НАТО касетне бомбе над Нишом – карактеристике и последице (фото галерија, ОПРЕЗ!)

Касетне бомбе – карактеристике, механизми дејства, врсте и последице бомбардовања цивилног становништва Ниша

УВОД

У агресији на СРЈ НАТО је константно користио недозвољена војна средства, као што су касетне бомбе и бомбе са осиромашеним уранијурном.У питању су оружја која су нарочито штетна и опасна по живот и здравље људи и тиме су последице неупоредиво нехуманије и опасније у односу на класично оружје. На територију СРЈ бачено је преко шездесет контејнера са касетним бомбама од којих свака садржи у просеку око 240 касетних бомби, што значи да је бачено око 15000 бомби.

Циљ је да се прикажу најчешће коришћена касетна убојна средства, њихове карактеристике и погубне ефекте на цивилно становништво града Ниша приликом бомбардовања од стране НАТО у више наврата. 
Први део односи се на касетна убојна средства, тј. на појам, историјат, карактеристике, механизам дејства врсте касетних убојних средстава и конкретне примере.
У другом делу, кроз примере, описани су ефекти дејства касетних бомби на људе, односно, типичне повреде и последице.

ПОЈАМ И ИСТОРИЈАТ

Под појмом “касетна бомба” (cluster bomb), који се врло често користи у јавности и медијима, у ширем смислу подразумева се, сходно војно-стручној терминологији, касетна бојна глава са невођеним потпројектилима, односно пројектилима слободног расејавања. Касетне бојне главе са невођеним пројектилима развијене су за потребе ваздухопловства, као и копнене војске. Ваздухопловни оружни системи тог типа развијани су у два правца: (а) у виду слободно-падајућих расејавајућих авио-бомби и (б) специјалних контејнера из којих се потпројектили директно расејавају. Прва решења касетних бомби примениле су САД у Другом светском рату. Каснији ратови у Камбоџи, Вијетнаму, Лаосу, Ираку и Југославији, одликовали су се масовном применом ових убојних средстава. Током седамдесетих и осамдесетих година развијен је широк дијапазон оружних система те врсте, који се, пре свега, разликују по концепцији и примени. У свету се и данас много ради на усавршавању овог оружја.

Развој концепције оружних система са касетном бојевом главом и невођеним пројектилима представља оптимизацију следећих параметара: (1) броја потпројектила који се могу сместити у једну бојеву главу (пројектил или контејнер), (2) површини расејавања потпројектила (облик, величина, распоред падних тачака), и (3) појединачној ефткасности пројектила.ж

Број потпројектила директно је условљен величином појединачних циљева и површином на којој су распоређени. Површина расејавања условљена је површином распоређених појединачних циљева и подешава се техником расподеле потпројектила у контејнеру, њиховим расејавањем, као и висином на којој се врши расејавање отварањем контејнера. Ефикасност појединог потпројектила управо је сразмерна његовој маси и димензијама.

КАРАКТЕРИСТИКЕ

У зависности од категорије циља (категорија се односи пре свега на ниво отпорности и заштите циља), касетни потпројектили могу имати три основна типа дејства: (1) парчадно, (2) кумулативно, и (3) запаљиво дејство. Потпројектили кумулативног дејства намењени су, пре свега, нападу на оклопна борбена средства. Парчадно дејство карактеристично је за потпројектиле у нападу на слабо оклопљене и незаштићене циљеве. Потпројектили са запаљивим дејством најчешће су убојна средства са неким од претходна два дејства уз присуство додатног запаљивог материјала, намењени уништавању материјалних средстава или других циљева. У Заливском рату и рату у Југославији принцип касетних бојних глава и невођених потпројектила примењен је за средства са потенцијално четвртим типом дејства – проводним, намењена онеспособљавању електро-енергетских и постројења за трансмисију електричне енергије.

