Стратегија суперхика – Вучићеве “реформе” преко леђа најсиромашнијих

Најављене болне реформе будуће владе подсећају на причу о Циги коме је досадило да храни коња и одлучи да га одвикне од хране. Кад коњ после неколико дана угине, Цига завапи: „Хеј несреће моје! Таман сам научио коња да не једе, кад он црче!“

Није спорно да су економске и системске реформе неопходне, само је питање колико ће нас оне коштати и ко ће највише платити ту цену. Не мање важно је и који је стручњак, економски ауторитет, написао најављене мере и да ли су оне негде дале резултате. Од одговора на ова питања имамо само једно – програм Владе писао је Александар Вучић. А како он замишља реформе, најбоље се види из следеће изјаве:

„Због мера које треба предузети сви ће бити љути, али ме то не интересује, јер од Србије треба направити пристојну земљу здраве економије, макар наредне две године сви морали да трпимо.“[1]

Од тешких мера, најављене су линеарно смањење плата од 10 одсто у јавној управи, порез на плате функционера још 10 одсто, док је порез на имовину од 1. априла увећан до 80 одсто. Има доста најава да ће и пензије морати да иду доле[2], али се мандатар још није изјаснио о томе. Најсиромашнији пензионери већ су престали да добијају помоћ, која им је следовала у марту. Очекује се нови закон о раду који ће олакшати отпуштање радника и смањити отпремнине.

Није тешко претпоставити, да парафразирамо Вучића, да ће слон од реформи, које се своде на смањење плата, отпуштање, укидање социјалне помоћи и повећање пореза, да се свали преко леђа јелена – обичних грађана. Стога, овакве реформе не делују као резултат стручног промишљања, већ као идеја која би на памет пала Циги с почетка текста. Али, што рече наш будући премијер: „А је л’ ви знате боље?“ Па, можда и знамо. Али, хајде најпре да видимо шта (не) зна он.

Нова влада ће, дакле, укинути солидарни и увести линеарни порез. Најава укидања солидарног пореза уследила је након што су професори с Правног факултета оценили да он крши два члана Устава – о јединству правног поретка и о недискриминаторним основама опорезивања. Група интелектуалаца поднела је Уставном суду захтев[3] за оцену уставности солидарног пореза, који је потписало више од 2.800 професора, лекара, судија и уметника.

Солидарни порез уведен је у јануару ове године. Њиме се за 20 одсто умањује део плате који прелази 60.000 динара и за 25 одсто износ који премашује 100.000 динара. Линеарно смањење плата одузеће свима којима је држава послодавац 10 одсто плате.

Ово умањење зарада највише ће погодити већину у јавном сектору која има мала примања, и то пре свега здравство и просвету, што ће се, између осталог, одразити на њихову мотивисаност и продуктивност. Како не би осећали неправду због политичких функционера које ће линеарно смањење плате мање коштати него солидарни порез, Вучић је најавио додатно опорезивање политичара у износу од још 10 одсто[4]. Још, међутим, није јасно како ће се спроводити то опорезивање и на основу чега. 

Колико ће праведно то линеарно смањење плате заиста бити може се видети из следећег примера. Наиме, највеће плате у државној администрацији, где су у већини ухлебљени страначки кадрови, имају искључиво постављена лица, функционери, руководиоци и специјални саветници. Такође, с доласком (практично) Вучићеве владе 2012. године, порастао је, у многим органима и премашио дозвољену квоту, број запослених по уговорима. Тако студенти уговорци за фантомске послове имају веће плате него дугогодишњи факултетски образовани службеници. Страначким кадровима се, по правилу, примања пумпају и високим платним разредима, давањем такозване приправности и стављањем „на пројекте“. Ти кадрови ће, и поред линеарног смањења плате, моћи себи и даље да обезбеде више него велике зараде. Пошто будући премијер сада жели да „од Србије направи пристојну земљу“, требало би прво да прекине с оваквом праксом у државној управи. Ако то не уради, кола ће се сломити управо на оним службеницима који раде посао и који немају партијску књижицу.

