Због припајања Крима Русији, у међународној заједници се све више говори о томе да ће се Москви увести оштре економске санкције, спољнополитичка мера која не само да је у овом случају тешко замислива због блиске повезаности европске и руске привреде већ и која је у досадашњој пракси са другим државама показивала углавном траљаве резултате.
Санкције треба да измене нежељену политику једне земље. Забраном увоза и извоза са државом паријом врши се притисак на руководство да попусти или се доводи до неподношљивих животних услова због којих ће режим бити свргнут. Међутим, економска блокада често је имала сасвим супротан ефекат.
Грађани Србије и сами су осетили санкције Савета безбедности Уједињених нација 1992. које су уведене због улоге Београда у рату у БиХ. Забрана трговине и финансијских послова са светом требало је да сломи режим Слободана Милошевића, док је у стварности Милошевић остао на власти до 2000, а цену су платили пре свега грађани суочени са хиперинфлацијом и несташицом основних животних потрепштина.
Слично, цех санкција СБ УН из 1990. због напада на Кувајт платили су Ирачани, а не Садам Хусеин, који је свргнут тек после америчке инвазије 2003.
Према Повељи УН, Савет безбедности може да уведе санкције држави која крши међународно право, односно угрожава мир, и да својим чланицама наложи да предузму мере које „могу да садрже потпун или делимичан прекид економских односа”.
САД данас спроводе 24 програма потпуних или делимичних санкција, а у најмање делотворне спадају оне против Хаване. Амерички ембарго против Кубе почео је 1960. и, иако су санкције ублажаване, па је дозвољен амерички извоз хране и лекова на Кубу, он и данас траје. Међутим, Вашингтон није успео да размонтира комунистички режим у свом дворишту нити да уклони са власти Фидела Кастра, који је после више деценија на челу државе власт предао другом Кастру – брату Раулу.
Изолација треба да посрами државу, али је она често производила супротан ефекат, као у случају Кубе, која се поноси што опстаје упркос америчким „пацкама”. Слично, међународне санкције Ирану после исламске револуције 1979. само су појачале понос Иранаца који нису желели да се уклопе у захтеве и очекивања Запада. Ипак, сматра се да ембарго који је Техерану наметнуо СБ УН 2006. због обогаћивања уранијума почиње да даје резултате. Како је Ирану онемогућено да у многе земље извози нафту, свој главни извозни артикл, и да увози материјале потребне за развој оружја и технологија, што умањује моћ владе, Техеран је почео да губи огромне суме новца и суочава се са незадовољством грађана. Вероватно је и то довело до тога да на чело државе дође умерењак Хасан Рохани, који је обећао да ће вратити земљу у светске токове. Коначно, Техеран је са Западом почео преговоре о свом нуклеарном програму, при чему међународна заједница жели да се увери да ће ирански нуклеарни програм служити искључиво као извор енергије, а не за производњу нуклеарног оружја.
Вашингтон је најгласнији у захтевима да се Москви уведу оштре економске санкције, што је казна за Крим и претња за могуће припајање источне Украјине, али тешко му је да у томе придобије европске савезнике. Тадашња Савезна Република Југославија имала је готово симболичну трговинску размену са САД, а њена изолација није штетила ни економским интересима Европе, па је њу било лако „преваспитавати” санкцијама. Међутим, Русија је тесно повезана са Европом, па би казне које би ЕУ одредила Русији могле да ослабе европску економију јер би Русија сигурно узвратила истом мером. Увоз ЕУ из Русије 2012. био је 294 милијарде долара, а извоз 170 милијарди долара. Стари континент остао би у случају руске одмазде без енергената које данас у највећој мери добија од Русије, а стручњаци истичу да Запад не може у кратком року да пронађе други извор нафте и гаса. Профит би изгубиле и стотине европских компанија које послују у Русији.
Американци су можда, како је то приметио „Фајненшел тајмс”, заљубљени у санкције, али Европљани брину о практичним проблемима који би за њих настали ако би овај пут послушали Вашингтон. Олигарси који улажу новац у британски „Сити” и купују некретнине у луксузним предграђима Лондона могли би новац да инвестирају у руске компаније, а виле потраже у Дубаију. Ако се то деси, руски председник Владимир Путин, кога Запад криви за ситуацију са Украјином, само би учврстио свој утицај на бизнис, па би његова моћ била већа, а не мања, као што се на Западу прижељкује.
Да би санкције заиста биле успешне, морају се доследно спроводити, што се, преовлађујући је став међу експертима, није увек дешавало. Због тога су Јужна Родезија (садашњи Зимбабве) или Јужна Африка, упркос ембаргу, истрајавале у расној дискриминацији, као што упркос изолацији данас истрајава и велики светски парија – Северна Кореја. Коначно, оружје се дотура и председнику Башару ел Асаду и побуњеницима, због чега грађански рат у Сирији, започет 2011, још траје.
Санкције које су САД и ЕУ досад увеле Русији слабе су и односе се само на 33 руска званичника којима су замрзнути имовина и банковни рачуни и забрањена путовања. Већина аналитичара сматра да европске земље неће ићи даље од тога јер, како је то приметио тиражни амерички лист „Ју-Ес-Еј тудеј”, да би се повредила Русија, и ЕУ „мора да истрпи бол”.
