ТРУЈУ НАС – Зашто ниједна власт од 1999. године није направила топографску мапу затрованости Србије уранијумом?

Немати вољу да се направи топографска мапа затрованости уранијумом је исто што и знати за опасност по живот а не упозорити на њу. То је равно убиству из нехата. Ових последњих избора 2014. били смо сведоци јагме за посланичка места, јагме странака за власт, а да ниједној од њих није ни на крај памети било да упозори народ где и на којим подручјима Србије вреба смрт или у нешто “бољем” случају карцином и ко зна која све врста малигних обољења.

Метода за то утврђивање веома је једноставна и скоро да и не кошта ништа, а сигурно не кошта нити делић оних пара које су утрошене у предизборну кампању странака које су се представљале народу као спасиоци.

Да би се направила топографска карта цезијумом затрованих региона потребно је само нешто мало добре воље државних представника и институција односно Министарства здравља. Све што треба да се уради за тако важан подухватје да се изда наредба здравственим установама да скупљају млечне зубе деце и да означе општину односно регион у којем дете живи и наведе датум рођења и то без личних података – како би се сачувало право на приватност. Пошто се цезијум таложи у костима, где остаје до краја живота, млечни зуби су идеалан узорак за установљавање безболно нивоа цезијума, без било којих других последица.

Анализом тих млечних зубића на садржину цезијума добили би тачне податке о загађености подручја у којем дете живи. Чернобиљски облаци су прелетели преко Србије и сигурно оставили нешто свог смртоносног радиоактивног отрова. НАТО је бацао тоне и тоне муниције затроване отровним уранијумом, а да није ни покушао да ублажи патњу коју је нанео недужном свету тровањем животног простора. Наравно да за такву мапу немају никакве заинтересованости савезници западне, НАТО алијансе, ти који су нас уранијумом бомбардовали. А како би и били заинтересовани кад су свесни да би неко могао затражити и одштету!

Да они прећуткују свој почињени злочин некако се може и аргументовати, схватити да за то имају разлог. Али зашто о томе ћуте наши политичари, политичари странака које су до сада држале власт у својим рукама? Зар им није јасно да знати за смртоносну опасност, а прећутати је, у ствари је саучесништво у злочину!

И овог пута као и прије више година, ако не и деценија, упозоравам јавност на овај по живот и здравље опасан проблем. Апелујем на све политичаре, а посебно на оне из опозиције, да се овај проблем тематизује и да му се прида приоритетан значај, јер у нашој лепој Србији нико, ама баш нико, не може бити сигуран да ће и сутра бити здрав. Сваком мора бити јасно да му је здравље поклон који би му могао бити сваког тренутка одузет.

Душан Нонковић, уредник Гласа Дијаспоре