Остракизам (срп. осуда цреповим судом¹) је био политички процес којим је у Атини у 5. веку пре н. е. атински грађанин, под сумњом да тежи да се наметне за тиранина или на неки други начин подрије државу, могао бити протеран из полиса на десет година.

Процедура

Сваке године током шесте пританије² пред народну скупштину (еклесију) изношено је питање грађанима да ли желе да се те године одржи остракизам. Шеста и седма пританија службене године падала је у време зимских месеци посејдеона и антестериона (оквирно период од краја децембра до почетка фебруара), када су и атички сељаци током празника могли да себи приуште долазак у Атину и учешће у раду народне скупштине. Уколико је одговор еклесије био позитиван, остракизам се одржавао током осме пританије (оквирно почетак марта) на Агори под будним оком архоната и чланова већа Пет стотина (буле). Подељени на филе (племена) Атињани су затим приступали гласачком месту које је било подигнуто за ту прилику на Агори. На остракон тј. плочицу од печене глине (црепић) уписивано је име особе коју је гласач желео да протера из града. Гласачко место је било тако направљено и ограђено храстовом оградом како би се спречило да неко убаци више од једног остракона. Сваки гласач је свој остракон убацивао у означен круг на тлу. Када је гласање било завршено, архонти би бројали остраконе. Да би остракизам успео било је, према Плутарху, потребно 6.000 остракона, што је, у различитим периодима, износило гласове између четвртине и осмине укупног броја атинских грађана.³ Особа која би добила највише гласова од прикупљених шест хиљада добијала је рок од десет дана да напусти Атину и оде у десетогодишње прогонство. Иако је изабрани на гласању морао да оде у егзил, није губио атинско грађанско право и имовину. Током прогонства могао је сам да бира место боравка, да путује или преко чланова породице управља својом имовином. После десет година имао је право да се врати у Атину без икаквих последица, где би могао сасвим нормално да настави свој живот. У време Ксерксовог похода на Хеладу 480. год. пре н. е., Атињани су утврдили да прогнаник изабран остракизмом не може пребивати ближе граду од рта Гераиста на најјужнијој тачки острва Еубеја, и рта Скилеон на истоку Арголиде[3][4][5].

Порекло и увођење

Према традицији коју је забележио Аристотел у свом Уставу атинском, закон по коме је спровођен остракизам увео је атински законодавац Клистен 508/7. године пре н. е. Међутим, остракизам је заживео тек 487. године пре н. е. Аристотел је записао да је две године после Маратонске битке (490) народ оснажио, те по први пут ставише на снагу закон о остракизму, који би установљен због сумње у истакнуте појединце, јер се управо Пизистрат као вођа народа и као стратег наметнуо као тиранин.[6] Другим речима, остракизам је требало да буде превентивна мера против сваког новог покушаја увођења тираније у Атини. Модерни историчари су подељени по питању датовања увођења остракизма према овој атинској традицији. Они који прихватају Аристотелово сведочанство склони су да траже разне узроке због којих је остракизам спроведен у праксу две деценије пошто је формално уведен. Поједини прихватају фрагменте који се приписују атинском аутору Андротиону (рођ. око 410. п. н. е., умро 340. п. н. е.), кога је и Аристотел користио, према коме Клистен није увео остракизам, већ је обичај уведен непосредно пре 487. п. н. е. Према појединим познијим изворима, на које се позива трећа струја међу модерним историчарима, Клистен је увео остракизам, али је питање прогона неподобних грађана поверио већу Пет стотина. Веће Пет стотина је, иронично, протерало и самог Клистена. Познији и познатији облик остракизма је, према овој школи мишљења, уведен 487. године пре нове ере.[3][7]

Остраковани Атињани

Остракон са Аристидовим именом, из 483—482. пре нове ере. Чува се у Музеју античке Агоре у Атини.

