Последња “папирна рупа” на Јужном току делује као зачепљена, коначном дозволом Анкаре Москви. Шеф Гаспрома Алексеј Милер очекује да ће прве комерцијалне испоруке овом цеви уследити 2015. а долазећи шеф Русије Путин – наложио је да радови сада почну, раније него што се планирало, децембра 2012. Ривал Набуко делује мртво и заборављено. Изнебуха, 2012. Почиње, међутим, да се гради и гасовод кроз Анадолију, финансиран парама Азербејџана и Турске. Да ли је тачно да је то Набуко-2?

На јужном правцу евро-азијског транспорта гаса – градитељска ужурбаност. У средишту збивања је Турска. Концем децембра, Анкара је Русији издала коначну дозволу да Гаспром полегне цеви Јужног тока кроз турску економску зону, дном Црног мора – међутим, склопила је и важан споразум с Азербејџаном о једном транс-анадолијском гасоводу, за независан извоз енергије из зоне Каспија, што нуди прилику да се реанимира Русима ривалски Набуко.

Рок за инвестициону одлуку Набуко-партнера прошао је јесенас, с истеком 2011. Чинило се да је поколебаност улагача пресудила о његовој градитељској замисли – макар и с Бриселом (и САД) активно политички за леђима.

Турску дозволу Москви донео је Ердоганов министар за ресурсе и енергетику Јилдиз, примљен код шефа владе Русије, који пак није шкртарио речима руске “специјалне захвалности” Анкари. Турски папир није, разуме се, пао с небеса, већ је изразио “компромис две стране, прихватљив за обе”, објаснио је Путин (хттп://ен.риан.ру/бусинесс/20111228/170535012.хтм). Заузврат, Русија ће продужити важност два дугорочна уговора о снабдевању Турске гасом, до 2021. односно 2025. године. Осим тога, Гаспром ће повећати испоручену количину за осам одсто (у односу на 25,5 милијарди кубних метара гаса 2012.).

У сваком случају, последња “папирна рупа” на Јужном току делује као зачепљена. Шеф Гаспрома Милер изјавио је да ће прве комерцијалне испоруке овом цеви уследити 2015, а долазећи шеф Русије-повратник на функцију – наложио је да сада радови почну раније него што се планирало, већ децембра 2012. уместо 2013. године (хттп://www.ен.риан.ру/бусинесс/20120215/171327667.хтмл). У вези с тим, Гаспром је саопштио да ће се крајња инвестициона одлука о Јужном току донети новембра 2012. и да ће изградња почети те, а не следеће године. Шеф руског монопола Милер изјавио је да Гаспром сада “има све што му је потребно за ранији старт”: има “међународни правни оквир”, има “огромну заинтересованост свих учесника, има неопходне финансијске ресурсе и има “јединствено искуство у примени замашних поморских транспортних пројеката” (хттп://www.ен.риан.ру/бусинесс/20120120/170865847.хтмл).

Јужни ток је гасовод – сабрат Северног тока, углављен руским споразумом са Италијом 2007. За разлику од Северног, Јужни ток би имао два крака, један кроз Бугарску, Србију и Мађарску до Аустрије, други кроз Грчку до јужне Италије, делимично дном Јонског мора.

Руски пројекат обелодањен је потписивањем споразума о разумевању између Гаспрома и ЕНИ-а, јуна 2007. у Риму. Следеће 2008. у Швајцарској је регистровано заједничко предузеће две компаније. Јануара те године своје учешће у подухвату потврдила је Бугарска. За Бугарском Србија, укључивши у план своје скалдиште гаса Банатски двор, а и Мађарска, са сопственим “магацином” за гас.

Априла 2008. Русија и Грчка потписале су споразум о сарадњи, изградњи и управљању деоницом гасовода кроз Грчку, према Италији – а маја 2009, у присуству Путина и Берлусконија, у Сочију је на папир стављен потпис свих компанија које учествују, из Русије, Италије, Бугарске, Грчке и Србије.

Августа те године, Путин и Ердоган парафирали су, у присуству Берлусконија, протокол о сагласности Турске да се цеви положе дном територијалних вода Турске. Географско одступање трасом у правцу Турске мотивисано је жељом Руса да избегну зависност од Украјине, кроз чије би воде пут иначе био краћи.

Други симбол ових згуснутих активности око гаса на прелому 2011./12. је одлука Азербејџана и Турске о Транс-анадолијском гасоводу – једној цеви, замишљеној да тридесет милијарди кубика азербејџанског и потенцијално туркменског гаса пропусти у Европу мимо Русије. Цена проводника – између пет и шест милијарди долара, с тим што би осамдесет одсто инвестиције намирио произвођач и извозник гаса Азербејџан, а преосталу петину Турска, ослоњена на очекиване транзитне приходе. Азербејџан црпи поље Шах Дениз, у Каспију.

Споразум две земље обелодањен је последњих дана децембра. Наговештени почетак изградње гасовода подудара се са (исфорсираним?) ранијим почетком радова на Јужном току, 2012. – а пет година касније 2017, Трансанадолија би по намерама њених градитеља већ требало да буде у погону (хттп://www.јаместоwн.орг/програмс/едм/сингле/?тx_ттнеwс%5Бтт_неwс%5Д=38971&ћасх=102б15б7418д9а64б5д17а6ч62ф4394).

