26.04.2012. –
2012. године далекоисточна ваздухопловна база Черниговка биће у потпуности обновљена. Застарели хеликоптери Ми-8 и Ми-24 биће замењени новим Ми-8АМТШ и Ка-52. Првобитно намењени за подршку специјалцима, Ка-52 постају основни борбени хеликоптери.
Планирана серијска производња Ка-52 била је најављена још 2006. године, и тада су овај хеликоптер видели као будућу летелицу за подршку специјалних одреда. Претпостављало се да од 300 борбених авиона колико је требало да добије авијација у току модернизације, 70-80 летелица треба да буде типа Ка-52. Основну масу требало је да чине хеликоптери Ми-28Н.
На данашњи дан ситуација се изменила. Укупно за авијацију ратног ваздухопловства Русије и авијацију ратне морнарице Русије до 2020. године биће купљено око 400 борбених хеликоптера, од којих је већ испоручено око 80-90 летелица. При томе на данашњи дан је уговорено око 100 летелица Ми-28Н, око 50 Ми-35 (модернизована варијанта хеликоптера Ми-24) и 140 Ка-52 за авијацију. Полазећи од тога да је за морнаричку авијацију такође планирана куповина Ка-52 у количини од око 80 јединица, укупан број ових летелица ће премашити 200, и на тај начин, чак узимајући у обзир даље наруџбине за Ми-28, Ка-52 ће бити ништа мање масовни хеликоптер.
Дискусије о томе која летелица убудуће треба да постане основа борбених хеликоптера одреда копнене војске, започеле су 1982. године, још у СССР, пре првих летова Ми-28 и Ка-50. Језичак на теразијама се колебао, али до краја 80-их прешао је на страну летелице КБ Камова. Затим је уследио распад СССР, и обнова парка авијације била је одложена. Неколико година пре распада СССР КБ Миља показао је усавршени хеликоптер Ми-28А са развијеним нишанско-навигационим комплексом, а затим је започео разраду Ми-28Н, борбеног авиона за све временске услове, који превазилази полазну летелицу Кама по могућностима опреме.
Са своје стране, КБ Камова, који су често критиковали Ка-50 (по мишљењу многих стручњака пилот не може истовремено да управља хеликоптером и да ефикасно примењује наоружање), направио је двосед варијанту Ка-52. Ова летелица је на крају ушла у државни програм наоружања прво за 2006-2015, а затим и за 2011-2020. годину.
Истоврмена производња неколико образаца наоружања који се значајо разликују међу собом за један исти задатак било је својевремено проклетство совјетске одбрамбене индустрије. Многи сматрају да избором истовремено Ка-52 и Ми-28 за серијску производњу ова грешка се понавља. Делимично је то тако, али ипак, у корист ове одлуке постоји доста аргумената.
Пре свега, објективно Ка-52 и Ми-28 разликују се по својим могућностима. Сматра се да је летелица Кама боље прилагођена за борбена дејства над морем (чиме се објашњава њен избор за опремање бродова типа Мистрал) и у планинама. При томе Ми-28Н због бољег оклопа и могућности постављања радара погоднији је за коришћење против армије која поседује развијени систем ПВО.
При томе Ка-52 и Ми-28 имају доста заједничког: од мотора до наоружања, што смањује могуће проблеме са сервисирањем два типа хеликоптера истовремено.
Ипак у највећој мери на судбину Ка-52 утиче општа економиска и политичка ситуација у Русији. Серијска производња летелице у многоме се објашњава неопходношћу да се подржи Арсењјевска фабрика хеликоптера – једна од малобројних високотехнолошких фабрика руског Приморја.
Фактички, одбрамбена индустрија данас је једина грана у Русији која је објективно у стању да конструише и производи продукцију светског нивоа. Шта више, у многоме овај ниво се одређује управо могућностима руског наоружања. Ка-52 и Ми-28 су међу најбољим борбеним хеликоптерима у свету, и тражење компромиса у тој ситуацији било би природно.
Није последњу улогу одиграла ни неопходност брзог снабдевања Оружаних снага савременом техником. Нажалост, ни Роствертол (Ми-28), ни фабрика Прогрес (Ка-52) нису у стању да одмах произведу серију нужног обима и квалитета. У тим условима ослањање на један модел прети да одложи темпо обнове авијације.
