Нема повратка на пређашње стање лаганог изумирања, које су режимски идеолози називали епохом устајања са колена
Промене које очекују наше друштво у догледној будућности, судећи према многим скорашњим назнакама, могу се показати толико крупним и значајним да нам је сада чак тешко представити њихов могући размах. Зависно од усмерења, оне су кадре да одведу земљу ка новом историјском тријумфу (први корак у том правцу – повратак Крима – већ је начињен!), али и да је сплетом одређених чинилаца коначно сурвају у катастрофу погибије и распада.
За сада се са великом сигурношћу може тврдити једно: немаповратка на пређашње стање лаганог изумирања, које су режимски идеолози током већег дела „нултих“ година називали епохом стабилности и „устајања са колена“. Сам режим би то итекако хтео, могуће је да о томе и машта, али је то већ објективно немогуће. Ход историјског процеса, по свој прилици, неочекивано и мимо њихове жеље, грунуо је у леђа нашег врховништа, годинама навиклог да се безвољно батрга на ивици провалије, док им се тло под ногама све брже осипа. И данас, кад трагични примери Египта, Либије, Сирије и сада ево Украјине – земаља које је Запад растргао на комадe – у душама наших суграђана (рачунајући ту и оне на високим положајима), чини се, почиње да све јаче одјекује глас ако не баш разума, оно бар елементарног животног инстинкта самоодржања. У данашњим пак условима он би требало да призива само једноме: хитној мобилизацији за за скору борбу с непријатељем, како спољним, тако и унутрашњим.
Заправо, свест о овој неспорној чињеници полако продире у друштво и веома је непријатна за многе заглупљиване и уљуљкиване двадесетогодишњом либералном пропагандом. Разумљиво је да се прихватању већ очевидног највише опиру они (не мали број њих) који су се лепо уклопили у друштвено-политички систем у коме им се лако да на кредит купити страни аутомобил или одморати по страним бањама и познатим летовалиштима, а остати чак умерени опозиционар и скептик према систему. Неопходни заокрет, међутим, који речени увид са собом неминовно повлачи, прети им рушењем њихове животне удобности, достизање које је у суштини и било једини реални „национални пројект“ путиновске Русије. За претпоставити је да се све то што се сада збива много драматичније прима и прихвата у владајућем слоју. Тај слој је неупоредиво јаче од просечног престоничког малограђанина везан за политичке и економско-финансијске институције Запада. И, колико год се разметали делатници типа Суркова, или браће Ротенберг, тврдећи да западне санкције против њих доживљавају као признање за заслуге у служењу Русији, свима је очигледно да то није тако, те да је садашњи преокрет за њих у најмању руку ужасна драма. Та нису се они све ове године успињали ка врховима власти само да би земљи служили. Поготово не да би се реванширали Западу у наредном сукобу с њим. Кисео израз лица челника владе у Георгијевској сали (мисли се на Дмитрија Медведева; прим. прев.), у тренутку када је председник Путин објавио историјско уједињење Русије и Крима, јасније од сваких речи сведочи о настројењу наше „елите“ у овом судбоносном тренутку.
НОВА ФАЗА ХЛАДНОГ РАТА
У суштини, наша власт је морала, макар и нерадо, да призна нову фазу хладног рата, који се у односима Запада према Русији није ни прекидао. То горко признање изречено је кроз зубе. Јер потпуно увлачење у њега већ у блиској перспективи доноси одрицање од готово свега што је током свих ових година било предмет колективне жудње руских врхова: стицање некретнина у иностранству, путовања на безбројне самите и остале ВИП-скупове, упис деце на европске факултете, чланство у елитним клубовима итд. И све то, или скоро све, ускоро може да оде дођавола.
С друге стране, челници Руске Федерације схватају да им није остављена никаква могућност да часно избегну грубо и директно у лице бачену рукавицу агресивног изазова. Они би се најрадије, као и раније, ограничили на дежурно „трешење ваздуха“ без силаска са „високих путева цивилизације“, безубе протесте и остале видове суштинског нечињења. Овог пута је сам Запад, потпуно распојасан некажњивошћу, несвесно раздрмао своје дојучерашње миљенике уселивши смртни страх у њихове душе. Трагичне судбине Милошевића и Мубарака те жалосни завршетак политичке каријере Јануковича развејали су последње илузије, чак и међу онима који су доскоро веровали да је грабљиву звер могуће умилостивати редовним и издашним поклонима. Међутим, пракса је показала да ни спољнополитички уступци, па ни отворена капитулација, нису залог очувања слободе, богатства, чак ни голог живота. Штавише, на жртве које престају да пружају макар и пасиван отпор грабљивац се баца са нарочитом острвљеношћу.