Код циљева са оклопном заштитом као и фиксних објеката, користе се пројектили и контејнери са потпројектилима са навођењем. Навођење се може категорисати у две групе: (а) сензорско, и (б) самонавођење. Код сензорског навођења, у завршној фази лета пројектил сензорима скенира терен у потрази за циљевима. Сензорски систем најчешће представља скуп сензора ИЦ зрачења, активних радара (таласне дужине реда милиметра), пасивних радиометара, магнетометара и термовизијских (Imagin, Infrared Sensor – IIS) сензора. Са циљем да се повећа поузданост детекције циља у свим условима околине (ометања, дим, ватра), у последње време све чешће се користе системи са скупом разнородних сензора. Употребом ових система остварује се фузија информација и одлучивање, чиме се директно утиче на ефикасност и поузданост уништавања циљева. Са оваквом концепцијом, сензорски навођени системи се приближавају циљној варијанти, а то је самонаводећи систем са високом аутономношћу у детекцији циља. Важно је навести и спољашње изворе информација који користе системи са навођењем. То су информације добијене од: (а) гео-стационарних сателита (Global Positioning System – GPS) које се односе на тродимензионалне координате; (б) радарских система на, извиђачким авионима, (ц) беспилотних летилица (подаци о координатама), (д) метеоролошких сонди (брзина ветра, влажност, температура, притисак). Све наведене информације учествују у сложеном алгоритму корекције путање навођења.

Савремени системи оклопне заштите могу ефикасно неутралисати дејство артиљеријске и ракетне касетне муниције кумулативног дејства, која је, у већини случајева, калибра 40 мм и пробојне моћи од око 80 мм панцирног челика. Имајући у виду чињеницу да је у условима бојишта често потребно повећати ефикасност над разуђеним циљевима, све чешће се модерне армије одлучују за искључиву употребу потпројектила са парчадним дејством.

Када се ради о дејству на циљеве осетљиве на парчадно дејство, најчешће се примењују ненавођени пројектили, односно контејнери са расејавајућим потпројектилима. За парчадно дејство појединачног потпројектила, од највећег значаја су три основна параметра: (1) кинетичка енергија комада насталих услед експлозије, (2) растојање циља од места пада, и (3) физичка структура (материјал) објекта циља. Кинетичка енергијаје управо сразмерна квадрату брзине комада и његовој маси. Услед деловања других сила а првенствено силе Земљине теже, брзина комада опада растојањем. За ефекат дејства од значаја је и структура самог објекта. Типична почетна брзина комада при експлозији креће се између 1500 и 2000 м/с. Маса комада зависи од укупне масе потпројектила и предвиђене структуре материјала. У зависности од природе циља (оклопно средство, објекти, жива сила) односно структуре материјала, дејство је слабије или јаче. За нас овде, од интереса је, пре свега, дејство расејавајућим касетним потпројектилима са парчадним дејством на људе.

У даљем тексту биће дат преглед система са касетним бојним главама који се данас користе, уз познате техничке карактеристике.

КОНКРЕТНИ ПРИМЕРИ

“Hunting Engineering” BL-755 – британски пројектил дужине 2,45 м, пречника 419 мм и масе 277 кг, развијен 1972, са дводелним контејнером и седам комора са по 21 касетном бомбом ХБ-876 масе по 2,7 кг.

ХБ-876 бомбе су опремљене сензорским или временским упаљачем и кумулативним пуњењем. Основно пуњење у контејнеру се активира након одређеног времена од избацивања.

Контејнер се отвара услед притиска гасова и бомбе се просипају из свих седам комора. Кумулативно пуњење пробија оклоп дебљине до 250 мм а парчадно дејство испољава се кроз 2000 комада за уништавање циљева осетљивих на парчадно дејство.

JP-233 (“сејач”) је спремник дужине 5,68 м, и масе 1150 кг, који садржи 30 бомби типа СГ-357 масе по 26 кг и 215 бомби типа ХБ-876. Бомбе СГ-357 продиру дубоко у тло и накнадно експлодирају.

BLG 88 belouga (“белугин”) пројектил/контејнер француске производње, дужине 3,33 м, пречника 360 мм и масе 305 кг, има 19 комора са по 8 потпројектила који се спуштају на земљу падобраном и покривају површину од 5000-10000 м.

