Прави показатељ зрелости и демократичности неке државе и друштва је подложност критици јавности. Власт којој је стало до демократских вредности и владавине права, не сме да дозволи да јавна дебата о темама од јавног интереса утихне, па ни у ванредним ситуацијама, попут елементарне непогоде која је задесила Србију претходних недеља. Држава не само да не сме директно да угрожава право на слободно ширење и пријем информација, него треба да створи предуслове да нико други, било да долази из јавног сектора или приватне сфере, ту слободу не угрожава. Нажалост, овај “тест демократичности”, држава није положила, јер су најпре сами представници државних органа негативно и превише бурно реаговали на било какву критику. Потом су приватни актери, попут кабловских оператора, показали потпуно одсуство било какве свести о неопходности слободног протока информација, злоупотребљавајући своју улогу “преносника” те информације и ускраћујући својим корисницима доступност садржаја, а на крају је највећи удар претрпела критика на друштвеним мрежама, блоговима и другим алтернативним каналима комуникације.
Ванредна ситуација вс. ванредно стање
У општој конфузији коју је изазвала елементарна непогода, суптилно се изгубила разлика између ванредног стања и ванредне ситуације. Ту разлику смишљено или случајно у току трајања ванредне ситуације нису увидели ни поједини новинари традиционалних медија, па ни представници државе и локалне самоуправе, преносећи поруку да је у Србији проглашено ванредно стање. Како се ради о правном, а не колоквијалном термину, и како њихова “конфузија” може да има јако велике последице по уживање људских права, неопходно је објаснити ту разлику.
Ванредно стање као правни институт детаљно регулише Устав Републике Србије, наводећи да га проглашава Народна скупштина када “јавна опасност угрожава опстанак државе или грађана” (члан 200. Устава). Народна скупштина је овлашћена и да донесе мере одступања од људских и мањинских права за време трајања ратног и ванредног стања (Члан 105. став 2. тачка 3) Устава). Мере ограничења се могу односити и на слободу медија (члан 50) и право на обавештеност (члан 51).
Устав прописује да је за ограничавање слободног уживања људских права потребно да су испуњени одређени услови – прописаност законом, усмереност на заштиту основних вредности друштва, уз постојање сразмерности мере и циља (члан 20. став 1). Закон о ванредним ситуацијама ниједном својом одредбом не прописује мере ограничавања људских права, па ни слободе информисања. Поменути закон не само да не прописује правни основ, него то право уздиже на виши ниво у складу са начелом јавности, тј. чланом 5. тачка в) Закона о ванредним ситуацијама:
“Подаци о опасностима и деловању државних органа, органа аутономних покрајина, јединица локалне самоуправе и других субјеката заштите и спасавања су јавни.
Органи државне управе, органи аутономних покрајина и органи јединица локалне самоуправе морају обезбедити да становништво, на подручју које може погодити елементарна и друга несрећа, буде обавештено о опасности.”
Тромост традиционалних медија и изостанак обавештавања надлежних служби у данима ванредне ситуације је створила потребу да грађани комуницирају алтернативним путем. Захваљујући Интернету грађани су имали прилику да објаве садржаје у реалном времену и тако информишу јавност, али и пруже помоћ. Неопходне, ажуриране и правовремене информације су грађани могли да добију често само преко друштвених мрежа, ад-хоц платформи и Гоогле докумената и осталих канала комуникације путем интернета. Нажалост, и неки од ових видова комуникације убрзо су били онемогућени.
Еррор 404 – Паге нот фоунд
Због чега се садржаји уклањању са Интернета и коме смета изражавање критичког мишљења? Како је СХАРЕ Дефенсе уочио тенденцију да садржаји, али и цели сајтови “нестају” или постају недоступни , овај пут је систематски пратио и прикупљао текстове који су могли бити препознати као спорни, и то одмах по објављивању.
Једна од првих страница која је “нестала” је обавештење градоначелника Синише Малог, са званичног сајта Града Београда. Радило се о молби грађанима Обреновца да не напуштају своје домове.
Још један пример покушаја сакривања информација значајних за јавни интерес је уклањање извештаја грађана са сајта поплаве.рс.
На сајту “Блица” избрисан је блог новинара Драгана Тодоровића, који је пренео текст “АВ оставка”, сатиричну измишљену оставку премијера Србије.
