Јавност ни до данас није сазнала шта се крајем фебруара догодило у Институту за нуклеарне науке и да ли је радиоактивност била повећана или не
Да ли су Београђани (и житељи неколиких насеља низ Дунав) недавно избегли нуклеарни удес, а да то нису ни знали?
Крајем фебруара у Институту „Винча”, после поплаве (излило се 300-400 литара воде) подрума у којем је био ускладиштен уранијумски „жути колач”, измерено је (не)повећано зрачење. („Жути колач” је самлевени уранијум припремљен за обогаћивање и даље коришћење у нуклеарном реактору.)
Према једном мерењу јесте, према дугом није.
Наиме, незванични резултати провере воде из подземног складишта су опречни: у извештају НОС-а (Нуклеарни објекти Србије) није забележено, а у саопштењу Лабораторије за заштиту од зрачења пише да је 1.000 пута веће од оног у пијаћој води!
Заплет достојан Агате Кристи и то баш у време ванредне ситуације у Србији.
Завладала је пометња, понајвише су се узнемириле труднице. Поједине сараднице су престале да долазе на посао.
На захтев запослених у Лабораторији за материјале, под чијим кровом се одиграо немили догађај, сазван је састанак, на који је позван генерални директор др Јован Недељковић, с намером да се размрси запетљано клупко. Низале су се сваковрсне опаске, замерке и питања, од којих издвајамо – да ли се десила еколошка катастрофа?
Као што је уобичајено у сличним приликама, на видело су испливале бројне организационе слабости које, нећете поверовати, сежу готово четири деценије у прошлост. Усвојени су закључци за које никоме није на памет пало да буду обелодањени.
Јавност је, дакле, остала ускраћена.
Тек 13. марта, две седмице и који дан доцније, заседао је Управни одбор Института за нуклеарне науке „Винча” и наложио генералном директору да у року од два месеца испуни све предложене мере заштите и да припреми план за уклањање извора јонизујућег зрачења, нуклеарног материјала и радиоактивног отпада. И да најкасније за 48 сати извести надлежне у каквом је стању зграда 14 у којој је нуклеарни материјал био смештен.
На том списку била су министарства просвете и науке, животне средине, рударства и просторног планирања, здравља, унутрашњих послова, одбране и Агенција за заштиту од јонизујућег зрачења и нуклеарну сигурност.
У међувремену су у „Винчи” боравили стручњаци Међународне агенције за нуклеарну енергију (ИАЕА) из Беча.
Одакле потиче „жути колач”? У најкраћем, преостао је од пре четрдесетак година када је започет тзв. други нуклеарни програм да би се овладало коришћењем нуклеарне енергије у социјалистичкој Југославији.
За даље праћење замршене приче морали бисмо да призовемо у сећање чувени филм Акира Куросаве „Рашомон”. Зашто? Зато што се роје бројне питалице на које ваља јасно и гласно одговорити:
• Зашто „жути колач” није раније одложен на безбедно место какво, иначе, постоји у НОС-у?
• Из којих разлога (и побуда) НОС није ништа предузео у протекле две и по године откако је основан?
• Због чега НОС нема ниједну одговарајућу дозволу (лиценца) за рад с радиоактивним материјалом?
• Ко је, у ствари, руководио измештањем нуклеарног горива из „Винче” у Русију, ако се НОС у гласилима хвалио да је то он извео?
• Колико је новца утрошено у те сврхе (први и други „нуклеарни транспорт”), да сада – према изјавама из „Винче” – нема чиме да се плати збрињавање поменутог радиоактивног материјала?
• Да ли је прекршен иједан важећи закон?
• Ко сме грађанима Србије да ускрати право на благовремено и поуздано обавештавање, поготово у оваквим (не)приликама?
• Шта би се догодило да је, којим случајем, начињена грешка с кудикамо озбиљнијим последицама?
И да се овде зауставимо, надајући да ћемо ускоро сазнати све појединости.
Присетимо се, на самом, крају да је да су 1986. највиши партијски и државни званичници Совјетског Савеза у почетку покушали да прикрију размере разарања и страдања у Чернобиљу и да се, у извесној мери, слично поновило лане у Фукушими (Јапан).
Политика