Америчка војска користи контејнере фамилије CBU(84,87,87Б, СЕМ) или MK 20 Rockeye 20.  МК 20 је контејнер старије производње, дужине 2,3 м, пречника 335 мм и масе 220 кг. Састоји се из три дела: временског упаљача у носу бомбе, тела МК 7 мод. 6 и 247 мањих бомби типа МК 118. Контејнер се распрскава на тајмерски програмираној висини од 90 до 900 м. Бомбе МК 118 су кумулативног (пробијају оклоп до 25 мм) и парчадног дејства (препреке до 790 мм дебљине). Активирање самих бомби МК 118 је на принципу пиезо-електричног упаљача (сензора) или перкусионог упаљача. Свака садржи по 180 грама експлозива. Са садржајем једног контејнера покрива се површина до величине једног фудбалског игралишта.

CBU 24B/B – Контејнер масе 365 кг, дужине 2,32 м, ширине 400 мм, без навођења, аутопилота или другог управљања, са МК-339 и БЛУ-26Б бомбама. МК 339 јесте назив временског упаљача са механичким тајмером за отварање контејнера.

CBU-84 садржи 147 касетних потпројектила типа BLU-97B.

CBU-87/B јесте контејнер дужине 2,33 м, пречника 370 мм и масе 874 кг. Садржи 202 индивидуалне касетне бомбе БЛУ-97Б, дужине 200 мм, пречника 64 мм, тежине 1,5 кг, и пуњења од 280 грама, које се активирају временским упаљачем и делују на површини од 100-150 м ширине и око 500 м дужине.

Дијаметар дејства индивидуалне бомбе је 150 м, шрапнели могу пробити металну површину дебљине 6,4 мм на растојању од 11 м од места пада.

Дејство је кумулативно и парчадно, а присутно је и запаљиво дејство у облику ватрене кугле пречника 16 м које потиче од додатих материјала цирконијума и циклотона.

Секундарно дејство могуће је због високог процента од 20% – 30% заосталих неексплодираних бомби. Део је наоружања британских и немачких Торнадо, и америчких Ф-76 ловаца-бомбардера.

MW-1 је контејнер немачке производње, дужине 5,53 м, масе 1200/4700 кг (празан/пун). Садржи 4704 бомбице различите намене (противоклопне, распрскавајуће, мине за запречавање и разарање аеродромских писти и др.)

ЕФЕКТИ ДЕЈСТВА КАСЕТНИХ БОМБИ

Приликом експлозије касетне бомбе, притисак разбија омотач дајући велико убрзање насталим фрагментима. Фрагменти (парчад, пројектили) су неправилног облика и знатно се разликују по величини, облику и брзини.

У непосредној близини експлозије, ова парчад имају велику почетну брзину, која може достићи и до 2000 метара у секунди. Међутим врло брзо губе своју енергију, а тиме и брзину кретања. Фрагменти касетних бомби неправилног су облика и изазивају екстензивне повреде ткива. Неправилни обилик фрагмената даје рани посебне морфолошке карактеристике.

Карактерише их велики дефект коже и поткожног ткива неправилног облика, раскидани мишици и неправилни дубоки џепови у свим правцима који садрже секундарне пројектиле. Чешће него у рана нанесене зрном, ове ране су устрелног типа са повредама великих крвних судова и живаца и чине посебно погодну средину за развитак инфекције у првом реду анаеробне.

У тренутку пролаза кроз ткива, пројектил предаје део кинетичке енергије на околна ткива. Ударни талас који се том приликом развија, одбацује ткива напред, бочно и назад. Настаје шупљина која је, у случају пројектила велике брзине, приблизно 30-40 пута већа од величине пројектила. У овој шупљини ствара се притисак који мозе достићи и до 100 атмосфера. Ова привремена шупљина траје неколико милисекунди, њене пулсације постепено престају, остављајући резидуални стрелни канал. За време пулсација шупљине, долази до наизменичне промене позитивног и негативног притиска, што доводи до усисавања ваздуха и страних материјала у рану, чиме се и објашњава примарна контаминација ткива. Величина привремене шупљине зависи од количине енергије коју пројектил предаје ткивима. У случају устрелне ране сва количина енергије коју поседује пројектил утроши се на стварање привремене шупљине. У случају прострелне ране, количина енергије која се предаје ткивима равна је разлици енергије коју пројектил има при улазу и излазу из ткива.

Отпорност ткива према удару пројектила зависи од количине течности у ткивима, односно њихове специфичне тежине. Ткива са већом специфичном тежином више подлежу деструкцији. Најтеже страдају коштано и мишићно ткиво и паренхиматозни органи.

