Иако је у последњих пет година било месеци када је инфлација расла, а курс динара мировао, сада је ситуација обрнута, али не слути на добро
Од августа 2008. године, када је било златно доба динара у новијој историји, па до ових дана када је на историјском минимуму, динар је у односу на евро жестоко ослабио. У лето пре избијања кризе 2008. за један евро било је неопходно дати 76, а сада 111 динара или 35 динара више.
Гувернер НБС-а Дејан Шошкић, стабилност националне валуте у јавности недавно је доказивао примером да је динар и пре 15 месеци практично био на сличном нивоу. У октобру 2010. године евро је вредео око 107 динара, колика му је била вредност и пре нешто више од две седмице, после првог фебруарског „еврошока”.
Обе рачунице (гувернерова и наша) два су лица исте статистике, али ништа не мењају у основној ствари, а то је да је курс динара у последњих неколико година далеко од стабилног. И да нас папрено кошта, јер се преноси на цене.
Статистика показује да цене увек расту и да у случајевима када домаћа валута јача нема шансе да се тренд преокрене. Ипак, криза нам је показала да цене не морају да прате раст курса.
Економиста Драгован Милићевић каже да кретање девизног курса има веома велики утицај на цене. Утицај „еврошока” траје дуже од годину дана, али се највише осећа у прва три месеца.
– Чуди ме истрајавање НБС-а да ће циљана инфлација у овој години бити четири, плус минус 1,5 одсто, због крајње непредвидивог кретања курса у наредном периоду. Једина алтернатива је пораст тражње за еврима повећањем референтне каматне стопе и самим тим повећањем приноса на динаре, што је мало вероватно. Ниво комерцијалних камата не пада, а са порастом референтне каматне стопе доћи ће до даљег раста камата привреди. Тешко је поверовати да ће се банке усудити да од матица повлаче велике суме девиза како би их конвертовали у динаре и ушли у посао куповине домаћих папира. Такође, велика је опасност и од ефекта „истискивања” привреде и становништва с финансијског тржишта. Зато је немогуће без стабилизације курса у дужем периоду остварити иоле значајнију ценовну стабилност – објашњава Милићевић.
По њему, у овом тренутку нема оптималног решења, већ само процена мање штете. Ригорозна штедња је неминовност, али у години избора питање је њеног спровођења.
– Оваква курсна политика је неодржива на дуги рок и без спровођења платнобилансног прилагођавања веома тешко је на дуги рок обезбедити стабилност привреде. Мора се признати да су лошом приватизацијом уништени велики извозници, да се српска привреда лажно уљуљкивала приливом капитала из иностранства по основу приватизације банака, великих система, да је привреда неконкурентна, да је држава неконкурентна и да пада на глобалној листи конкурентности, да царује корупција и да је привреда у канџама банака, са исисаних 28 милијарди евра за камате и негативне курсне разлике само за пет година (2006–2010.) и да је у међувремену иста привреда створила само 9,5 милијарди евра бруто додате вредности у истом периоду – каже Милићевић.
Из анализе вишегодишњег кретања курса може да се извуче неколико закључака. Ситуација на девизном тржишту као да се мења у циклусима. Обично, после периода јачања домаћа валута знатно ослаби. Тако је било почетком 2008. године. После прве половине године, у којој је динар јачао, уследила је друга половина у којој је дошло до наглог слабљења домаће валуте. Евро је тако на почетку те године вредео 82,8 осам динара, у лето се спустио на 75 динара, да би крај године завршио близу 90 динара. Међутим, јачање динара није се одразило на пад цена и оне су потрошачима и даље биле испостављане као да пада курса није ни било.
Вредност националне валуте постепено је клизила све до октобра 2010. године, када се евро продавао по цени од 107 динара. После те „тачке кључања” курс се поново смирио и у мају 2011. године, после знатног емитовања динарских обвезница, евро се продавао и по цени од 97 динара.
Збирно гледано, од јануара 2008. године, па до данас, курс динара је ослабио 33,9, а цене су порасле 37,3 одсто. Ипак, инфлација није увек у стопу пратила раст евра. До мимоилажења је дошло почетком 2009. године, када је са ударом кризе опала тражња. Иако је евро јачао, цене у том периоду су слабиле. С одложеним дејством од неколико месеци, курс се ипак пренео на цене.
Политика