Одлике пројекта су самодовољност, са становишта опскрбе гасом и инвестицијама, и неповредивост, са становишта непостојања било каквих утицаја евентуално трећих фактора у транзиту – хвале овај нови турски гасовод поборници проналажења алтернативе гасу из Русије.

Такмичарско “грло” њихове ривалске утрке цевима имало је да буде Набуко – проводна кичма која је требало да повеже Турску (Ерзурум) и Аустрију (Баумгартен).

У Бриселу, Набуко гасоводу придат је значај стратешки важне везе, а Турској и Аустрији придружиле су се још Мађарска, Бугарска и Румунија. Договор је био лак и већ октобра 2002. у Бечу је, од компанија учесница потписан протокол о намерама градње.

Гасовод је имало да буде готов 2015. Европска комисија финансирала је 2003. половину надокнаде за трошкове тзв. студије изводљивости пројекта. Партнери су 2005. потписали уговор о заједничком послу. Уследила је затим скупна министарска изјава у Бечу, 2006. Европска комисија је 2007. именовала координатора пројекта. Конзорцијуму акционара придружио се 2008. немачки РWЕ. Интересовање да се придружи изразила је била и француска ГДФ Суез… Све печат до печата и актер до актера.

Говорило се да ће Набуко коштати осам (7, 9) милијарди долара, али инвестиција је касније повећана на око 14 милијарди, уз позивање на цене челика и гвожђа. Ипак, Европска инвестициона банка и Европска банка за реконструкцију и развој рекле су да ће подржати финансирање изградње.

Јануара 2009. у Мађарској је одржан Набуко самит. Председник Азербејдзана Алијев, обећао је да ће Азербејдзан током пет година најмање удвостручити производњу гаса и снабдети Набуко гасом (фебруара 2009.). Председник Туркменистана, Бердимухамедов такође је обећао гас. Априла те године о гасоводу се на високом нивоу разговарало и у Софији, у Бугарској. Један међувладин споразум о томе Турске, Румуније, Бугарске, Мађарске и Аустрије потписан је јула 2009.

У име САД, догађају је присуствовао сенатор Ричард Лугер и тиме је потврђен висок политички интерес Вашингтона за Набуко!

Уследиле су ратификације међудржавног споразума – важни догађаји следили су један за другим. Ипак – није нетачно ако би се рекло да се процес остваривања идеје о Набуку предуго био отегао, а да је пројекту заправо недостајало оно кључно – спремност инвеститора да у гасовод уложе новац јер се на крају тунела није запажао гас.

Разлози несигурности улагача ствар су о којој се може нагађати. Криза 2008. подстакла их је да се добро замисле, док на другој страни – није било сасвим сигурно чиме ће се Набуко (31 милијарда кубних метара гаса) “напајати”. Тандем Милер – Путин, с Јужним током у ташни (63 милијарди м3), био је бржи и ефикаснији. Чинило се да, после њих, конкуренцији преостају само мрвице после гозбе.

Сада, када је на столу споразум Анкара-Баку, политички “емотивни” посматрачи енергетског фронта имају утисак да би се Набуко могао оживети – дабоме, уколико би се прикопчао уз ТАГП. Значајну порцију инвестиција намириће Азербејдзан и Турска, а од 2017. на даље пристиже гас Шах Дениз – 2. Уз услов да конзорцијум Шах Дениз на време инвестира, а одлука о улагању следи пошто се реши питање трасе транспорта, евентуално до краја 2012!

Појединост, која навијачима Набуко подухвата засад квари расположење, тиче се међутим оклевања конзорцијума пред шаренилом различитих понуђених рута (ТАГП, СЕЕП, Набуко, ИТГИ, ТАП) – док часовник “жури” са откуцавањем истичућег времена (хттп://www.јаместоwн.орг/програмс/едм/сингле/тx_ттнеwс%5Бтт_неwс%5Д=39050&ћасх=9е98873фб51д2ебб5б5фае792ц0фца2е).

Какав ће бити расплет ове приче? Синхроно поменутим збивањима, а можда и само стицајем околности, тек у сваком случају неочекивано – на позицији усред сцене указао се изненада и Букурешт. Румунија је декларисала да између Бугарске и ње постоји проблем разграничења зоне ексклузивног права две стране на економско коришћење морског дна. Или, прецизније, да критични део театра атрактивних подводних активности у Црном мору – ЕксонМобила који има намеру да истражује нафту и гас, Гаспрома и Набуко-конзорцијума који би ту положили цеви гасовода, не припада Бугарској већ Румунији (хттп://www.јаместоwн.орг/програмс/едм/сингле/тx_ттнеwс%5Бтт_неwс%5Д=39185&ћасх=7аа147бд53ф177а3а3б1ее64514832д1). Шта, или ко нагони Букурешт да већ густу чорбу чини још гушћом?

Балкан Магазин