2010-2012. чак и нешто смањена, па је у 2012. години достигла тек 38% нивоа из 1989. године.

Основни узроци стагнације индустријске производње у периоду 2000-2012. су: погрешан концепт реформи који је имао озбиљну конструкциону грешку која се испољава преко екстремно прецењене вредности динара, нагле и претеране либерализације увоза и катастрофалног модела приватизације и јачање друштвене кризе.

Нужну реиндустријализацију биће врло тешко реализовати с обзиром на чињеницу да постоји низ ограничења међу којима се истичу: пад квалитета људског капитала, недостатак финансијских средстава за инвестиције, проблем реализације на домаћем и страном тржишту, све нижа конкурентност земље, врло тешко стање у низу фактора конкурентности и све јача друштвена криза која се испољава у тридесетак сегмената друштвеног живота.

Превазилажење дубоке економске и друштвене кризе, као и остварење успешне, одрживе реиндустријализације, биће могуће само ако се створи и доследно реализује визија оригиналног друштвеног и привредног система и за то је потребно ангажовати научну елиту из више

Показатељи деиндустријализације у периоду 1990-2000. година

По завршетку Другог светског рата, Југославија, а у оквиру ње и Србија, прихватила је модел социјализма који је пре тога развијен у СССР-у. И у складу са лењинистичким геслом, „индустријализација плус електрификација – једнако социјализам“, прихватила је рецепт привредног развоја заснован пре свега на развоју индустрије. Након Информбироа, тај концепт је делимично умекшан, али је и даље развој индустрије био приоритет, јер је било прихваћено веровање да се само преко динамичног развоја тог сектора може обезбедити динамичан развој привреде у целини а тиме и излазак из круга неразвијених земаља. С обзиром на чињеницу да је због тешких последица ратних разарања и врло ниског нивоа индустрије, њен раст у периоду 1945-55. година био је импресиван, али је и поред тога на крају тог периода његов ниво био врло скроман.

И након те прве декаде обнове и развоја, настављен је врло динамичан раст индустријске производње Србије, тако да је њен физички обим у 1990. био чак 11,5 пута већи него што је био 1955. године. Најдинамичнији раст остварен је у сектору робе широке потрошње, а сектор производа за репродукцију имао је исподпросечан, али ипак динамичан раст.

Посматрано по ужим секторима, надпросечан, врло висок раст остварен је код производње хемијских производа и влакана (чији је обим у 1990. био чак 47,7 пута већи него 1955.), производње саобраћајних средстава (39,3 пута већи), производње целулозе, папира и прераде папира (30 пута), производње гуме и пластике (25 пута), производње одевних предмета и крзна (21,5 пута). Захваљујући интензивном инвестирању, производња електричне енергије, гаса и воде у 1990. години је била 23,1 пута већа него 1955. (Деветаковић С., Јовановић – Гавриловић Б. Рикаловић Г. (2012, стр. 66). Нешто умеренији, али ипак врло висок раст остварен је и код производње електричних и оптичких уређаја (16,6 пута), производње основних метала (14,4 пута) и производње осталих машина и уређаја (14,4 пута) (Ибидем). Додајмо да је просечна стопа раста у овим секторима у периоду 1955-1990. износила између 11% и 7,6%, док је за целу индустрију она износила око 7%.

Требало би напоменути да је у другој половини осамдесетих година дошло до битног успоравања раста, а у неким годинама и смањења нивоа индустријске производње у Србији, што је била последица пре свега заоштравања политичке ситуације у СФРЈ, а затим и истрошености практикованог модела привредног раста, што је резултирало у смањењу конкурентности привреде у целини, а посебно индустрије. И поред тога, у периоду 1955-1990. створено је низ индустријских предузећа која су се афирмисала и на страном тржишту, а међу њима су се посебно истицали „Иво Лола Рибар“, РТ Бор, „21. мај“, „Змај“, „Индустрија мотора и трактора“, „Застава“, „Електроиндустрија“, „Прва петолетка“, „14. октобар“, „Никола Тесла“, „29. новембар“, „Хемофарм“, „Први мај“, Ваљаоница бакра, Ваљаоница алуминујума, „Јумко“, „Први партизан“, „Слобода“, „Пролетер“, „Магнохром“, „Гоша“, Фабрика каблова у Светозареву, „Новокабл“, „Нисал“, „Симпо“, „Металац“, „Синтелон“, „Коштана“, Индустрија обуће – Београд, „Леда“, „Кристал“ (Зајечар), Фабрика стакла у Параћину, ФАП, „Трајал“, и сл.