О узроцима који су нагнали западне политичаре, пре свега америчке, да почну тако упорно да гурају свет ка најкрупнијем ратном сукобу после Другог светског рата може се распредати нашироко. У овом пак тексту бележимо као датост: у условима све већег заоштравања светске социјално-економске кризе претпоставке за такав сукоб све су израженије и усаглашеније. После фактичког обесмишљавања са стране Запада система међународног права, свет се у суштини вратио не у 30-те године прошлог века, већ у 19. век – век оружаних упада и отворених колонијалних захвата. Заправо, догађаји из „арапског пролећа“ и метеж у Украјини, ако се здраво размисли, потпуно се уклапају у контекст епохе нових глабалних прерасподела. Изливи одушевљења Хилари Клинтон приликом приказивања кадрова са мртвим Гадафијем и подела кекса западњачким изгредницима на кијевском Мајдану од стране Викторије Нуланд само су њена најмрскија и најочигледнија испољавања.
ПОВРЕТАК НА ВРЕМЕ ПРЕ ПЕРЕСТРОЈКЕ
Подсетимо да су колонијални захвати у прошлости почивали на грубој војној сили, тојест на огромној војно-техничкој надмоћи Запада над земљама Азије, Африке и Латинске Америке, самим тим осуђеним да буду жртве. Управо на тој истој грубој сили, многоструко увећаној рушилачком моћи префињених технологија информационо-психолошког рата, и данас почива спољашња политика вођа западног света. После нашег ослобођења Крима, чиме је победа Запада у Украјини само делом доведена у питање, не треба сумњати да ће његов узвратни ударац убрзо уследити.
Фактички, наше се друштво после двадесет и више година вратило на оно од чега је, започињући у своје време перестројку, свим силама настојало да умакне: на неопходност супротстављања и одбијање напада исконског историјског непријатеља – Запада. У безусловном признавању дате очигледности огледа се још један важан резултат нашег изнуђеног мешања у украјинску кризу – ми почињемо да се враћамо реалности. Но, за разлику од средине 80-их година, полазне позиције са којих данас ваља кренути у бој неупоредиво су слабије и рањивије.
Пре свега, изгубили смо значајне територије, чија је важност са геополитичке и економске тачке гледишта далеко од мале. Владање тим територијама доприносило је повећању моћи наше државе, а сада – моћи непријатеља.
Не можемо се похвалити ни етнополитичким резултатом будући да све републике некадашњег СССР, као и у периоду 1990-1991. настављају да на Русију и руски народ гледају са нетрпељивошћу, чак и са мржњом, премда се многе од њих, попут средњеазијских, нимало не устручавају да при томе живе на наш рачун. Као што смо се могли уверити на хиљадама примера, распад„империје није охладио усијаност русофобских страсти на постсовјетском простору, већ обрнуто – појачао их је још више (о томе пак колико би оне нарасле у случају да данашња Русија доживи судбину СССР, можемо се лако досетити). Истресати се на нама, пораженим у хладном рату, постало је навика многих бивших чланица „братске породице народа“.
БЕЗ САВЕЗНИКА, СЛАБА АРМИЈА
Штавише, Русија је у савременом свету практично без савезника. У њих данас можемо убројати Сирију, изнемоглу у борби, и Белорусију, са којом ипак нису успели да нас посвађају без обзира на сва настојања спољњих и унутрашњих непријатеља. У готово свим државама некадашњег Варшавског договора данас владају отворено нам непријатељски режими, спремни да одиграју улогу пешадије у наредном Drang nach Osten. Те земље, укључујући и три прибалтичке републике, још 90-тих година главачке су појуриле ка Северноатланској алијанси, чије границе већ пролазе поред Пскова и Новгорода.
Руска армија је слаба у смислу да нема никакав војни паритет према НАТО. Непријатељски блок данас је, практично по свим показатељима, вишеструко јачи од нас, и једино га присуство неуништених и нерасходованих нуклеарних бојевих глава спречава да са нама проговори језиком којим је општио са Милошевићем и Гадафијем. Стога је, у случају непосредног војног судара са Западом, примена нуклеарног оружја наша једина шанса да избегнемо брзи и потпуни слом. Но хоће ли у садашњим владарима Русије бити довољно срчаности да у одлучујућем тренутку притисну црвено дугме?