Са “БКТВ Неwс” портала нестало је “огорчено писмо” упућено премијеру.
Цензура је у Србији забрањена Уставом, а грађанима је загарантовано право на слободу мишљења и изражавања, подсетио је Заштитник грађана Саша Јанковић. Нагласио је и право свакога да буде “критизер” и да има свој став, какав год тај став био, све док не позива на насилно рушење Уставног поретка или територијалног интегритета Србије:
“Заштитник грађана изражава забринутост због све чешћих сазнања да се поједине информације и критике повлаче из јавно доступних средстава информисања и информационог простора.”
“А и у вези “нестајања” постова или “падања” портала намећу се и много очигледније, такође бар два закључка. Прво, ако су “резултат” ма каквих активности органа власти или представника власти, те су активности апсолутно незаконите. И друго, ако су у питању активности појединих “ревносних” уредника, а поготово “неидентификованих” хакера, не могу се оценити другачије него као штетне, опасне и недопустиве.”,написао је на свом блогу Повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности Родољуб Шабић.
“Селективно” информисање грађана
Да се пажљиво бирају оне информације које ће бити објављене у традиционалним медијима потврдило је гостовање новинарке Далиборке Делибашић на ТВ “Б92”. Она је изјавила да су јој “рекли да пази шта прича како би заштитила себе и своју породицу”.
Такође, радио-аматери су у једном тренутку из непознатог разлога “нестали” из етра, њихове фреквенције биле су уступљене Горској служби спасавања, да би касније били враћени и примљени у кризне штабове.
Цензура је поступак надзирања и контроле садржаја говора или друге јавне комуникације која се може сматрати непожељном, штетном, осетљивом, политички некоректном или незгодном за уреднике, власт или неке од контролних органа.
Грађани су радио-аматере могли да прате и преко стриминга на Интернету, па је њихово “искључивање” довело до кршења већ поменутог начела јавности из Закона о ванредним ситуацијама.
Техничке “потешкоће”
На порталу “Телепромптер” није био доступан текст “Народ огорчен: Нападају и псују министре!”, који је садржао и видео-снимак наводног напада на једног министра у Влади Србије. Портал “Телепромптер” је објавио исаопштење у коме се наводи да су због текста “АПЕЛ: Вучић да престане са патетиком и самосажаљевањем”али и других текстова добијали претње, као и да им је на сајт извршен напад. Иако је хостинг провајдер “Блуехост” због превелике базе података уклонио сајт, овај разлог је после анализе утврђен као неоснован. Иако су променили провајдера, сајт је убрзо поново суспендован, што се понављало упркос откљањању различитих проблема које су имали. Коначно, телепромптер.рс је пребачен на цлоуд сервере и поново једоступан.
Такође, са сајта “Васељенска” је, између осталог, обрисан пренет текст са “Телепромптера”. Да су ови сајтови били под нападима потврдили су и њихови уредници.
Текст “Кратак увод у диктатуру” Александра Бећића објављен на сајту “Колумниста” је једно време бионедоступан, али му је касније поново омогућен приступ.
После објављивања текста “Државо, не бисмо те више задржавали” аутора Ненада Милосављевића, интернет страницу другастрана.нет није било могуће отворити. Милосављевић је на Тwиттер-у написао да је сајт био “под великим нападом” и да су морали да га искључе како не би угрозио друге сајтове на серверу.
Након покушаја цензурисања свих наведених текстова, они су масовно преношени на блогове и друштвене мреже, након чега су постајали још читанији, па тако цензуром није испуњен циљ – да се информације заташкају.
Јачање притиска на дигитално окружење само је довело до гласнијег и организованијег одговора Интернет заједнице. Прогласом “У лице цензури” се захтева “крај цензуре и почетак одговорности”. Овај позив је за кратко време добио значајну подршку сајтова и појединца. Убрзо након објављивања информације о прогласу, портал “24 сата” ју је уклонио, док је текст на сајту “Блица” пропустио да пренесе део који се односи на критику овог јавног гласила.
Ширење панике и застрашивање
После покушаја цензурисања онлине садржаја, појавиле су се информације да су поједини грађани приведенина информативне разговоре у полицију због “ширења панике на друштвеним мрежама”, а СХАРЕ Дефенсе има информације да су неки од њих и задржани у притвору. Они су коментарисали или преносили информације које су добијали и то на својим личним профилима или блоговима и у коментарима на текстове који су објављени на порталима.