раматичан распад земље, прекид економских односа Србије и њених индустријских предузећа са неким од бивших република и знатно смањење продаје индустријских производа Србије на подручје бивших република, увођење и осмогодишње практиковање санкција Уједињених нација, хиперинфлација и у вези са тим драматичан пад куповне моћи и предузећа и становништва у Србији, вишегодишњи процес дезинвестирања и битно смањена могућност увоза опреме и знања и ваздшна агресија НАТО – урушили су индустријску производњу у Србији, па је њен физички обим у 2000. години износио само 43% нивоа из 1990. години.

У том периоду драстично је смањена производња оних индустријских производа који су се раније већим делом пласирали на подручју бивших југословенских република или у иностранству. На пример, производња саобраћајних средстава у 2000. износила је само 7%, производња осталих саобраћајних уређаја 15%, а производња електричних и оптичких уређаја 25% нивоа производње из 1990. године.

У свим ужим индустријским секторима производња је смањена, а најмање је смањена у оним који су били у високој мери упућени на домаће тржиште. Тако је у сектору експлоатације нафте и гаса производња била за само 11% мања него 1990, производња дуванских производа за 16%, производња електричне енергије, гаса и воде за 17% .

На индустрију Србије у периоду 1990-2000. негативан утицај имао је и знатан пад активности саобраћаја, грађевинарства и пољопривреде, па и туризма, јер је тражња за домаћим индустријским производима у тим секторима осетно смањена. И негативна селекција кадрова, до чега је дошло на свим нивоима, па и у индустријским предузећима имала је, у условима тешких интерних и екстерних ограничења, не мали негативни утицај на индустријску призводњу.

На знатно смањење индустријске производње у последњој деценији прошлог века све већи утицај имала је ескалација друштвене кризе у бројним сегментима друштвеног живота, а међу њима су се истицали: а) политичка криза и криза државних институција – од парламента, владе, министарстава, Народне банке Југославије, криза поверења, односно све мање поверење у државне институције, криза људског капитала, криза морала, криза вредносног система, криза здравства, криза образовања, криза науке и научноистраживачког рада, криза пољопривреде, криза грађевинарства, криза саобраћаја итд.

Наставак деиндустријализације у периоду 2000-2012. године

Након значајног друштвеног преврата оствареног почетком октобра 2000. године, велики број до тада опозиционих, а касније званичних политичара, али и научних института, академских економиста и тзв. економских аналитичара, обећавали су спектакуларан раст и развој привреде у целини, а индустрије посебно. То је дошло до изражаја и на скуповима економиста, политичара и привредника на Копаонику које је организовао Савез економиста Србије, али и на научним скуповима економиста које је крајем 2000, средином и крајем 2001. године, организовало Научно друштво економиста СР Југославије.

И пре тог друштвеног преокрета 5. октобра 2000. године, а нарочито после њега, спектакуларан раст и развој привреде, а посебно индустрије, обећавала је и група економиста, самозваних „експерата“, позната као Г-17, а многи од њих су прошли обуку у иностранству. То је нарочито дошло до изражја у другој половини 2000. године.

Иако је 2000. година као статистичка основа за привреду у целини, а посебно за индустрију, била изузетно ниска – за разлику од политичара, економских института, академских економиста, самозваних „визионара“ економских реформи – сумњао сам у могућност остварења обећаваних спектакуларних привредних перформанси (Ковачевић, 2001, стр. 130-139).

На општу жалост, брзо се показало да су моји „песимизам“ и „дефетизам“ и „ширење негативне енергије“ били оправдани, поготову када су у питању раст БДП и индустријске производње која је 2003. године чак била за око 1% мања него 2000. године.

