По Босни је кренуло да се шири „босанско пролеће“ – широки фронт насилних протеста незапослених, гладних, обесправљених комшија и у Федерацији и у Републици Српској. А испред тих очајних људи су наше колеге по професији, преко чијих леђа се прелама гнев усмерен ка неспособној и корумпираној власти. Феномен „спојених судоива“ није само појава позната у физици већ и у геополитици, тако да је лако могуће да Дрина не буде довољно дивља и дубока и да неће моћи да заустави протесте и демонстрације. Сасвим је логично да сличан сценарио буде виђен и у нашој Републици, где је такође много бедних, незапослених, запослених али без плате, са корупцијом на свим нивоима, политички изманипулисаним грађанима. И опет би се ми, полицајци, као и колеге у Босни и Херцеговини и у Републици Српској нашли између „чекића и наковња“, нашли би се у ситуацији да својим телима и животима бранимо интитуције које су довеле до безизлазне ситуације стотине хиљада житеља Србије. Полицајци су и сами обесправљени и играчка у рукама послодавца, без квалитетне опреме, без станова, са породицама на ивици беде, варани на сваком кораку од сваког ко политичком игром дође на чело Министарства унутрашњих послова.
Очигледно да пример са западне обале Дрине ће бити веома пажљиво праћен и од политичара Србије и од њених институција а највише од колона гладних и незапослених грађана. На корак смо од комшијских догађања за која ћемо тек видети како ће се развијати и, посебно, како ће се завршити. Уосталом, на том подручју је одигран и најкрвавији чин распада потоње заједничке државе, па није искључено да садашњи догађаји буду и иницијатори сличног „пролећа“ и у Србији (а и у још неким братским бившим републикама). Отуда је неопходно, без обзира на предизборне партијске „мечеве“, да државни органи најозбиљније схвате бројна упозорења која су годинама слата од синдикалних посленика у полицији а нарочито од челника Београдског синдиката полиције и полицијских старешина. Не би било први пут у историји држава, па и ове, да они од којих власт очекује да одбрани њихове фотеље и функције, да се људи у плавим униформама придруже пониженима и обесправљенима када се појаве на улицама. То се није тако давно десило у Србији јер је и тада, као и сада, социјално стање било на ивици издржљивости, а власт је бринула „своје“ бриге, тачније, бринула је само о себи. То овога пута неће моћи, и ако оваква упозорења из редова полиције нису довољна, доћиће до много бруталнијих и непосреднијих упозорења и акција на улицама које неће имати ко да спречава. Неће имати или неће хтети – исход ће бити катастофално истоветан.
Београдски синдикат полиције и полицијских старешина
