Време смрт(д)и

Оно што је Србију задесило последњих дана равно је библијском потопу. Изгледа да је Бог Србима наменио судбину сличну оној која је снашла народ Израиља. Саградити Нојеву барку и у њу потрпати примерке свих животињских и биљних врста да би се сачувао „пелцер“ живота на овим просторима делује више него реално. Једино је нејасно коме би од нас Господ, као што је то учинио са Нојем и његовом породицом, подарио могућност продужетка врсте или, прецизније речено, одржања српског национа. Мени се Свевишњи није јавио, ни у сну ни на јави, да ми повери мисију изградње арке, а сумњам да је то учинио и са Вама, уважени Читаоче, обични или необични, свеједно… Дакле(м), мрка капа… Црно нам се пише!

Народ Израиља је још и добро прошао. После небројених принудних прогона, изласка из Египта и повратка у обећану земљу са Мојсијем кроз Црвено море, после страдања Христовог на Голготи и јеврејског расејања по васцелом свету, после прогона Сефарда из Шпаније, антисемитских погрома у Русији и Украјини и, на крају, након холокауста Јеврејима се посрећило, па су по завршетку Другог светског рата коначно добили право да се поново настане у постојбини својих предака. Држава Израел, настала 1948. године на територији Палестине као израз вековних тежњи јеврејског народа за повратком на своје историјске просторе, опстаје захваљујући упорности и неизмерној вољи да се сачува оно што се сачувати мора. Није лако то учинити – Израел је малено острво окружено непрегледним морем Хезболаха, Хамаса, Фатаха, ајатолахових следбеника,шиита, сунита и других исламских фанатика, али јеврејска одлучност (уз патронат Америке) доказује да је могуће и оно што се чини немогућим, па ће Арапи Јеврејима тешко помрсити конце. 

Ми Срби смо добровољно кренули у расејање. Још мало па ће нас имати више у дијаспори него у матици, а оно што остане у овом јаду и чемеру докрајчиће ратови, бела куга, поплаве и друге пошасти. Млади и паметни углавном купе оно мало прња што имају и одлазе. Трбухом за крухом, за бољим и сигурнијим животом без неизвесности у земље где не владају лопови и криминалци уз садејство разноразних ђавољих послушника, апаратчика, проданих чиновника огрезлих у корупцији, убеђених да ће све те привилегије довека да трају. А можда и хоће. Чиновнички је апарат слуга свакога режима. Зар нису дојучерашњи чиновници Краљевине Југославије која је неславно поражена четрес’ прве у априлском рату, бркати жандарми и остала полицијска жгадија, спремно дочекали Хитлера, салутирали и одмах се ставили у његову службу. За платицу и шачицу привилегија гањали су антифашисте за све време рата, затварали их у логоре на Сајмишту и на Бањици, стрељали их у Јајинцима, сакупљали ђаке у Крагујевцу и другим градовима и доводили их пред немачке пушчане цеви. Исто је било и у време Милошевићевог режима. Полицајци су сурово пребијали сваког ко би се усудио да се супротстави репресији на било који начин да би одмах након 5. октобра постали послушници новог, „демократског“ поретка. 

У овој земљи, дакле(м) остају да живе једино лопови и полицајци… и још по нека будала како би осим чиновничког апарата постојао и „народ“ над којим ће се спроводити неолиберални експеримент, који олигархијске ванцаге, сакупљене с конца и конопца, називају државом. Полиција и није у служби народа него у служби лопова свих профила и криминалаца на власти што се понајбоље показало пре неколико дана у Обреновцу. Полицајци, као што смо устврдили, само купују време до превремене пензије коју доноси бенефицирани радни стаж. Свако ангажовање једног полицајца поред сигурних месечних принадлежности мора неизоставно да садржи још по нешто – био то мито у коме је полиција огрезла или макар дневнице које следују приликом сваког одласка ван места рада и боравка. Сведочећи о спасавању становништва из поплављеног Обреновца, чланови једног спасилачког тима који се самоорганизовао и ставио се на располагање са својим приватним чамцем и опремом штабу за евакуацију угрожених грађана рекли су да се макар две трећине полицајаца ангажованих на спасавању вртело у круг и извлачило дупе у крај. Да није било руских специјалаца не би ни било евакуације грађана из Обреновца, кажу ови храбри момци.