Први Атињанин који је 487. год пре н. е. остракован био је Хипарх, син Харма, рођак бившег тиранина Хипије, Пизистратовог сина. Наредне године протеран је Мегакле, Клистенов синовац, један од припадника моћне фамилије Алкменида. У наредне две године неизменично су остраковани присталица Пизистратида, извесни Калија, син Кратија, а затим 484. још један припадник клана Алкменида, Мегаклов шурак Ксантип. Протеривање поменутих аристократа било је надахнуто атинском победом над Персијанцима код Маратона 490. године пре н.е. Хипарх, Мегакле и Калија су отворено сумњичани као присталице обнове тираније и персијски симпатизери. На чак шеснаест пронађених остракона Калија је означен као Калија Међанин [тј. Персијанац]. Затим, 482. године Атињани су изгласали протеривање државника Аристида, које је подробно описао Плутарх у Аристидовом животопису. Међутим, суочени са персијским походом из 480. године, који је покренуо Ксеркс као одмазду за пораз код Маратона, Атињани су прогласили амнестију за остраковане како би ојачали своју одбрану до последњег расположивог грађанина. Тако су се Ксантип и Аристид вратили у Атину.

Међу остале знамените Атињане који су остраковани спадају и победник код Артемисија и Саламине Темистокле, око 470, Милтијадов син и победник код Еуримедона Кимон 461. иПериклов⁴ политички противник Тукидид, син Мелесија 443. године пре н. е. Хронологија Темистокловог остракизма, бекства и смрти веома је непоуздана.⁵ Последњи пут остракизам је био примењен против Хипербола који је у очима историчара Тукидида, сина Олоровог, и атинских комедиографа био оличење демагога. Није известан датум овог последњег забележеног остракизма тј. да ли се одиграо 417, 416. или 415. године пре н. е.[3][8][9] Хипербол је наиме учествовао у сазивању остракизма са циљем да се из града уклони или Алкибијад или Никија. Међутим, двојица његових политичких противника су се том приликом удружили и Хипербол је остракован. Отишао је на острво Самос где су га 411. године пре н. е. убили тамошњи олигарси. Према традицији коју је Плутарх сачувао, прогон Хипербола је у Атини изазвало огорчење народа, јер је јасно показало да различите политичке струје лако могу да манипулишу остракизмом као политичким оружјем. Пошто се од остракизма тако направила поруга и подсмех Атињани су временом одбацили овај поступак.[10][11][12] Иако је, по свему судећи, закон о остракизму остао на снази и током 4. века, почевши од 415. год. пре н. е. Атињани су против истакнутих политичара примењивали меру која се називала графе параномон која је подразумевала да се на суд може позвати сваки појединац који би предложио закон који је, по форми или садржини, био супротан већ постојећим законима. Атински политичар Аристофон (рођ. око 435—умро око 335. год. пре н. е.) се јавно хвалио да је чак 75 пута био извођен пред суд према слову закона о графе параномон, али да никада није био осуђиван.[13][14]

Мотиви

Остракон са Перикловим именом. Перикле, истакнути атински државник, никада није био остракован.

Није у потпуности јасно зашто су појединци били остраковани. У случају Кимона и Тукидида, сина Мелесија, највероватније се радило о прогону вође политичке струје која је остала у мањини, односно чија политика није била популарна код већине Атињана. Бјури сугерише да су високи трошкови социјалне политике били лака мета опозиције и кључни чинилац Тукидидовог остракизма.[34] Као што је већ споменуто Хипербол је прогнан када су своје гласове удружиле присталице Алкибијада и Никије. Поред политичких мотива, највероватније је да је лична нетрпељивост или завист такође била важан узрок да се име неког појединца упише на остракон. Према већ помињаној анегдоти, која је сачувана у Плутарховој биографији Аристида, сам Аристид је приликом одласка на бирачко место срео неког неписменог и простог сељака који га је замолио да попуни остракон за њега. Сељак, који није лично познавао Аристида, затражио је да му незнанац напише Аристидово име на црепићу. Када је Аристид упитао сељака да ли му је Аристид учинио нешто нажао, сељак је одговорио: Није, каже, ништа, ја га и не познајем, али се буним што га свугде зову Праведни.[10] Аристид је, не откривајући свој идентитет, испунио сељакову жељу и уписао своје име на остракон. У прилог тези о личној нетрпељивости говоре и налази остракона на којима су исписана имена Атињана које наративни извори просто не спомињу. Вероватно се радило о политичарима од минорног значаја или пак обичним грађанима[3][16][17]. С друге стране, Аристидов прогон је лакше уклопити у концепцију егзила за вођу поражене политичке струје. Аристидов главни супарник Темистокле, поборник јачања атинске поморске моћи, однео је превагу и Аристид је морао отићи из Атине. О томе прећутно сведочи и Аристотел.[18]

