Око 3,8 милиона бирача покрајине Венето одлучује на четвородневном референдуму о отцепљењу од Италије, напуштању ЕУ и НАТО-а

На фасадама и крововима Италије, између Канала Гранде у Венецији и Јулијиног балкона у Верони, ускоро би могла да се појави нова застава, другачија од тробојке која представља званични Рим. Око 3,8 милиона становника са правом гласа у регији Венето – која обухвата седам провинција: Белуну, Падову, Ровиго, Тревизо, Венецију, Верону и Виченцу – позвано је да почев од прекјуче на четвородневном референдуму одлучи да ли ће се на картама Европе поново појавити име Републике Венеције, а на јарболима застава млетачког лава. Паралелно, бирачи одлучују и о будућем чланству новопрокламоване државе у ЕУ и у НАТО-у.

Да ли ће се већина изјаснити за отцепљење, знаће се у четвртак 21. марта. Тада ће бити саопштени резултати гласања – истог дана када Венецијанска комисија Савета Европе треба званично да саопшти да је референдум на Криму био нелегалан.

Организатори венецијанског референдума, иза којих стоји сепаратистички настројена Лига за север, кажу да нема места сумњи у исход гласања које се спроводи с мотом „Независност или смрт”. Према њиховим проценама, две трећине Венецијанаца са правом гласа – око 65 одсто од 3,8 милиона бирача – гласаће за отцепљење од Рима, напуштање ЕУ и НАТО-а.

Какве ће реакције уследити тим поводом из Брисела и из Рима, за сада није наговештено. Влада у Риму је саопштила да нема основе чак ни за расправе о „приватној иницијативи (референдуму) која има вашарски, а не политички карактер”.

Брисел не коментарише спровођење плебисцита, баш као ни водећи европски медији. У већини земаља ЕУ венецијански референдум је прећутан. Једино је у Великој Британији и у деловима Аустрије тема отцепљења Венеције од Рима наишла на заслужени публицитет.

Британски листови попут „Дејли телеграфа” и „Индипендента” упоредили су иступ Венецијанаца са најављеним референдумом у Шкотској. У Аустрији су само медији у покрајинама Тирол и Форарлберг известили о почетку плебисцита.

Тиролци одавно прижељкују да се Јужни Тирол отцепи од Италије и врати у састав „целовитог Тирола”. Истичу да је Јужни Тирол насилно припојен Италији по свршетку Првог светског рата, а да је и данас већинско, аустријско становништво преполовљено – расељавањем и прогонима у епохи Мусолинија, то јест да је њихов већински статус релативисан после Другог светског рата „организованим досељавањем” Сицилијанаца и Сардињана у Доломите.

Форарлбержани су седамдесетих година покушали да спроведу референдум о отцепљењу од Аустрије и потоњем припајању Швајцарској, али је иницијатива спречена од званичног Беча. Тадашњи канцелар Аустрије Бруно Крајски је пред ТВ камерама изјавио да је једино војска надлежна да коментарише евентуално отцепљење покрајине од матице државе. Плебисцит, проглашен државном афером, завршио је компромисом – као „мали референдум”, што ће рећи необавезујући плебисцит, а узгред је „тесна” већина од неколико процената била за останак у алпској републици.

При помену легалности и легитимности венецијанског референдума, организатори указују на то да је регионални парламент још 2006. године изгласао закон који омогућава одржавање референдума, а легитимност, као таква, произлази и из чињенице да је Венеција пре једног и по века приступила Италији – на основу резултата тада спроведеног референдума.

„Ако је Рим тада прихватио вољу нашег народа изражену плебисцитом, зашто ову, предстојећу унапред проглашава неуставном”, јавно је поставио питање венецијански политички лидер и присталица референдума Федерико Канер.

У ставовима европских политичара и званичног Рима преовлађује „брига” за економски опстанак евентуално самосталне регије Венето, па се са обе стране, подударно, поручује да би осамостаљење водило у стечај.

Венецијанска покрајинска влада и присталице отцепљења виде ствари другачије. Кажу да две трећине чланица ЕУ броји мање од десет милиона становника, а међу комшијама су суверена Аустрија са осам милиона становника, односно независна Словенија са једва два.

Ђанлука Бузато, назван „оцем референдума” додаје да покрајина Венето годишње уплаћује на рачуне Рима око 70 милијарди евра, док за камате државних дугова Италије плаћа европским кредиторима око девет милијарди евра.

У прогласу организатора референдума указује се на право народа да самостално одлучују о својој будућности, што је дефинисано у Њујоршком пакту о грађанским и политичким правима из 1967. године.

Милош Казимировић

Политика