Од нових функционера, најбомбастије обећање дао је министар за финансије Божидар Ђелић, које је гласило:

„Србија ће за три године доживети најбржи привредни раст у којој се отварају најинвентивнија и најинтересантнија радна места у овом делу Европе, а за три године причаће се о „српском чуду“ а она ће до 2004. постати кандидат, а до 2010. пуноправна чланица Европске уније“ (Ђелић, 2002, стр. 24 и 26).

На истом научном скупу на коме је Ђелић ово обећао, по очаравајућим обећањима светлих перспектива истакли су се и тадашњи гувернер Народне банке СРЈ (М. Динкић, 2002а, стр. 165-187) као и потпредседник Савезне владе и истовремено савезни министар за спољну трговину (М. Лабус, (2002,стр.13-12). Мени је било потпуно јасно да од тих (и сличних) обећања неће бити ништа и да су она дата у складу са геслом „обећање – лудом радовање“ и на истом скупу сам то низом аргумената доказивао (М. Ковачевић, 2001, стр. 130-139) и (М. Ковачевић, 2002, стр. 187-194). На те моје примедбе, арогантно, са ниподаштавањем, али без озбиљних аргумената одговорио је тадашњи гувернер (М. Динкић, 2002б, стр.245-248).

Крајем 2002. године, на саветовању које је организовало Научно друштво економиста поднео сам реферат под насловом „Нужност напуштања досадашњег концепта економске политике“ (Ковачевић 2002ц), а реч сам добио тек око 15 сати, што је био израз веровања организатора да је тај мој вапај без основа.

Исте године у једном обимном интервјуу Привредном прегледу доказивао сам да је привреда Србије, због веома прецењеног валутног курса и нагле и претеране либерализације увоза, захваћена тзв. „холандском болешћу“ (Ковачевић, 2002д), и да ће се она ширити ако се та политика не напусти – али ни то није имало никакав ефекат. Напротив, тадашњи самозвани „визионари“ економских реформи су истицали „велике успехе“ реформи, а ту се посебно „истакао“ тадашњи гувернер НБЈ мр Млађан Динкић, на саветовању које је организовало Научно друштво економиста у Новом Саду (Динкић, 2002б). На том скупу сам са обиљем података доказивао да његово истицање остварених привредних и спољнотрговинских и стабилизационих перформанси немају никакву реалну основу (Ковачевић, 2002б).

И током 2002. и 2003. године самозвани „визионари“ економских реформи у Србији су обећавали „мед и млеко“ а стварност их је из године у годину сурово демантовала али они су то потпуно игнорисали. Наиме, и поред изузетно ниске статистичке основе од које се пошло (2000. година), у 2001. години бруто домаћи производ је повећан за само 5,3%, у 2002. години раст је био још скромнији – само 4,3% а у 2003.г. само 2,5%. И тај раст био је више виртуелног него реалног карактера, јер се заснивао пре свега на расту услуга везаних за веома изражен раст увоза – трговини, банкарским услугама и сл.

Са становишта теме која је предмет овог рада, битно је нагласити да је раст индустријске производње, с обзиром да је нестало или је битно смањено дејство низа ограничавајућих фактора који су допринели њеном драстичном паду у периоду 1990-2000 година и на врло ниску статистичку основу – био врло скроман: у 2001. години само 0,1%, у 2002. години 1,8%, а у 2003, њен физички обим је био чак смањен за 2,8%. Тако је у 2003. години физички обим индустријске производње био за око 1% мањи него 2000. године. Тада су званичници и подобни економисти, а посебно они који су били заслепљени религијом неолиберализма, то објашњавали неком „транзиционом рецесијом“ и настављали да обећавају високе привредне перформансе, а посебно раст индустријске производње.

Нажалост, до тога није дошло и у последњој години пре избијања светске финансијске кризе, која се касније трансформисала у светску економску кризу, тј. у 2007. години обим индустријске производње Србије, по домаћој методологији, био је за само 14,5% већи него што је био 2000.г. По методологији УНИДО-а, обим прерађивачке индустрије Србије у 2007. години био је за само 6,1% већи него што је био 2000. године и од 16 земаља источне Европе, по том расту иза Србије је била само Македонија (УНИДО, 2009).

