Када би се велики Николај Гогољ латио да опише државни систем БиХ, његово поређење чиновника са ескадроном мува које лете на комаде шећера било би на месту. Становници су незадовољни тоталном незапосленошћу, сложеним системом као таквим, партократијом и политичком геронтократијом (тачније узрастом управо у политици, а не биолошким).
Последњих дана гледамо како су се дланови становника Федерације БиХ, ако користимо терминологију совјетског рокера-бунтовника Виктора Цоја, претворили у песнице. Ви нас Лагумџијом, ми вам каменом – гласи један од транспарената са којима су гомиле незадовољних излазиле на улице градова и палиле административне зграде. Захтеви су свуда исти – нова власт која, како желе да верују становници земље, слуша балканске јаднике, уморне од две деценије беде.
Проблем је очигледан: када би се велики Николај Гогољ латио да опише државни систем БиХ, његово поређење чиновника са ескадроном мува које лете на комаде шећера било би на месту. Становници су незадовољни тоталном незапосленошћу, сложеним системом као таквим, партократијом и политичком геронтократијом (тачније узрастом управо у политици, а не биолошким). Поједини медији спремни су да окриве за то што је Босна таква каква је било кога: старију генерацију, оне који су ћутали и трпели, националисте свих боја, али само не творца. Бојари могу да буду лоши, Цар не. Њему вероватно једноставно нису казали.
А шта ако су становници Федерације који мешају имена политичара БиХ са псовкама производ ЕУ, чије “срећно чедо” земља у њеном савременом стању и јесте? Ово је недавно поменуо у свом чланку украјински политиколог, директор Центра за евроазијска истраживања Владимир Корнилов: све време свог постојања Босна и Херцеговина се налазила под фактичком спољном управом ЕУ, при томе њени економски показатељи постају све гори.
Са господином Корниловом смо разговарали о томе како су Украјинци нашли истомишљенике у Босни, како тражи послодавца господин Срђа Поповић, и коначно неће ли се босанска песница претворити у добро знан по Србији, Украјини и другим земљама симбол Отпора.
Премијер Хрватске Миланковић после посете Мостару у суштини је прекорео ЕУ за спорост у доношењу одлуке за Босну. Ако Брисел да Сарајеву шансу, шта ће то према вашем мишљењу изменити?
Ми видимо да земље као што су Румунија и Бугарска одавно су у ЕУ, и то није решило проблеме, напротив, погрошало их је: ниво корупције расте, људи беже, посебно после 1. јануара, када су укинута ограничења за запошљавање за становнике ових земаља у ЕУ. Са БиХ ситауција неће бити другачија, а можда ће бити и гора. ЕУ управља овом земљом последњих година и ништа добро то није донело. Не мислим да неко озбиљно разматра перспективу ступања БиХ у ЕУ у скорије време, зато што ће то бити главобоља за ЕУ.
У контексту реченог можемо се сетити да Москва већ неколико година говори да је потребно укинути апарат Високог представника и предати одговорност за судбину БиХ самим народима који је насељавају…
Јасно је да Русија није одушевљена тиме што ЕУ дозвољава себи да води такву, у суштини колонијалну политику. Са таквом праксом треба окончати или дозволити и другим земљама да се тако понашају. Али схватамо да када би Русија чинила нешто слично у погледу својих суседа, ЕУ би је одавно проклео… Према мени, став Русије је исправан, али он мора јасније да буде представљен. Што се тиче предаје полуга управљања у руке становника Босне, да тамо није било спољне интервенције, многа питања би већ била решена, између осталог путем самоопредељења. Према мом мишљењу то би било исправно још тада на почетку грађанског рата у Југославији, и пре или касније до тога ће се доћи. Али то није тренутни процес и једним референдумом проблем не може да се реши.
Чиновници из Федерације БиХ упозоравају на понављање 1992. године, тачније позивају да се проблеми реше демократским средствима. Али како је то могуће ако, судећи по томе што су демонстранти ударили не само по административним зградама, већ и по штабовима странака, њима су антипатични актуални политичари као такви?
Многи протести тиме почињу. Хајде да повучемо паралеле са такозваним Евромајданом. Тамо су се сви првих недеља либили политичара, истеривали их са митинга, чак делили митинге на оне где су били посебно политичари и где су били људи који су сматрали да се тиме не баве. Али на крају све једно сличне покрете предводе нови лидери, авантуристи који постају политичари у том таласу. У БиХ у суштини постоје два пута: или ће овај протест бити угушен војном силом, или ће га користити исти ти политичари у својој борби за власт, што ће се највероватније и десити. Закони уређења држава, као и закони природе, још нису укинути.
Када већ говоримо о Кијеву, да ли видите паралеле између Евромајдана и дешавања у Федерацији БиХ?
Свуда се користе сличне технологије, ништа ново нико не смишља. Друга је ствар што су поједини Украјинци почели да рекламирају догађаје у Босни, понекад чак вести почињу догађајима у тој балканској земљи, а тек затим се говори о Мајдану. Њима се допада чињеница што се пале владине зграде, што неко даје оставку. Међутим ни један солидан медиј није озбиљно анализирао узроке босанских догађаја, и што је најважније улогу ЕУ. О томе украјински медији ћуте.
Ако Брисел тако лоше управља својим „протекторатом“, зашто на улице градова не излазе са плакатима ЕУ, шта радите са нама!
Не искључујем да ускоро могу да се појаве и слични натписи. Сада многи Босанци сањају како да отпутују у ЕУ: за оне који не могу да нађу посао буквално од средине 90-их другог излаза нема. Они сада немају за шта да се боре, осим да се уклоне баријере са ЕУ, али Брисел не планира да их уклања, и Босанци треба то да схвате…
А овде би било занимљиво навести речи „дежурног за Балкан“ у структурама ЕУ Јелка Кацина. Он сматра да је овим демонстрацијама БиХ учинила искорак у правцу ЕУ.
Исто су прво говорили о Тунису, Египту. Француски мислилац Бернар-Анри Леви је изјављивао да се на Мајдану решава мал те не судбина Европе, заборавивши да је пре неколико година то исто рекао за Грузију. Јасно је да сваки протест, народни или онај који може да се представи као народни, прво се прихвата позитивно у редовима либералне интелигенције. Прво нико посебно не улази у суштину конфликта, као у случају Сирије, и тек годину дана касније отварају им се очи на то ко се у ствари бори против режима – исламисти и радикали.Сада је у Украјини иста ситуација: два месеца су викали како је лепо борити се против тоталитаризма, и тек сад су видели страшне ствари попут свастике на Мајдану.
Ми смо већ толико пута поменули Обојене револуције да је време да се сетимо – поводом ситауције у БиХ изјаснио се и познати идеолог ненасилне борбе, добро знан у Украјини Срђа Поповић. Он је између осталог скромно приметио: ми радимо на позив, а из Босне нас за сада нису звали. Све то наводи на помисао: не може ли ова гомила гневних становника Федерације да постане инструмент у рукама оних чије интересе представља господин Поповић.
Сваки протест прво може да буде стихијски, али практично није било случајева да га не користе политичари. Поповићева изјава је као оглас на сајту. Јасно је да он нуди себе у улози најамника онима који желе да искористе дати конфликт у своје циљеве. А биће таквих, не треба сумњати. Многи су спремни да лове у мутној води БиХ, тако да је вероватно да ће Поповић бити тражен овде као што је био тражен у Украјини.
Глас Русије
