Избори у Подгорици: промена власти у Црној Гори?

Крајем априла или почетком маја 2014. биће одржани локални избори у  Подгорици главном граду Црне Горе. Овај град је је и индустријски и популациони центар  Црне Горе. Према поценама градске власти  из 2014. Подгорица је имала јескоро 200.000 становникашто чини око 30%  укупног становништва Црне Горе.[1] Географски Подгорица обухвата 10,4% територије Црне Горе. Такође, у граду се налази седиште већине банака и универзитета као и највеће црногорско  предузеће Комбинат Алуминијум Подгорица (КАП). Локалну власту Подгорици већ десетак година предводи Ђукановићева Демократска партија социјалиста. Она има већину у градском парламенту заједно са Либералним савезом и Бошњачком странком као и једним ”независним ” и одборником маргиналне просрпске Народне странке (укупно имају 28 одборника).

Међутим, таква  коалиција је формирана тек 2011. године после распада претходне коалиције у којој је учествовала Социјалдемократска партија (такође владајућа партија у републици коју предводи председник црногорског парламента Ранко Кривокапић). До 2011. председник скупштине Подгорице је био акутелни министар унутрашњих послова и високи функционер СДП Црне Горе Рашко Коњевић. Приликом раскида колиције 2011. из СДП су жестоко оптуживали Мугошу да је поткупио поједине одборнике из просрпских партија и да нема демократски легитимитет  (током седнице на којој је формирана нова коалиција дошло је и до физичког обрачуна између ”Мугошиних Срба” и њихових бивших колега  из просрпских партија).  Мугоша је  те 2011.ипак  успео да обезбеди већину и на тај начин је наставио своју деценијску владавину у Подгорици (од јула 2000. он је градоначелник Подгорице)

Међутим, у априлу 2013. године на председничким изборима владајућа партија и њен кандидат Филип Вујановић су доживели тежак пораз. Миодраг Лекић заједнички опозициони кандидат је имао 5.000 гласова више од кандидата ДПС у Подгорици.  Оваква победа Лекића у Подгорици није била само последица његове несумњиве личне популарности у главном граду (и већини црногоррских општина у којима је победио Вујановића) него и чињенице да је је владајућој партији било много теже да врши изборне манипулације и крађу гласова у градском језгру Подгорице него што је то био случај у мањим срединама (попут Рожаја или Плава). Лекићевој победи у Подгорици је допринело и уједињавање опозиције на председничким  изборима (икао је он лично добио више гласова него све опозиционе странке заједно на парламентарним) али и бојкот СДП и чињеница да су Срби (преко Нове српске демократије и СНП-а) већински гласали за њега.

У том контексту, опозиција спрема тактику за нове локалне изборе у Подгорици. Према најавама из опозицоних кругова, први на листи  Демократског фронта биће Миодраг Лекић. (Он није потврдио ту информацију али је није ни демантовао).[2] Посебно је интересантно што ће заједно на изборима у Подгорици наступити владајућа СДП и опозициона Позитивна Црна Гора. Они су договор о заједничком наступу закључили још крајем јануара 2014. (У заједничком саопштењу од 25. јануара 2014. се истиче:“СДП и Позитивна постигле су договор у вези са предизборним споразумом, односно формирањем државотворног блока, на основу којега ће на предстојећим локалним изборима у Подгорици наступити у коалицији”).  На изборима ће учествовати и опозициона Социјалистичка народна партија Међутим носилац њене листе неће бити председик те партије већ потпарол  Александар Бечић. Коначно за опозициони наступ на подгоричким изборима се спрема и Форум 2010 који предводи бивши председник СДП (данас финансијски утицајан привредник) Жарко Ракчевић.

Овакву необичну ситуацију (партије из власти и опозиције у колацији) је до усијања довела и чињеница да је СДП 17. фебруара 2014. гласала заједно са опозицијом за Закон о финансирању политичких партија и кампања  којим је предвиђена строжија контрола буџетских средстава и онемогућавање изборних крађа власти.

