Руски научници са универзитета из научног града Дубне у Подмосковљу представили су концепцију подводног бионичког робота који имитира покрете рибе на основу вештачких мишића.

По спољашњем изгледу робот ће вероватно личити на ражу или туну. Ово има везе с начином кретања ових риба. Код раже је оно таласасто, а туна се креће захваљујући моћном репном перају. Научници из разних држава већ дуго година проучавају особености риба и покушавају да открију тајну њиховог кретања. Последњих година наука је на овом пољу много напредовала, између осталог, у области сензорских система и способности риба за пливање, истиче професор катедре за ихтиологију Московског државног универзитета Александар Касумјан:

Рад научника из Дубне није доступан јавности. Али је то врло перспективан правац: код риба је у току милиона година живота у воденој средини дошло до многобројних прилагођавања, што им омогућава да успешно живе у таквим условима. Између осталог, ове адаптације се тичу и начина пливања.

Посебно су занимљиви делфини који могу да развију брзину до 56 километара на час и да сатима, па чак и данима прате брзе бродове. Рачунице су показале да за достизање овакве брзине мишићи делфина треба да буду 10 пута јачи него што заиста јесу. Међутим, прецизан модел делфина који добија једнаку вучу плива знатно спорије од живог делфина. Читава ствар је у томе што око живе рибе настаје таква струја која не прелази у вртлог. А модел се кретао по турбулентној путањи. Тајну брзине делфина открили су совјетски научници Соколов и Томилин. Делфин успешно савладава турбулентност захваљујући грађи коже, истиче Александар Касумјан:

Проблем смањења трења подводног објекта о воду из околине је озбиљна ствар која се одражава на брзину кретања. Код риба се за то користи, између осталог, посебан слузави покривач који је испитиван у нашој земљи. Микроструктура површине тела рибе такође игра улогу у остварењу економичног и брзог пливања.

Наравно, приликом стварања најновије технологије, укључујући и војну, мноштво идеја се преузима из живе природе. Али, савремени фронтовски ловац или атомска подморница су изузетно сложени комплекси који тешко да могу да се упореде с птицама или рибама. Атомске подморнице четврте генерације могу да се спусте на дубину од скоро пола километра и да под водом развију брзину од преко 50 километара на час, што се може упоредити с брзином пливања делфина. Међутим, велика брзина пливања ни из далека није потребна свим рибама. За рибе које живе на дну и слабо се крећу брзина није главни фактор у преживљавању. Све ноћне рибе пливају тако да створе што је могуће мање хидродинамичког шума који прати пливање, што им омогућава да се неприметно примакну плену. У питању је својеврсна камуфлажа, у извесној мери, то је стелс-технологија која се данас широко примењује у изградњи војних бродова и борбене авијације. Јединствени нанопокров за авион 5. генерације Т-50 који стаклену кабину пилота штити од радиоталаса и сунчевог зрачења створен је у Русији. Његова главна тајна је у томе што честице покров чине вишеслојним, он се састоји од неколико метала – злата, индијума и калаја. Дебљина слоја није већа од 20 нанометара. Без обзира на такав микроскопски садржај метала опрема у кабини је 200 пута мање видљива кад је у питању радиотехнологија.

По мишљењу војних стручњака риба робот-чију концепцију је представио универзитет из Дубне може да се користи за обављање специјалних задатака. Између осталог, за реализацију задатака подводно-диврзионих снага у затвореним малогабаритним пристаништима.