Несрећа која је задесила житеље Обреновца и још неких места била је прилика за параду фолираната и позера каква је већина неспособних министара-дупеувлакача у Вучићевом кабинету. Неки од њих су са све краватама и оделима ишли да наводно спасавају угрожене грађане, па је тако министар одбране, иначе керамичар по струци (са купљеном дипломом економског факултета – кад може председник државе да купи диплому, а зашто то не би могао један бивши крадоначелник у унутрашњости и актуелни министар коме је поверен један безначајан портфељ какав је одбрана, јер чак и врапци знају да ми непријатеља немамо, па сходно томе немамо ни војску), у војном чамцу, са телевизијском екипом која је пошла да га слика, кренуо да као фол спасава угрожене. Неко се лепо и паметно запитао: да ли је уместо њих шест који су се потрпали у чамац, све са циљем промоције једног зевзека какав је Гашић, могло том приликом да се повезе шесторо људи из неке потопљене куће. Гашић сигурно није читав дан спасавао угрожене, сликао се мало са све краватом и појасом за спасавање да би могао да исплива ако га случајно понесе вода, јер где ћемо без министра керамичара. Ко ће после плочице да нам лепи када дође време санације, ко ће кућу да нам препокрива, што би рекао Радош Бајић… хтедох рећи: ко ће после да нас брани од спољашњег и, нарочито, унутрашњег непријатеља који је далеко опаснији, вреба из прикрајка камуфлиран и подрива систем…

Министар без портфеља Илић магистар Велимир, задужен за ванредне ситуације, гостујући у јутарњем дневнику РТС-а ономад је, када су га упитали та где сте побогу министре и магистре, ситуација је више него ванредна рекао: па, ја сам на терену, на таквим местима где не може да се дође са краватом, где не може да приђе телевизијска екипа да слика министра како извлачи потопљене ил’ премијера како истовара пакетић воде (и то негазиране – и у тешким тренуцима морамо мислити на здравље грађана, а газирано, као што знате, није здраво) из хеликоптера, где је тврдо за орање – ту је,бре, Веља. Одмах је потом на седници владе уследила харанга на недужног магистра – као неки који се сами не ангажују на спасавању угрожених прозивају неке који попадаше на нос од посла. Илић се шћућурио као зец када га вреба орао, ни “а” није рекао, било ми га је на моменте чак и жао. Верујем да је један заиста способан човек који је лично спасавао потенцијалне самоубице од скока са прозора сутерена, који је у тренерци са све екипом чврстих момака (и тв екипом) кренуо да руши Милошевића 5. октобра заборавио да је ова “екипа” са којом је данас тада била на супротној страни… Ајд’, да не ширимо причу, Веља је обилазио поплављена подручја у непосредној и широј околини Чачка, јер он је када су му одузели ресор грађевинарства и коридор 10 ил’ 11, јебем ли га за који је био задужен он а за који његов пријатељ Мрка, сконтао да је он сада, у ствари, министар за Чачак. Није се престројио на време и није схватио да долази неки нови вакат. Можда је, једноставно, у цајтноту, није довољно брз, флексибилан и стручан као Гаша, хтедох рећи министар одбране Сантос керамичар Бата. До јуче крадоначелник Крушевца, власник телевизије, бензинских пумпи, сувласник Гранд кафе, угледни спортски радник, тајкун који је финансијски подржавао Тому и Вучића још док су били у опозицији, па је сада дошло време да наплати са каматом сва своја улагања у странку – опет да не ширимо причу -Бата Сантос се на време се престројио и почео да брине о читавој Србији, а не само о свом родном граду који је итекако процветао за годину и по дана његовог начелниковања. Једино га мало јебе ретро-фазон, фризура му није по последњој моди, носи браон (жуте) ципеле са црним панталонама. Јбг, Гашо, основни модни принцип гласи да су црне ципеле и тврд курац увек фенси, али то се, нажалост, не учи у школи за керамичаре. Ципеле ти нису црне, али не мари, можда је оно друго како треба, јер знаш како кажу: служи га као будалу она ствар. Утешно, зар не?

