Београд — У последњој деценији стратегија за развој аграра односно покушаја да се уради нов документ није нам недостајало. Сваки министар пољопривреде је радио на томе.

Једину стратегију коју је влада и формално усвојила 2005. године написана је за мандата Иване Дулић-Марковић. Следећу је почео да „пише” Слободан Милосављевић, затим и Саша Драгин, а прошле године, за мандата Горана Кнежевића, на новој стратегији, али без успеха, радио је Захарије Трнавчевић у својству председника Националног савета за пољопривреду.

„Штафету” је преузео актуелни министар Драган Гламочић што значи да се за десет година стратегија писала, брисала, практично пет пута, пише Политика.

“Аутори Стратегије користе нетачне податке и зато су пројекције и визија развоја пољопривреде потпуно нелогични и бесмислени. Изведене пројекције показују да ће се пољопривреда развијати сасвим супротно од развојних законитости. Оно што аутори Стратегије пројектују још ниједна држава није успела да оствари. Штавише, било би поразно за нашу привреду да се остваре. Аутори пројектују да удео пољопривреде у БДП привреде треба да се повећа до краја периода на 15 до 20 одсто. У варијанти да удео пољопривреде порасте на 15 одсто значи да пољопривреда до 2023. треба да се развија по стопи од 6,1 одсто просечно годишње, а непољопривредни део привреде да у истом периоду опада по просечној годишњој стопи од минус 0,76 одсто. У варијанти да би пољопривреда остварила раст удела у БДП од 20 одсто требало би да се развија по стопи од 9,19 одсто просечно годишње, уз истовремени пад непољопривредног сектора од минус 1,36 одсто просечно годишње. Какве су импликације и бесмисао овако пројектованих величина не треба ни наглашавати”, сматра Ловре.

Јавна расправа о предложеном нацрт будућег развоја нашег аграра до 2024. указује да нисмо добили документ из кога се види шта желимо и можемо.

Каква је практична вредност тог документа најбоље знају они који живе од пољопривреде, али је чињеница да израда стратегије кошта, чак и када влада на њу није ставила завршни параф. У Министарству пољопривреде покушали смо да сазнамо са колико новца и из којих извора је стваран актуелни предлог, али нас ни после недељу дана нису удостојили одговора.

У јавности су спомињани милиони евра, али званичног, прецизног и поузданог податка нема. Као да грађани ове земље не треба да знају колико их кошта нови „зелени план”.

Пошто јавна расправа и служи да се дође до што бољих предлога, на рачун нове стратегије развоја аграра стижу и прве критике. Данило Томић, председник Управног одбора Друштва аграрних економиста каже да поменутом предлогу недостаје основно, а то је путоказ куда стратегија води аграр. Овај папир није, по њему, водич за акцију и упутство за деловање институција.

“Нацрт стратегије је 70 одсто монографија и статистика, десет одсто извештај како се на њему радило, а на саму стратегију „отпада” 20 одсто материјала. Недостаје констатација какво је стање у аграру и који су проблеми. То што је на њеној изради учествовало 240 људи није за хвалу, јер где је много бабица деца су килава. Стратегију треба да пише пет, шест стручњака”, каже Томић.

По њему, нацрт је побркао циљеве и приоритете, а недостају му и мере за реализацију циљева. Недостаје и који нивои власти – републички, покрајински, локални, ће спроводити одређене мере.

За разлику од Томића, Горан Живков, бивши министар пољопривреде, сматра да је похвално што су сви који нешто значе у пољопривреди били позвани на неку од вишедневних радионица где су предлагали решења.

“Стратегија не треба да буде савршена, него да укаже на оно што писац стратегије намерава да ради, али и поред тога њен нацрт не даје одговоре на кључна и стратешка питања: хоћемо ли да продајемо државно земљиште или не, да ли ћемо да дозволимо промет ГМО или не, да ли ћемо финансирати приватну или јавну саветодавну службу, да ли ћемо субвенционисати кредите за пољопривреду. Стратегија не нуди ниједан једини одговор, него три четвртине статистике и стотине неких приоритета. Од 100 најважнијих питања за пољопривреду Србије можда може да се пронађе тек неколико одговора”, сматра Живков.

Ковиљко Ловре, са суботичког Економског факултета, каже да нема сумње да је први стратешки циљ, раст производње и стабилности дохотка произвођача, адекватно одабран. Међутим, из даљег текста нацрта произлази да је то само декларативни циљ. Склоп мера и инструмената који се предлаже не обезбеђује раст производње.

Шта више, предложени арсенал мера аграрне политике је „сиромашнији” него што је био у прошлости, те ће и производни и тржишни поремећаји бити изразитији у будућности. Он сматра да је механизам директних плаћања који је у функцији и који се мора задржати због политике ЕУ, потпуно неефикасан као доходовна подршка ако није комбинован са политиком и инструментима цена пољопривредних производа.

Политика