Карађорђев завичај прекрио заборав

ПОРАНИО, пре сунца, Александар Поповић, овдашњи професор географије. Пензионер. Дохватио брезову метлу да почисти плато, прилазе вајатима и качарама. Да их откључа и проветри. Скине паучину са разбоја, млинова, бачви… Отресе прашину са везених кошуља, пешкира и ћилима. Умије ликове устаника, на старим фотографијама…

Чекао је, Поповић, екскурзију из Војводине. Пун аутобус људи пошао је из Новог Сада, пре зоре. Застао је у манастиру Копорин, на богослужењу. А одатле ће, довде, па у Тополу и Орашац.

– Спала књига на неколико слова – каже нам Поповић. – Мало ко, данас, жели да се прихвати посла да се ово место наше српске славе одржи, достојно славног Карађорђа Петровића.

Вишевац, вождово родно место, уз пут Топола – Рача Крагујевачка. Више је него запуштено. Колико је пута чувар сећања, професор Поповић, чуо ове речи: „Можда вожда и нисмо заслужили, какви смо“.

– Вишевац дели судбину многобројних места и белега наше устаничке Србије – говори професор. – Мени је, лично, стало да се не заборави. Зато сам се прихватио незахвалне дужности. Незахвалне, јер се сваки пут, кад неко овде дође, застидим. За све и свакога.

И ми се питамо… Обећали смо, тада, професору Александру Поповићу да ћемо детаљно – у визиту Вишевцу. И дошли смо.

Био је то дан, када се небо спојило са земљом. Киша и сивило неприродно у природи Шумадије за ово доба године.

Ни птице у вишевековним боровима с којих је ветар оборио тек уплетена гнезда. Ни професора, с којим смо договорили сусрет у дану изненадног невремена.

Појавило се лепо лице продавачице у локалној трговини, у центру Вишевца. Професор јој је оставио поруку за новинаре- у Рачи је изненадна сахрана, морао је тамо.

– Ко, осим њега, још има кључ од Карађорђевог комплекса – питамо у центру Вишевца.

– Нико! Он се, сам, мученик, већ више година о томе стара – стиже одговор професоровог комшије допуњен са неколико речи: „А можда би кључ могао да има председник месне заједнице…“

Владету Прокића затичемо за ручком.

Не, немам кључ, али ћу радо с вама – каже нам. – Добро је да је неко дошао. Сматрам, да припомогне. Важно је да се о проблему Вишевца што даље сазна – говори Прокић.

И, следи прича на платоу испред споменика Вожду, у Вишевцу његовом родном селу, кључном месту српске буне „за сваког опасне, али је она вазда у темељу Србије“.

Бронзани Карађорђе извио се крај пута, ово је дело академског вајара Станимира Павловића. Вожд подигао десну руку, горе, према брду Градишту где је, у колиби, рођен 16. новембра 1752. године. Левом притегао пушчану цев. Одлучан, снажан, кубура за појасом. Биће да је такав био оне, 1804. године, када је дигао устанак и ударио темеље модерној српској држави.

Прокић нам прича:

– Овај спомен комплекс у Вишевцу постављен је уочи обележавања два века од Првог српског устанка. Значи, 2004. Наредне, овај простор уступљен је Епархији шумадијској на старање.

– Зашто – питамо.

– Зато што је, ево, видите, преко пута манастир Светог Ђорђа, задужбина благопочившег владике Саве, подигнут пре тог нашег, великог јубилеја. Али је проблем у томе што месна заједница, као ни општина Рача после уступања овог комплекса Епархији „на 99 година“. Без одобрења Епархије овде ништа не може да уради. Не кажем да било ко има икакве лоше намере,али на наше писане молбе из епархије у Крагујевцу не стиже никакав одговор.
Прича је сасвим у сагласју са непогодом. Поглед замрзнут на огради која труне. На крововима који прокишњавају. На корову који сам професор Поповић не може да почисти. Да почисти… У сваком смислу ове поруке. Где су, овдашњи, млади људи. Где су деца?

– Заиста, и Вишевац дели судбину, не само Шумадије, већ целе Србије – одговара председник месне заједнице.

– Сви одоше. И мало кога брига шта је то било, управо овде, пре више од два века.
ЗАСУКАЛИ РУКАВЕ И КРЕНУЛИ

У ОЧЕКИВАЊУ било каквог одговора из Епархије шумадијске, која је комплекс Карађорђев у Вишевцу добила на старање, у месној заједници су засукали рукаве. Осветљен је плато, манастирска порта, а почеће и оплемењивање цвећем и другим садницама.

– Покренули смо се, морамо – каже Владета Прокић. – А покренућемо и ово мало младости што је остало. Морамо.

Милена Марковић

Новости