Телеком и нови циклус старих обећања

Србија улази у Европску унију за мање од два месеца, на Видовдан 2014. године! Зар сте заборавили ову знамениту најаву Божидара Ђелића, изречену 2007. године, уз образложење да ће то бити симболички крај XX века? Да не помињем Ханса Ола Урстада, заборављеног амбасадора мисије ОЕБС у Београду, који је улазак Србије у ЕУ најављивао за 2013. или премијера Зорана Живковића, који је типовао да ће покретни петооктобарски светац пасти 2007. године?

Ова календарска парада поноса европске политике важна је, јер већ четрнаест година датум уласка Србије у ЕУ има улогу јагоде на свакој премијерској или председничкој реформ торти, која се грађанима, изборно или постозборно уз експозе, послужује посредством медија, уместо у стварној посластичарници.

Србија је добила нову владу, а Срби нови циклус старих обећања и једну неумесну и свакако у стварности неутемељену опаску о лењости целог народа. Рок пријема у ЕУ усидрио се у 2020. годину. Једина разлика у односу на прошла обећања је што се никада у српској, а вероватно ни у европској историји, премијеру није оволико веровало и што сада ЕУ не скрива властито прединфарктно стање, изазвано проширењима, наталоженом бирократијом, системским економским проблемима и политичким разликама.

Александар Вучић у експозеу, који је по времену читања подсећао на боља времена СКЈ, није дао одговор на кључно питање: од чега Србија може и треба да привређује у XXI веку? Од чега српско друштво уопште може да живи и који су могући стратешки ослонци српске економије?

До претпостављеног пријема Србије у ЕУ 2020. године биће неколико пута постављано питање устројства и конфигурације саме уније. Главни кандидати за новог председника Европске комисије, Жан Клод Јункер и Мартин Шулц, оценили су практично једногласно ових дана да се улазак нових земаља у ЕУ може очекивати тек пошто се, у најбољем случају кроз пет или шест година, сама ЕУ изнутра преустроји и превазиђе кризу, тако да њене структуре и њена економско-социјална ситуација буду у стању да приме неку нову чланицу.

Свему треба додати и изјашњавање Шкота о независности у септембру ове и референдум у самој Великој Британији о останку у ЕУ, заказан за 2017. годину. Ту је и питање севера Италије, разлика које постоје у Белгији, кризе у зони евра, затим расплет ситуације у Украјини и питање односа ЕУ према бившим совјетским републикама, питање санкција Русији, питање енергетске безбедности, али и питање Косова и Метохије, Босне и Херцеговине, границе Србије и Хрватске на Дунаву и још доста проблема, укључујући и пријем Турске и питање уједињења Албанаца и њихов пријем у ЕУ.

Да ЕУ нема озбиљне намере са Србијом, уосталом, видело се и по посети Кетрин Ештон Београду, дан након формирања нове владе. Ештонова је Србији том приликом обећала да је ЕУ неће притискати да бира између Брисела и Москве. Лаж. Србија је већ бирала између увођења и неувођења санкција Русији, а ту је и питање изградње Јужног тока, у светлу најновије европске политичке, енергетске и економске доктрине.

Обећање Кетрин Ештон Србима на тему безбрижности њиховог положаја између европског чекића и руског наковња логично је колико и званичан став да се од Београда не тражи формално признање „Косова“, већ само пуна нормализација односа.

Исто ће бити и са питањем односа Београда и Москве. Те односе ће, одмицањем претприступних преговора, све више диктирати европска спољна политика. Брисел Србију неће по том питању притискати из простог разлога што ће она бити све обавезнија да се руководи европском, а не властитом спољном политиком. Можда би умесно било да је нови премијер Србије говорио и о томе.

Бранко Жујовић

Глас Русије