Санкције које нам „међународна заједница“ већ уводи извесно ће погодити Руску Федерацију неупоредиво болније но што би се оне одразиле на Совјетски Савез. Та ми смо се готово потпуно лишили моћне индустријско-производне основе, која је била залог стабилног и постепеног развоја, без обзира и на тадашњу делимичну изолацију. А, после увођења „болоњског система“ у образовање и реформе Руске акедемије наука, фактички смо осудили себе на брзо губљење остатака интелектуалног и научног потенцијала, преосталих од совјетских времена.
Још горе, ми смо очигледно неслободни и у духовно-вредносној сфери. Лавовски удео у формулисању смисла нашег постојања и животнох циљева којима треба да тежимо има тај исти Запад преко својих агената утицаја. После распада СССР наша земља и народ фактички су изгубили те више идеале, без вере у које је немогуће дуготрајно се супротстављати јаком, вештом и суровом противнику. Противнику који, за разлику од нас, своју идеологију није извргао руглу.
Структура власти, која некако одржава јединство руске државе, нестабилна је и климава. Та толико извикана „вертикала власти“ уствари није никаква вертикала, већ некако слепљена пирамида од песка, који се непрестано осипа. „Зид је то, али авај, труо; гурни га и – развалиће се“, говорио је о сличним творевинама Лењин. Треба ли подсећати на то колико ће их, сад кад смо вратили Крим, и у земљи и у свету жељно дочекати да га гурну?
Руска „елита“ углавном је настројена антинационално и савршено не жели да се оптерећује никаквом борбом осим борбе за увећање својих некретнина и банковних рачуна. Нема сумње да ће се у критичној ситуацији њен највећи део понети попут сабораца Виктора Јануковича из Партије региона. Тојест, разбежаће се брзо и кукавички.
СХВАТАЈУ ЛИ У КРЕМЉУ?
У нашој позадини, пре свега у великим градовима, отворено и са нескривеном и изазивачком дрскошћу вршља непријатељска пета колона. И, премда се преко подложних јој „слободних медија“ као што је Ехо Москве (прозападни радио; прим прир.) разлежу вапаји о полицијској репресији којој је она подвргнута, у стварности то није тако (заправо репресији су изложени „ненаранџасти“ опозиционари). А пета колона готово и не скрива свој циљ – у погодном тренутку изазвати метеж у земљи.
Таква је у главним цртама позиција Русије.
Схватају ли ово они у Кремљу, који су макар и изнуђено, и са опрезом, нашли у себи снаге да на врхунцу украјинске кризе адекватно одговоре западном непријатељу? Надамо се да схватају. Ако и не све, онда барем основно. А, ако схватају, морају и да делају макар руковођени поривом спасавања сопствених живота. Не заложе ли се својски и неодложно на послу хитног јачање државе, она ће се под многоструко нараслим спољним и унутрашњим притисцима брзо урушити.
Увиђа ли и наше друштво да и од њега, од његове принципијалне грађанске позиције у датом тренутку, зависи такође много? Зависи – рецимо и, не бојећи се громких речи – будућност Русије. Покаже ли се то друштво као заједница свесних, одговорних и патриотских грађана, а не као бесловесна гомила тупавих потрошача, непријатељ, који се већ устремио на Русију, мораће да одступи. Баш као што узмиче сваки пут кад наиђе на друштво изнутра обједињено и психолошки спремно за борбу. Светао пример тога је Кина.
Давно је већ време да се одбаци погубни став ишчекивања да неко други почне да нас окупља, био то Путин, Јединствена Русија, олигарси, код којих је „све под контролом“, или представници војно-политичких структура који грме на разним парадама. Јер власт, под условом да то хоће, реално може одлучно деловати тек кад осети одговарајуће расположење и стремљење народа. Да су житељи Севастопоља и других кримских градова остали равнодушни према кијевском преврату те да нису њих на десетине хиљада изашли на улице, несумњиво је да се никакви „љубазни људи у војној униформи“ не би појавили да посете органе власти у колебању и ишчекивању и украјинске војне јединице базиране на Криму. Тешко је да би се ишта збило од онога што је томе следовало. Као што се није ни до данас збило у градовима југоистока Украјине где, у поређењу с Кримом, руска иступања имају много слабији и спорадичнији карактер.
Задатак одбијања спољње и унутрашње агресије није само задатак власти. То је пре свега задатак грађана, задатак сваког од нас. И, колико год да су нам још од времена перестројке утувљивали у главе супротно, то је управо тако и никако другачије.
Игор Бојков
Превели Дејан Стевановић и Филип Раке Вукајловић
Нови Стандард
