Азијско-пацифичка регија постаје ново поприште политичког и економског судара САД и Русије. Москва настоји да ојача везе са великим азијским силама, док Вашингтон покушава да задржи глобалну доминацију и изолује Русију, наводе политички аналитичари.
У складу са најављеним заокретом руске политике и економије од Европе према Азији, после кризе у Украјини и санкција које јој Запад уводи, Русија је већ послала примамљиве пословне понуде земљама те регије – пре свега Кини и Јапану.
Јапан се већ нашао у незгодној ситуацији, јер је добио одличне бизнис понуде из Москве, али су САД одмах појачале притисак на Токио. Политички аналитичари оцењују да ће Токио морати да се снађе, јер се нашао између Америке, која му гарантује безбедност, и Русије која шаље примамљиве уговоре.
Москва нуди Токију и јефтиније енергетске ресурсе кроз заједничке инвестициионе пројекте на руском далеком истоку. Шта више, Јапан и Русија већ су договориле неке исплативе послове у области енергетике.
Русија појачава везе и са Кином. Владимир Путин ускоро путује у Пекинг где ће потписати међудржавни уговор о дугорочној испоруци рускога плина тој земљи.
Кина је од прошле године постала највећи увозник руске нафте, претекавши чак и Немачку.
Интензивирани су пословни контакти руских државних компанија из сфере атомске енергије, хидроенергије и извоза наоружања са индијским фирмама. Руси рачунају и на интензивнију сарадњу са Сингапуром и Малезијом те на продубљавање сарадње с Јужном Корејом, коју Русија, такође, снабдијева енергентима.
САД су свесне руског утицаја у том региону и географскеог положаја Русије и настоје да, колико толико, спрече улазак Москве у веће пројекте. Амерички председник Барак Обама недавно је посетио Јапан и Малезију, за које верује да ће следити америчке мере изолације Русије.
У међувремену, ЕУ излази из прве зоне интереса великих светских играча – оцењују аналитичари. Проблем ЕУ јесте чињеница да нема свој једиствени политички идентитет.
Унија је у безбедносном смислу веома зависна од САД, што јој онемогућава позиционирање на светској геополитичкој сцени.
Аналитичари као пример нефукционалности ЕУ наводе чињеницу да земље које су стварале Унију, попут Француске, Немачке или Британије, никада неће подредити властите интересе општим. ЕУ никада неће имати једно место у Савету безбедности УН – јер је незамисливо да се Париз и Лондон одрекну својих столица у том телу и понуде их Бриселу. Зато ће ЕУ у економским смислу све више заостајати за водећим глобалним играчима.
Срна
фото: Стратфор