Дејством пројектила на ткива образује се резидуални стрелни канал, који је увек различит по локализацији, дужини, ширини и правцу. Улазни и излазни отвор ране не дају праву слику о тежини и обиму разарања, нарочито када су у питању пројектили велике почетне брзине. Пројектил велике брзине прави улазни отвор промера око 1-2 цм, а излазни је знатно већи. Резидуални канал је неправилног облика, а околна ткива су оштећена на више сантиметара у страну од резидуалног канала. Пробијајући се кроз ткива пројектил директним дејством изазива гњечење и раздвајање ткива, стварајући зону директне трауматске некрозе”. Ова зона представља детритус размрсканог ткива и страних тела у стрелном каналу и по његовим зидовима. Бочни ударни талас индиректним дејством пројектила оштећује ткива непосредно око стрелног канала у виду масивног потреса “зона масивног потреса” и у виду молекуларног потреса – “зона молекуларног потреса”. У зони масивног потреса настају иреверзибилни циркулаторни поремећаји у ткивима због анатомских промена на крвним судовима, било услед прекида континуитета или услед тромбозе крвних судова. Некроза у зони масивног потреса испољава се постепено у току неколико часова, за разлику од некрозе у зони директног дејства, која се јавља одмах по проласку пројектила кроз ткива. У зони молекуларног потреса која лежи периферније испољавају се углавном циркулаторни поремећаји – у почетку спазам, а затим дилатација крвних судова, потом повећана пропустљивост капилара, стварање трауматског едема и успорена ткивна циркулација. Граница измеду обе зоне није јасно дефинисана.

Део енергије приликом експлозије бомбе ствара ударни талас бласта. Талас бласта креће се од места експлозије у облику сфере компримованог гаса који се брзо шири. Брзина ударног таласа бласта у ваздуху је 3000м/сец, али она опада при удаљавању од места експлозије. Максимални притисак таласа бласта непосредно на месту експлозије је веома висок. Кретање масе ваздуха може изазвати повреде различите тежине, а у непосредној близини експлозије потпуну дезинтеграцију тела.

Док се талас бласта креће кроз тело, он ствара специфично оштећење нарочито на местима додира тела и ваздуха. До овог оштећења долази у зиду плућних алвеола, изазивајући видно крварење удружено са едемом.

Крајњи резултат може бити посттрауматска пулмонална инсуфицијенција. Карактеристично је да до овога долази након 12 или више сати и болесник може имати само благу хемоптизију или цијанозу, или само чудно понашање. Када се талас бласта под притиском креће кроз трбух он изазива оштећења у зидовима органа који садрже ваздух, и ако је притисак довољно висок изазваће прскање захваћених органа.

БОМБАРДОВАЊЕ НИША КАСЕТНИМ БОМБАМА

Град Ниш и околина су у више наврата бомбардовани недозвољеним касетним бомбама од стране НАТО авијације. Приликом напада авиона НАТО авијације 7. маја 1999. године у интервалу од 11 и 30 и 11 и 40 сати бачена су два контејнера са касетним бомбама на Ниш.

Том приликом више касетних бомби погодило је Институт за патологију клиничког центра у Нишу, паркинг поред Института и ред кућа у улици Љубе Ненадовића. Зграда Института за патологију била је видно обележена знаком Црвеног крста, у складу са међународним конвенцијама, који као да је непријатељу служио као мета пошто је једна од бомби пала директно у центар заставе. Кров Института за патологију пробијен је гелерима касетних бомби на 23, а зидови на 10 места уз безброј оштећења ситним гелерима. По броју и месту оштећења узрокованих експлодирањем касетних бомби, евидентно је да је сам Институт за патологију представљао непосредни циљ напада.

Као последица касетних бомби бацених на паркинг Клиничког центра дошло је до пожара аутомобила. У том пожару потпуно је изгорело 16 и 21 аутомобил је био оштећен.

У бомбардовању Клиничког центра у Нишу укупно је повређено шест радника Клиничког центра. На паркингу и травнатим површинама око њега остало је 8 неексплодираних касетних бомби.