Овим поступцима потврђено је да је покушај цензуре био узалудан и да власт нема чиме да се одбрани, осим да прети кривичним гоњењем. Наиме, свима који су приведени запрећено је казном од 6 месеци до 5 година затвора, која је прописана чланом 343. Кривичног законика. Овај члан се односи на ширење нетачних информација које могу да изазову панику, наруше јавни ред и мир, односно да доведу до ометања спровођења одлука и мера државних органа (основни облик кривичног дела), а када се то чини путем медија и других сличних средстава или на јавним скуповима постоји квалификовани облик кривичног дела (став 2).
Блогови, Фацебоок профили, Тwиттер налози и сл. никако не могу да се квалификују као јавна гласила, односно средства јавног информисања, јер код њих не постоји уредничка одговорност, нити су испуњени остали услови који су предвиђени Законом о јавном информисању. Такође, тешко да се изражавање на каналима друштвених мрежа може дефинисати као говор на јавном скупу.
Овакав став има и Повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности Родољуб Шабић који је на свом блогу написао да чак и да је било речи “о могућем изазивању панике”, морале су да наступе и последице – тј. да панике буде, али да би чак и тада “било дискутабилно активности на друштвеним мрежама, односно личним блоговима” подвести под став 2. члана 343. Кривичног законика.
Хапшење појединаца због њихових блогова, коментара и других облика писања као недопустиво оценила је и представница ОЕБС-а за слободу медија Дуња Мијатовић, и нагласила да то неповољно утиче на опште стање слободе штампе и да може да води ка ауто-цензури.
Слобода изражавања и европски стандарди
У најновијим Смерницама Европске уније за слободу изражавања у онлине и оффлине сфери од 12. маја 2014, се наводи да су Интернет и дигиталне технологије прошириле оквире комуникације, а самим тим и слободе изражавања као права и у том смислу потврдили да право изражавања у онлине сфери треба да има исти третман као и у оффлине свету. У Извештају Европске комисије о напретку Србијеобјављеном у октобру 2013. године се наводи да претње и насиље према новинарима и даље представљају значајан фактор који утиче на постојање ауто-цензуре, на шта се мора обратити пажња и у светлу преговора Србије о приступању ЕУ.
Додатно, Смерницама Комитета министара Савета Европе о заштити слободе изражавања и информисања у кризним ситуацијама се указује на чињеницу да државе чланице у кризним ситуацијама не би смеле да ограничавају приступ информацијама у мери већој од ограничења дозвољених чланом 10. Европске конвенције о људским правима и протумачених у судској пракси Европског суда за људска права. Такође је наведено да државе чланице увек треба да имају на уму да слободан приступ информацијама може допринети решавању саме кризе и откривању потенцијалних злоупотреба.
Описани случајеви цензуре представљају јако велику опасност по слободу изражавања, пре свега јер угрожавају могућност критичког сагледавања друштевних процеса и активности државних органа претњом санкцијом због израженог става, мишљења, идеје, или простог преношења информација. Овим се широм отварају врата чилинг ефекту и ауто-цензури. Оно што се дешавало током ванредне ситуације је у великој мери показало да је чилинг ефекат увелико присутан у традиционалним медијима, што и сами новинари почињу да признају.
Поред тога, неуобичајено ефикасно и ревносно реаговање правосудних органа и полиције, односно привођење корисника друштвених мрежа због информација које су тим путем поделили представља апсолутно непримерену, неоправдану и крајње дискутабилну меру. Са високим степеном сигурности може да се тврди да њен циљ није био да заштити друштво од опасности (што је један од циљева кривичног гоњења), него да застраши кориснике Интернета и спречи их да слободно шире и примају информације.
Овакво угрожавање слободе изражавања има негативне последице и по владавину права и демократске вредности. Свака власт ипак мора да буде свесна да на мрежи важе другачија правила, као и да цензорске навике из 20. века просто не могу да прођу када је онлине комуникација у питању јер “Интернет све памти”.
Чилинг ефекат (Chilling Effect) је правна кованица која се може превести као обесхрабривање легитимног и дозвољеног испољавања неког права претњом или стављањем у изглед неке правне санкције, а ауто-цензура је степен свести да је неки садржај непожељан за објављивање, па представља уздржавање од објављивања неког става, мишљења или идеје због страха од казне.