Колико је раст прерађивачке индустрије у Србији био скроман, постаје јасније ако се зна да је у Естонији истовремено остварен пораст од чак 96,6 %, Литванији 89 %, Словачкој 81,5 %, Летонији 59,6 %, Босни и Херцеговини 57,4 %, Пољској 55,2 %, Чешкој Републици 53,8 %, Румунији 51,2 %, Мађарској 48,6 % (УНИДО, 2009).

Када се светска финансијска криза све више трансформисала у светску економску кризу, а то се десило 2008. године, двојица самозваних „визионара“ економских реформи М. Динкић и Б. Ђелић су тврдили да ће Србија од те криза имати више користи него штете јер ће се, наводно, потенцијални инвеститори преоријентисати са земаља захваћених том кризом – на Србију (Привредни преглед, 3-5.X 2008. стр. 5). На општу жалост, већ те 2008. године БДП Србије је повећан за само 3,8%, а индустријске производње за само 1,1%. У периоду 2000-2008. година физички обим производње у Србији је, и поред екстремно ниске статистичке основе и обећања о спектакуларном расту, био повећан за само 16,8 %, тј. просечна стопа раста је износила само 1,95 %. Следеће, тј. 2009. године БДП Србије је смањен за 3,5%, а обим индустријске производње смањен је за чак 12,6%. У 2010. години индустријска производња је врло скромно повећана – само за 1,2%. И као резултанта свега, она је у 2010. години износила само 88,6 % нивоа из 2008. године. Такође као последица тога, она је у 2010.г. била само 3,11 % већа него 2000. године, што значи да је њена просечна годишња стопа раста била у границама толерантне статистичке грешке, тј. износила је само 0,3%.

Резултат свих претходно наведених података, јесте катастрофална чињеница да је физички обим индустријске производње у Србији у 2010. године износио само 45,36% његовог нивоа из 1990. године, што је било у потпуној супротности са кретањем светске индустријске производње, поготову са њеним импресивним растом у земљама у развју а посебно у Кини. Наиме, према годишњаку УНИДО-а, новостворена вредност у светској индустријској производњи између 1990. и 2010. године је расла по просечној годишњој стопи од 2,8%, па је њена вредност повећана са 4,290 на чак 7,390 билиона долара, тј. у 2010. је била за 72,2 % већа него 1990. године. По истом извору, учешће земаља у развоју у светској индустријској производњи је у том периоду повећано са 20% на чак 30%, а само Кине са 6,7% на 15,4% (УНИДО, 2011; пп.142-143).

Са становишта теме која је предмет овог рада, 2010. година је вредна пажње и због публиковања два рада, у којима је пројектован значајан, позитиван преокрет у расту и развоју индустрије, или како се у њима истицало – реиндустријализација.

Већ крајем 2009, а поготову у првој половини 2010. године, од тадашњег председника владе, бројних министара, државних и стручних институција, до низа академских економиста, математичара, статистичара, посебно оних који су радили при државним институцијама или су добијали средства за израду разних „студија“ посвећених будућем развоју привреде – створен је висок степен сагласности да је Србија изашла из економске кризе и у складу са тим пројектују се високе привредне перформансе. Навешћу, најважније за тему овог рада, налазе из само две „студије“.

Средином 2010. године на сва звона, кроз сва важнија средства информисања објављено је да је група „еминентних“, „најпознатијих“ економиста урадила „студију“ Посткризни модел економског раста и развоја Србије 2011-2020. коју је урадило пет професора Економског факултета и девет хонорарних сарадника Економског института (1). Аутори те „студије“ на више места су истицали да су циљеви и пројекције „амбициозни, али реално постављени и оствариви“.

Овде се само подсетимо да је за „посткризни“ период 2011-2020. година била пројектована просечна стопа раста БДП од 5,8%, а индустрије 6,9%, па би се, у случају остварења тих пројекција, удео индустрије у формирању БДП повећао са 17,4% на 18,5% (Посткризни модел, стр.9). Истине ради, требало би напоменути да су аутори овог рада за прве 2-3 године пројектовали скромније стопе раста. Мени је било потпуно јасно да су те, као маса других пројекција у тој „студији“ списак лепих али, нажалост, потпуно нереалних жеља, па сам у ауторском тексту објављеном у дневном листу Политика написао да је већа вероватноћа да Србија постане светски првак у фудбалу 2018, а поготову 2022. године него да се остваре те пројекције.