Мотиве Темистокловог остракизма није могуће у потпусти растумачити. Бјури спомиње да је он сам својим деловањем могао да изазове негодовање јавности.[19] Наиме, он је недалеко од своје куће сазидао храм Артемиди најмудријој саветодавки објашњавајући да су савети које је дао својој земљи били мудрији од свих других.⁶[15] Иако, овакво исказивање таштине само по себи није било кажњиво могло је да изазове завист околине. Могуће да је Темистокле хтео да спроведе мере које су биле исувише радикалне и за убеђеног демократу Аристида али је вероватније да је главни инспиратор био Кимон, лаконофил коме је сметало Темистоклово непријатељство према Спарти.[15] Према алузијама у Аристофановој комедији Витезови, која је први пут изведена 424. год. пре н. е, Атињани су у то време размишљали да остракизам употребе против политичара Клеона[20]. МладиПерикле, који је према Плутарху говорничким способностима подсећао на тиранина Пизистрата, се због страха од остракизма устезао од бављења политиком и државничким пословима како не би скренуо на себе пажњу просте светине.[10]

На сачуваним остраконима може се видети да су гласачи понекад уписивали и наводне грехе и мане оних чије су протеривање желели. На пет остракона Мегакле је назван коњогојцемчиме се указује да је наводно држао коње, што је била уобичајни статусни симбол аристократа. Могуће да је Мегакле иририрао демос разметљивим коришћењем свог богатства у јавности. На једном остракону стоји: Нека иде Кимон, Милтијадов син, и нека води Елпинику са собом! Елпиника је иначе била Кимонова сестра са којом је, наводно, одржавао инцестуозну везу. Неколико других остракона оптужује и Темистокла и Алкибијада за разне сексуалне преступе. Ипак, далеко је било чешће да се на остраконима атинске вође оптужују за расипништво, корупцију, издају или безбожништво.[21]

Правила и манипулације

Остракони са Темистокловим именом; Остава пронађена у старом бунару на северним обронцима Акропоља садржала је 190 остракона са Темистокловим именом. Потоње анализе су показале да су да је могуће разликовати свега 14 рукописа.

Било како било, остракизам је подразумевао сложену процедуру. Питање о покретању остракизма за ту годину постављано је увек у исто време, тако да се свако могао припремити за доношење одлуке. На тај начин, пошто је датум доношења одлуке, као и каснијег гласања, био строго утврђен, била је искључена могућност да народ реагује стихијски.[22] Такође, посебну ограду је чинио сам број потребних плочица да би остракизам успео. Као што је већ споменуто, 6.000 гласова је било доста за Атину за коју се процењује да је у 5. веку пре н. е. имала између 20 и 40 хиљада пуноправних грађана[23][24]. Археолошким ископавањима до данас је откривено преко десет хиљада остракона на локалитетима атинске Aгоре и северозападном делу античког насеља, у четврти Керамик, где су некада живели грнчари. Пронађени остракони су највероватније одбачени након гласања. На северним обронцима Акропоља, у старом бунару, археолози су пронашли 190 остракона на којима је исписано Темистоклово име. Анализом рукописа археолози су утврдили да је свега четрнаест људи исписало Темистоклово име на овим остраконима. По свему судећи, плочице из ове оставе припремили су Темистоклови противници са циљем да их поделе својим, можда неписменим, присталицама непосредно пре гласања.⁷ Читаво откриће показује како се самим поступком остракизма могло манипулисати[25][26]. С друге стране, пронађени су и остракони на које је иста особа исписивала различита имена, што показује да су неписмени гласачи користили услуге писмених[27].