Мило Ђукановић је веома нервозно реаговао на усвајање оваквог закона. Ђукановић је назвао овакав поступак СДП: ”Политичком патологијом” додаваши да ”имате партију која припада извршној власти, али истовремено са опозицијом у парламенту гласа против владе”. На крају је запретио да ће ДПС ”изаћи из ове ситуације”.[3] Ђукановић се није задовољио само вербалним нападима на коалционог партнера. СДП већ дуже време има озбиљне проблем унутар партије, јер део руководства је вернији (финансијски) Ђукановићу него Кривокапићу.

Ипак, Ђукановић показује неуобичајену нервозу. Претио је јавно и локалним партијама у Улцињу која су одбиле коалицију у том граду са његовим ДПС-ом. Јавно им је поручио (попут некаквог средњевековног насилника) да ће осетити ”моћ и снагу” ДПС.

Нервозу показује и градоначелник Подгорице Мугоша. После серије јавних скандала попут мобинга над хендикепираним градским чиновницима и физичких обрачуна са новинарима (заједно са сином Мугоша је физички  на улици напао уредника Вијести 2009. године коме је од удараца разјарених оца и сина пукла бубна опна)  као и надмено/примитивних увреда упућених Лекићу за време председничких избора, Мугоша је схватио да у градском језгру Подгорице има мање гласова од опозиције. Зато се окренуо  албанским бирачима  у градској општини Тузи. У фебруару 2014. године су окончани преговори после којих је Мугоша омогућио албанским властима да добију веће надлежности, сопствене таксе и сопствени буџет.Васељ Сиништај један од вођа албанских партија је тај уступак Мугоше назвао ”истинском децентрализацијом”.[4]  Међутим, и албански гласови (Тузи су градска општина од око 5.000 становника)  не гарантује победу Мугоши над Лекићем и опозицијом на изборима.

Зато Мугоша покушава да се представи и као пријатељ Срба (око 30 % у Подгорици према задњем попису). Тачније, његово присуство на отварању Храма Христовог васкресења у Подорици у октобру 2013. године и прихватање чланства у Одбору за обележавање 1.700 година Миланског едикта требало је да потисне из сећања серију његових антисрспких испада почевши од срамног проглашавања за почасног грађанина Подгорице Стјепана Месића 2007. године до давања без накнаде грађевинског земљишта у мају 2013. године (око 13.000 квадратних метара) непризнатој секти или такозваној Црногорској православној цркви као  и деценијског судског спора са СПЦ у Подгорици. У том контексту,  Мугоша није скривао да је један од разлога за његово учествовање у отварању Храма ”очекивано присуство великог броја грађана” и верника Српске православне цркве. (Сличну нову ”осетљивост”према положају СПЦ у Црној Гори је показао и Ђукановић)

Да ли ће ово ”приближавање” Србима и СПЦ бити довољно да Ђукановићев и његов скандалозни и бахати пулен Мугоша, задрже власт у Подгорици, показаће избори који предстоје.

У сваком случају, ако Ђукановић изгуби Подгорицу, тешко да ће моћи да задржи власт у Црној Гори.  Тачније,  ако опозиција заједно са СДП победи у Подгорици вероватно ће доћи до пада и републичке владе. Тачније, Лекић ће са формалног места градоначелника Подгорице (или фактичког вође тог града)управљати ресурсима које црногорска опозиција никада није имала. 

Зато ће резултати избора у Подгорици определити не само ко ће владати у 1/3 Црне Горе већ и датум нових парламентарних избора у тој држави. У другој варијанти, ако победи Ђукановић и његово пулен, он ће без већих проблема дочекати редовне парламентарне изборе (а СДП који је тренутно располућен између Лекића и Ђукановића ће бити под потпуном контролом Ђукановића).

У сваком случају, за Србе у Црној Гори  би евентуални  одлазак Ђукановића значио више права посебно у сфери запошљавања и културе (у којима је најприсутнија дискриминација).  За грађане ове државе у целини, би значио престанак даљег пада животног стандарда и скандалозног богаћења на њихов рачун мафијашко/породично кумовских кругова око Ђукановића. У ширем смислу, убрзано приступање НАТО  – у које скоро панично форсира Ђукановић би морало да буде проверено на референдуму. У том случају, присталице НАТО би биле у мањини признаје и Ђукановић.[5] Наравно,евентуални пад Ђукановића не би био добро примљен у Београду у којем су на власти његови највернији савезници у региону.