08.03.2012. –
Премијер Либије Абдел Рахим ел-Киб је Либијце позвао да земљу бране од „псеудореволуционара“ који су заузели државну имовину и земљишта. Мисли се на одреде наоружаних „бригада“ над којима власти немају контролу. Премијер је такође одбацио идеју о обнављању феудалног уређења Либије о којој се нашироко прича после пада режима Моамера Гадафија.
Десетине „бригада“ са пољским командантима на челу, укључујући и радикалне исламисте, током прошле године су се бориле против Гадафијевих одреда заједно са „Националном ослободилачком армијом“. Тако је себе назвало удружење које је окупљало дезертере из редовних Гадафијевих снага и цивиле који су се придружили војницима. Сада је армија структура која је потчињена Националном прелазном савету, који је признала ОУН. Али моћне „бригаде“ и кланови који стоје иза њих све до данас у земљи изводе властите акције и контролишу многе кључне објекте. Међу њима су владине зграде, па чак и аеродром у Триполију.
Сада премијер тражи помоћ код, према његовим речима, „ћутљиве већине“ становништва да би му она пружила помоћ у борби против хаоса. Његове речи су упућене онима којима треба стабилност, сматра водећа научна сарадница Института за студије о Истоку Руске академије наука Јелена Мелкуњан.
Влада не контролише све оружане формације у Либији. У земљи има пуно неевидентираних наоружања и нико нема намеру да их врати. То проузрокује хаос и анархију, о чему је рекао шеф државе када је становништво позвао да помогне да се оконча ово стање ствари. Влада не може да савлада тај проблем.
Уосталом не слажу се сви са таквим тумачењем догађаја. Изјава либијског политичара требало би пре да се схвати као одјек борбе између кланова, убеђен је заменик директора Института за Африку Руске академије наука Дмитриј Бондаренко.
Они који су дошли на власт још увек се нису показали као људи који су одани идеалима демократије, праведности и слободе. Зато је неизбежна међусобна борба победника. Они су представници различитих снага, да не спомињемо личне амбиције лидера. Са тачке гледишта револуционарне логике природни су позиви на борбу против њих. Испунили су своју мисију која се односила на победу над Гадафијем, па сада постају опасни за друге политичке снаге.
Ел-Кибов говор у којем је изразио неприхватање федерализма претходио је догађајима у источној области Киренаици са богатим налазиштима нафте. У уторак на састанку 3 хиљаде поглавара у граду Бенгазију проглашена је њена аутономија. У Триполију је овај корак назван резултатом „стране завере“. Конфронтација централних власти и региона довела би до још веће анархије, претпоставља Јелена Мелкуњан.
Поред претензија које се односе на самосталност, у Киренаици се развија покрет Туарега, који исто тако траже формирање властите државе. Постоје и друга племена која не прихватају покоравање централној власти. Све би то могло расклимати ситуацију у земљи.
Иза изјава о неприхватању федерализма назире се тежња да се нађе неки модел у коме би различити региони земље били задовољни својим положајем и имали веће могућности за искоришћавање својих ресурса. На пример Гадафи се слабо бринуо о источним регионима, па је Киренаика егзистирала у страшном сиромаштву, иако из ње потиче скоро целокупна либијска нафта.
Што се пак тиче аутономних тенденција у регионима, оне, баш као и наоружане „бригаде“, не само да чине централне власти слабијим, него и доприносе да Либија постане мање привлачна за стране инвестивије. У једној таквој ситуацији, у условима владајућег хаоса, немогуће је развијати политички процес, бавити се економијом и потребама становништва.