Та „студија“ је постала званични документ тадашње владе.

На основу опредељења и најважнијих пројекција из Посткризног модела и документа Европске уније Европа 2020, група бивших и доскорашњих министара, на челу са тадашњим председником државе, крајем 2010. године продуковала је документ Демократске странке „Србија 2020: Концепт развоја Републике Србије до 2020. године“ (који је означен као Нацрт за јавну расправу).

У фебруару 2011. Министарство економије и регионалног развоја и Републички завод за развој на сва звона су објавили публикацију Стратегија и политика развоја индустрије Републике Србије 2011-2020. И анонимни аутори ове Стратегије и политике развоја су пали под потпуни утицај „студије“ Посткризни модел раста и развоја привреде Србије 2011-2012. И поред тога што они наводе да је физички обим индустријске производње у 2009. години био само за 2,9% већи него у 2000. Години, да је просечна стопа њеног раста у том периоду износила само 0,3% и да се њено учешће у креирању БДП смањило са 25,1% (у 2001.) на 20,7%, а прерађивачке индустрије са 22,6% на само 15,3% као и да је у периоду од краја 2000. до краја 2009. године број запослених у индустрији Србије смањен за 250.000 – нису нашли за сходно да објасне зашто је дошло до ових катастрофалних резултата. Они обећавају ревитализацију индустрије у периоду 2011-2015. година. Битно је нагласити да они истичу да ће „нови модел привредног раста и развоја имати тежиште на индустријском расту (стр. 9). У тој Стратегији се истиче да ће нови модел индустријског раста за период 2011-2020. (подвукао М.К.), бити извозно оријентисан и да он подразумева: а) динамичан раст инвестиција, б) високу стопу раста извоза, ц) раст индустријске запослености. У складу са тим и са прихваћеном пројекцијом раста БДП за цео период по стопи 5,8%, било је пројектовано да обим индустријске производње у 2020. буде удвостручен у односу на онај из 2010. што подразумева просечну годишњу стопу раста, од 7,2%, док би просечна стопа раста за прерађивачку индустрију износила 7,3% (стр. 141).

Нацрт Стратегије развоја Србије до 2020. године упутио је у јавну расправу председник Србије Борис Тадић. Нацрт стратегије која представља свеобухватни план развоја у наредних 10 године, објављен је на сајту председника Републике (www.председник.рс) 20. децембра 2010.

На општу жалост, стварност је врло брзо сурово демантовала ауторе, како Посткризног модела…, тако и Стратегије развоја индустрије. Наиме, већ у 2011. години индустријска производња је скромно повећана – за 2,2%, али је у 2012. смањена за 2,9%, па је њен ниво у 2012. години био за 0,76% мањи него у, по ауторима Посткризног модела, „последњој кризној години“, тј. 2010. години (2), док је физички обим укупне индустријске производње у 2012. години достигао само 38,4% њеног нивоа из далеке 1989. године.

Стратегија развоја Србије до 2020. године је документ на основу кога се може успоставити право партнерство са Европском унијом, рекао је 24. децембра 2010. потпредседник Владе Србије Божидар Ђелић у Медија центру и најавио да ће тај концепт бити “предмет расправе при формирању подршке из европског буџета буџету Србије”. Премијер Србије Мирко Цветковић је рекао да концепт развоја Србије до 2020. предвиђа пораст запослености, бруто домаћег производа, извоза и инвестиција и треба да буде основа дугорочне стратегије развоја земље. “Два најважније параметра концепта развоја Србије су раст БДП-а, који би до 2020. по глави становника требало да износи 8.000 евра, и да буде запослено више од 400.000 људи”, рекао је Цветковић.

Додајмо да је ниво прерађивачке индустрије у 2012. години био чак за 3,8% на нижем нивоу него што је био 2000. Посебно је катастрофална чињеница да је физички обим укупне индустријске производње у 2012. години достигао само 38,4% њеног нивоа из далеке 1989. године.