Из другог контејнера бачено је измеду 100 и 150 касетних бомби на центар Ниша. Гранатирање је захватило амбуланту Дома здравља “12 фебруар”, централну градску пијацу поред Нишке тврђаве и зграду Ректората Универзитета у Нишу, као и суседне стамбене објекте. Дејство ових касетних бомби по цивилном становништву било је ужасавајуће.

елери касетних бомби пробијали су плућа, трбух и главу грађана који су куповали хлеба, поврће и воће на пијаци или шетали градом. Једном касетном бомбом тешко је рањена и медицинска сестра здравствене станице “12 фебруар” испред зграде здравствене станице.

Она је задобила експлозивну повреду десне потколенице и натколенице са великом дефектом меких ткива, коштаног ткива и дефектом а. феморалис и н. ишијадикуса, као и коминутивни прелом леве бутне кости. Лечење десне ноге завршило се високом натколеном ампутацијом, док је лева нога збринута спољним фиксатором.

У Шуматовачкој улици у центру Ниша, касетна бомба разнела је цивилу старом 41 година десно стопало и потколеницу.

У пределу леве потколенице и стопала задобио мултипла рањавања гелерима касетне бомбе. Због тежине повреде у даљем току лечења урадена је потколена ампутација десне ноге.

Од експлозија касетних бомби 7. маја 1999. године у Нишу погинуло је 15 цивила, 18 је задобило тешке повреде, а 11 лакше телесне повреде. Сви повређени збринути су у Клиничком центру у Нишу. Оштећено је 120 стамбених објеката, уништено је 47, а оштећено 15 путничких аутомобила.

Ниш је поново бомбардован касетним бомбама од стране НАТО авијације 12. маја 1999. године. Бомбардовани су најгушће насељени делови града, и то: центар Ниша и насеље “Дуваниште”

Приказ обдукције смртних повреда узрокованим НАТО бомбардовањем Ниша касетним бомбама

Дана 8. 5. 1999 год. у Заводу за судску медицину у Нишу је обдуковано 13 лешева убијених на месту експлозије бомби. Сви лешеви су цивили, различитог пола и животне доби.

Повреде по свом карактеру, по тежини, по броју и локализацији на свим деловима тела очигледно мењају досадашњу патологију ратних рана и недвосмислено указују на примењено средство борбе које поништава све што је морално и етичко.

Приказане су обдукције лешева убијених на месту експлозије касетних бомби приликом НАТО бомбардовања Ниша (болнички круг Клиничког центра) и околина Велике пијаце.

Обдукције показују да унесрећени недужни цивили на месту експлозије умиру због повреда експлозивног таласа, оштећења унутрашњих грудних и трбушних органа и искрвављења.

ЗАКЉУЧАК

Данас се у свету много ради на развоју оружја за масовно уништавање и онеспособљавање борбених средстава, али пре свега људског потенцијала непријатеља. Код примене средстава за масовно дејство, посебно су угрожени цивили. Касетне бомбе, кутије смрти, направили су и отворили Американци, најпре у Другом светском рату, а после тога су темељно усавршавали у Камбоџи, Вијетнаму, Лаосу, Ираку и сада у СРЈ. Оне представљају нехумано оружје које, при дејству на људе изазива “мултипла” рањавање и тешка оштећења организма. Лечење рањених представља посебан проблем обзиром да се ради о витално угроженим болесницима код којих је гелерима касетних бомби захваћен већи број система. И поред тимског рада, у који су укључени општи хирург, ортопед и пластичар, остају трајне последице које могу бити од функционалне неспособности до губитка екстремитета. Употреба касетних бомби по цивилним циљевима, као што је био случај у Нишу а и у другим градовима СРЈ, представља крајње нехуман и антицивилизацијски чин.

Научници су измислили средства са неслућеном разорном моћи, а моћници поремећеног ума та средства примењују за уништавање недужног народа упркос бројним конвенцијама које изричито забрањују употребу касетних бомби. У насталој ситуацији не зна се ко је од њих већи убица – проналазачи касетних бомби или реализатори злочина путем бомбардовања недужних цивила.

Део из ратног броја часописа ACTA MEDICA FACULTATIS NAISSENSIS Ниш, 1999.

Дан Ветерана – Видовдан