Учесталост примене

Међутим, остракизам није често примењиван у Атини у 5. веку пре н. е. Са сигурношћу се у периоду од 487. до око 415. год. пре н. е. може говорити о десетак случајева остракизма, при чему су сви протерани 488—481. год. пре н. е. опозвани у Атину да би грађани успоставили свето јединство у време Ксерксовог похода из 480. Кимон, који је остракован 461, такође је помилован и то 457. након атинског пораза код Танагре у Беотији. Самим тим, добар део прогнаних у ствари није казну издржао до краја[28][29]. Друга важна црта остракизма била је то да се после издржане казне бивши прогнаник без последица враћао не само у домовину, већ и у јавни живот. Ксантип је заповедао атинском флотом у бици код Микале 479. год, Аристид код Саламине. Он је такође заповедао и атинском војском код Платеје и имао је важну улогу у стварању Делског савеза. Кимон је закључио петогодишње примирје са Спартом и 454. је предводио поход на Кипар и Египат. Мегаклова каријера после његовог остракизма није тако добро позната, али чињеница да је поново протеран 471. пре н. е. показује да се, по свему судећи, бавио јавним пословима[29]. Антички извори понекад остракизам називају благом казном. Сатирични песник Платон, Аристофанов савременик, записао је како је остракизам био казна достојна најбољих грађана, те да је Хипербол био недостојан такве казне[30].

Сличне праксе

Пракса слична остракизму развила се, под утицајем примера Атине или пак локалних традиција и прилика, и у неким другим полисима. Према Диодору са Сицилије слична институција била је уведена у Сиракузи око 454/3. год. пре н. е., када је Тиндарид неуспешно покушао да се наметне за тиранина. Међутим, пошто се у Сиракузи гласало на листу маслине тј. петалону (грч. πέταλον) институција је била позната као петализам. Основни проблем за истраживање ове институције је што је петализам познат из историјских списа Диодора са Сицилије који је имао скромно познавање атинског остракизма. Према Диодору, Сиракужани су петализам покренули као брану тиранији, да би затим протерали најистакнутије грађане, док се остатак дотадашње политичке елите повукао у приватан живот услед чега је држава убрзо упала у хаос, па је петализам ускоро био укинут. Могуће је да је петализам могао бити примењиван и неколико пута годишње што је довело до тога да је сама институција врло брзо показала и своје лоше стране[31].

Остракони, слични атинским, пронађени су у скромном броју и у Херсону на Криму и Кирени у северној Африци, а свега по један остракон у Аргу и Мегари[32].

Данас термин остракизам има пејоративно значење, али пре свега за оне који га спроводе, а не за остраковане[33].

Напомене

Библиографија

Извори

• Аристотел, Устав атински, Предговор, превод и напомене Петар Јевремовић, Плато, Београд 1997.
• Плутарх, Атински државници, Избор из Упоредних животописа, Превод с оргинала, увод и коментар Д-р Милоша Н. Ђурића, Просвета, Београд 1950.

Литература

• М. Сартр, Историја Грчке, Адреса, Нови Сад 2007.
• Џ. Б. Бјури — Р. Мигс, Историја Грчке до смрти Александра Великог. Прва књига, ЗУНС, Београд 2008.
• R. Flaceliére, Grčka u doba Perikla, Biblioteka Svakodnevni život, Naprijed, Zagreb 1979.
• S. Forsdyke, Exile, Ostracism, and Democracy, The Politics of Expulsion in Ancient Greece, Princeton University Press, Princeton-Oxford 2005.

Референце