С обзиром на низак ниво привредне развијености Србије, било је природно очекивати да индустрија буде „локомотива“, тј. сектор који се развије брже од осталих сектора узетих скупа. Међутим, у случају Србије од 2000. па закључно са 2012. годином десило се супротно, па је учешће индустрије у креирању укупног БДП смањено за читавих 8 процентних поена. Наиме, према недавно публикованим подацима Светске банке, учешће сектора индустрије у креирању укупног БДП у Србији је смањено са 30% (у 2000.) на 27% (у 2012.), а сектора прерађивачке индустрије са 24% на само 16% (Wорлд Банк, 2013, 4.2).

Истина је да је у том дванаестогодишњем периоду у чак 93 земље дошло до смањења учешћа прерађивачке индустрије у стварању укупног БДП, док је у 25 било обрнуто, а у 34 земље то учешће је остало непромењено (Ибидем). Међутим, битно је нагласити да је само у шест (од 152) земаља то смањење учешћа прерађивачке индустрије у креирању укупног БДП било веће него у Србији, и то у Буркини Фасо (за 9 процентних поена), Малти (за 9), Макаоу САР Кина (такође за 9), Мауританији (за 10), Сејшелима (за 12), а посебно у Таџикистану (чак за 26).

С друге стране, највеће повећање учешћа прерађивачке индустрије у креирању укупног БДП забележено је у Суринаму (за 14 процентних поена) и Порторику (за 10 процентних поена). Наведимо да су 2012. године по учешћу прерађивачке индустрије у креирању укупног БДП биле посебно истакнуте следеће неразвијене или врло неразвијене земље: Порторико (учешће чак 49%), Свазиленд (учешће од чак 44%) и Тајланд (36%). И на крају, наведимо да исто учешће прерађивачке индустрије у стварању укупног БДП, као што је у случају Србије, имају и Албанија, Хрватска, Руска Федерација, Шведска и Тунис (Ибидем).

Када се имају у виду сви претходно наведени врло непријатни, катастрофални подаци о индустрији Србије, није за неку велику самохвалу остварени њен раст у првих 10 месеци 2013. године од 6,2% који ће врло вероватно бити нижи за целу годину, поготову ако се зна да је, искључујући утицај сезонских фактора, она у октобру била за 1,6%, а прерађивачке индустрије за 0,9% мања него што је била у септембру и то је остварено, пре свега, по основу извоза компанија у већинском страном власништву чија је производња високо увозно зависна, па је нето девизни ефекат Србије по том основу извоза врло скроман. Уз све то, требало би имати у виду да је тај раст био праћен са наставком олаког, високог задуживања у иностранству и земљи, што мора имати непријатне дугорочне последице. Додајмо да, због немогућности већег повећања извоза низа производа који имају високо учешће у структури робног извоза, у 2014. години неће бити могуће по том основу повећати индустријску производњу. На крају, нужно смањење субвенција низу индустријских предузећа и могуће гашење неких која су у процесу реструктуирања, мора деловати негативно на раст индустрије у 2014. години.

1) Ауторски тим са Економског факултета чинили су Павле Петровић (обрадио макроекономске политике), Јуриј Бајец (координатор), Бошко Живковић (финансијски сектор), Михаил Арандаренко (тржиште рада) и Милојко Арсић (реформа јавног сектора). Ауторски тим Економског института чинили су Стојан Стаменковић (пројекције), Миладин Ковачевић (пројекције), Владимир Вучковић (реиндустријализација), Едвард Јакопин (регионални развој), Наталија Богданов (пољопривреда), Мирослав Здравковић (извоз), Сања Филиповић (енергетика), Светлана Митровић (саобраћај и информационе технологије) и Иван Николић (пројекције).

2) И поред тога, а могуће баш због тога, три аутора су касније изабрани у Савет гувернера НБС, а такође тројица су изабрани у Фискални савет и сви су, за наше услове врло високо плаћени.

(сутра: Основни узроци деиндустријализације Србије)

проф. др Млађен Ковачевић

Балкан магазин