Мандатар би морао, такође, да озбиљно ограничи службена путовања, те да се по атрактивним дестинацијама иде само када је то за државу неопходно и оправдано. Морао би да за оне који путују контролише да ли се спроводи уредба Владе према којој се не може одсести у хотелу категорије изнад четири звездице. Кад ћемо већ сви да трпимо, могао би да укине примамљиве девизне дневнице, као што их се сам, како је рекао, одрекао. Добро ће бити ако доследно спроведе најаву да ће преполовити број службених аутомобила, којих је тренутно 50.000 у  јавном сектору. Рачуни за бензин, карикирано улагање у одржавање и опрему ових аутомобила тек достижу невероватне цифре.

Ако заиста хоће да покаже да сви сносимо исти терет болних мера, могао би у државној администрацији да укине такозване “посебне” или “специјалне” саветнике, који примају више од 100.000 динара а најчешће ништа не раде, нити су по закону у обавези да се појављују на послу. У „нормалној“ и „пристојној“ Србији, постављена лица у јавној управи не би могла кад им се прохте да мењају мобилне телефоне, лаптопове, таблете, већ да модерне технолошке трендове прате о свом трошку. Не би могли да на рачун државе праве баснословне рачуне за мобилне телефоне и не би могли да се хране и опијају наплаћујући то од државе као „репрезентацију“. Лица на положајима склона су да ништа не плаћају – ни рачуне, ни храну, ни стан, ни гориво. То су људи који не живе од својих плата као остали грађани. До којих ситница иде та пракса паразитирања говори и прича упућених да је министар у Цветковићевој влади на рачун министарства наручивао женске часописе за своју супругу.

На другој страни, за најниже државне службенике који носе посао и који немају страначку залеђину, примања нису завидна. Саветник са факултетом без страначких леђа има плату од 40.000 до 50.000 динара и нема никакву шансу да напредује колико год био одличан у свом послу. Чистачица, возач или кафе куварица у Влади примају 20.000 до 30.000.

Занимљиво је и то што је Вучић, најављујући тешке мере, заборавио на бројне бескорисне државне агенције у којима су плате и по неколико пута веће него у министарствима и локалним властима. Од громогласно најављене сече агенција пре две године када је дошао на власт, од њих 131, укинуто је само 7 агенција, тј. оне су припојене одговарајућим министарствима.

Према подацима Уније послодаваца[5], Србија је европски рекордер по броју државних агенција. Немачка као водећа привредна сила света има свега 6 таквих агенција, Словачка 8, Финска 9, а Чешка 11. Ове агенције државу коштају 820 милиона евра годишње. За многе од њих није јасно ни чему служе, попут Агенције за поморску пловидбу, Дирекције за изградњу и развој Колубарског округа погођеног земљотресом, Управе за родну равноправност итд.

С друге сране, делатности бројних агенција се међусобно преклапају или се подударају с пословима које обављају друге сличне институције или министарства. Примера ради, Министарство просвете основало је два завода чије се надлежности очигледно подударају – један за унапређење образовања и васпитања, а други за вредновање квалитета образовања и васпитања. Имамо тако и Управу за шуме, Буџетски фонд за шуме и Управу за заштиту биља, Дирекцију за грађевински инжењеринг и Грађевинску дирекцију Србије. О броју запослених у овим телима нема званичних информација.

Поред тога, уштеда би могла да се оствари и укидањем надокнада у управним и надзорним одборима предузећа у стопроцентном државном власништву, где су, опет, ухлебљени страначки и њима блиски људи. Извршни директор Асоцијације малих и средњих предузећа Зоран Вујовић тврди да на надокнаде у управним и надзорним одборима у јавним предузећима одлази 500 милиона евра годишње[6]. Надокнаде у одборима су у просеку 600 евра, док су у заводима за здравље, Београдској тврђави, Градским пијацама по 1.000 евра. Вујовић је навео да у Србији постоји 7.000 установа које су 100 одсто на државном буџету, а 8.000 индиректних корисника буџета.

Најзад, какве су то реформе због којих ће „обичан смртник“ у Србији морати на притегнутом каишу да пробуши још коју рупу, а да тајкуни не плаћају милионске износе за порез? Пореска управа је објавила списак дужника[7] на којем су 482 фирме које укупно дугују 513 милиона евра, од чега десет тајкуна дугује 100.