Да ли изборна кампања може да буде поштена? Заштитник грађана, повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности и Агенција за борбу против корупције апеловали су на све учеснике у изборној кампањи да поштују слово и дух прописа. Они упозоравају да кампању „од врата до врата” грађани доживљавају као претњу и да су недопуштене предизборне активности у школама, обдаништима и играоницама.
Протеклог месеца „Кућа људских права” основала је центар за праћење кампање који ће прикупљати све релевантне информације о понашању кључних актера у кампањи и обавештавати домаћу и међународну јавност о уоченим неправилностима. Истовремено, „Истиномер”, који промовише одговорност за јавно изговорену реч и понашање јавних функционера, покренуо је кампању за подршку Декларацији о политичкој одговорности којом ће се од политичара и функционера тражити да им грађани буду на првом месту.
Транспарентност Србија је у седам тачака указала шта је неопходно урадити пре избора. Изменама закона и другим мерама потребно је обезбедити да изборна кампања не постане поприште корупције и злоупотреба јавних ресурса, као што је било до сада. Агенција за борбу против корупције требало би да доврши контролу финансијских извештаја о изборној кампањи 2012. године, покрене поступак у свим утврђеним случајевима кршења закона и јавности предочи податке. Полиција и Јавно тужилаштво требало би да саопште шта су урадили на испитивању кривичних дела за која су се политички такмаци оптуживали, а нарочито када је реч о неправилностима у вези с бројањем гласова, куповином гласова и злоупотребом јавних ресурса. Требало би прецизније уредити праксу промоције кандидата на изборима и лидера странака који су уједно и функционери, чије су активности у време предизборне кампање веће од два до 17 пута.
Потребно је изменити медијске прописе који би обезбедили јавност власништва, начин финансирања и податке о већим финансијерима, а РРА би требало да реагује на програмско или финансијско фаворизовање противно закону. Прецизирањем норми у Закону о финансирању политичких активности, нарочито у областима које су се на прошлим изборима показале као спорне, избегли би се плаћање трошкова након кампање, кредити, хуманитарне активности странака и правно нејасан статус групе грађана. Требало би и да се у року од 48 сати објављују подаци о трошењу буџетских средстава, преузимању финансијских обавеза и запошљавању у време кампање и да изборни програми учесника буду објављени на почетку кампање, како би било довољно времена да стручњаци дају коментаре, а странке образложење за обећања.
Препорука за фер и поштене изборе је много, али се може тврдити да ни десети део препорука Транспарентности није примењен, а кампања је у пуном јеку.
Немања Ненадић, програмски директор Транспарентности Србија, каже да одговорно понашање делом зависи од странака и политичара а делом од бирача, односно од тога колико ће они толерисати странке и политичаре, јер нису увек спремни да казне проблематично понашање. „Кажњавање проблематичног понашања зависи и од прописа и институција, а једна од њих је Надзорни одбор, који је предвиђен Законом о избору народних посланика, али га Скупштина Србије никада није формирала, на шта је ТС реаговао. РРА јесте формирана али њом неке зоне нису покривене.”
Ненадић каже да се слобода говора подразумева, али да би неко тело требало да реагује када се крше правила. „Требало би проверавати и изборна обећања. Међутим, грађани на биралишта излазе необавештени и гласају на основу личних утисака.”
Душан Богдановић, социолог, каже да има два нивоа који регулишу одговорније понашање. „Први ниво је нормативни и правни, који одређују чланови 99. и 100. Закона о избору народних посланика, односно оснивање Надзорног одбора који би пратио изборни процес. За прошле изборе он није основан, а изгледа да ни сада неће бити. Други ниво је етички, али је у опису радног места политичара да лаже. На оба нивоа пуне су руке посла и зато би било добро да се оснује Надзорни одбор. И ми, грађани, треба да се запитамо јер странкама и политичарима дајемо одрешене руке и легитимитет гласајући за њих.”
Милош Ђајић из Центра модерних вештина каже да наши политичари мисле то што говоре ако су озбиљни, а ваљда јесу, јер трају. „Након Истиномера, који је ЦМВ подржао, чини се да пазе шта говоре, а ту је и Отворени парламент и јасно је шта ко говори грађанима. Политичари не полажу рачуне, зато је кључно да се разговара и тај процес је покренут и унапређена је транспарентност. Међутим, код нас није дефинисано шта је то прекршај и када би политичар требало да поднесе оставку. Зато би требало подићи свест грађана да протестују и захтевају да им се положе рачуни.”