Све у свему, држава и државне институције потпуно су затајиле током ванредне ситуације у којој је Србија била протеклих дана. Најпре, Јавни сервис – док се РТС досетио да програмску шему прилагоди новонасталој ситуацији и да је стави у службу обавештавања јавности о развоју догађаја и обавештавања угрожених грађана, Митровићев “Пинк” је већ увелико радио на томе. Иако му информативни програм није примарна делатност и, изнад свега, није му извор зараде, Жељко Митровић је одмах укинуо рекламе и све врсте забавног програма. Разне Гранд параде, Звезде Гранда , Папарацо “ловови” и Амиџи “шоуови” скинути су са програма и све је подређено новим околностима. За то време уредници РТС као да нису схватили где смо и шта се догађа, емитована је по ко зна који пут прва епизода серије “Рањени орао” (а шта ћете, упоран неки рањеник, решио да узоре по сваку цену) у којој брачни пар осредњих глумаца Мићаловић-Ћетковић, у режији одртавелог Здравка Шотре, тупаво доноси причу о томе како секс пре брака нема везе са поштењем, али ремети традиционално поимање односа између мушкарца и жене. У суштини, лимунадица којој нису равне ни шпанске, турске и индијске серије носи у себи поруку да није све баш као што изгледа… Нажалост, ситуација на терену је то и потврдила – било је много горе но што се чини… Док се РТС “престројио” стање у неким крајевима земље је било и више него драматично! Свака част Жељко, и ниси ти глуп баш као што изгледаш, јебу те мало они тикови, али имаш пара, излечићеш то ако већ није прекасно. Не може човек да има баш све у животу – да буде богат, леп, паметан, здрав, прав, да га трују… и још уз то и да има лепу, а верну жену и добру децу…

Керамичар Гаша је парадигма “свеприсуства” а неспособности чланова Вучићевог кабинета током ванредне ситуације због елементарних непогода. Министри су се сликали свуда и на сваком кораку, било их је на свим могућим телевизијама са националном фреквенцијом. Вучић је непрестано вапио како је ова трагедија већа од свих претходних које су задесиле Србију (већа од Првог и Другог светског рата и НАТО бомбардовања заједно), како „Шабац не сме пасти“ (јер је стратешки веома битан кад одозго ударе Аустро-Угари…), па је за шефа штаба за одбрану града на Сави од поплавног таласа што је долазио реком из Хрватске и БиХ (несебично потпомогнут “домаћом” кишом) именовао начелника Генералштаба Диковића. Разумео бих да је искусног генерала поставио да буде командант штаба за одбрану од поплава у читавој Србији, да координира акцијама у свим угроженим подручјима. А овако… Драмосер је једнако глуматао све време, уздисао и тртомудио, а са њим хорски у патетичном надахнућу и остали чланови Владе. Тешко им је ваљда било да се опросте од те једне плате које су се помпезно одрекли у корист поплављеног подручја, док чланови Парламента, већином из СНС-а, нису следили њихов пример. Ваљда је чивас у скупшинском бифеу поскупео са четрдесет на “целих” педесет динара, па је то одма’ велики удар на њихове мизерне синекуре, шта ли… 

Влада је селективно помагала поплављена подручја – у зависности од тога ко држи локалну власт, па се Крупња нико није сетио све док се вода сама није повукла и за собом оставила пустош и покренула клизишта. Зато је министар Селаковић једва извукао живу главу када се после ко зна колико дана, као први званичник, појавио у девастираној Рађевини. Слично је прошла и Смедеревска Паланка, али се зато помоћ у градове у којима је на власти СНС обилато слала. Један од главних Вучићевих подрепаша, министар унутрашњих послова Стефановић је, како преноси портал ДНЕВНО.РС, тражећи погодну локацију за позирање упао у блокаду на путу, па су спасиоци морали да интервенишу спасавајући њега уместо да делују у поплављеним подручјима. Неспособност надлежних да адекватно одговоре у деликатној ситуацији држава је компензирала цензуром, у чему је била веома ефикасна, па су неки сајтови који нису желели искључиво афирмативно да пишу о активностима премијера и министара хаковани и гашени. Један од њих је и блог ДРУГАСТРАНА.НЕТ на коме се, у тексту под насловом “Државо, не бисмо те више задржавали”, писало о бројним пропустима, немарном односу надлежних, политичким препуцавањима у ванредној ситуацији, министарској сујети и људској глупости – а све то кад му време није – током великог поплавног таласа .

Момци који су на апел да треба помоћи угроженом Шапцу похрлили буквално из свих крајева Србије, нашли су се у чуду када су их питали а где су вам џакови, није било никог да их распореди, на појединим местима где је све било лаганица тискало се и по стотинак добровољаца, а тамо где је било критично једва да се нашло по њих десетак. Неки од њих сведоче да им, када су завршиили подизање насипа, није организован превоз за повратак, па су гладни пешачили по киши петнаест-двадесет километара, ишли стопом етц, етц… Толико о српској организованости и Вучићевој способности. 

Културни и јавни радници и други „посленици“ који живе на народној грбачи утркивали су се да изјаве како су дали милион, ја таман помислим евра, кад оно пишљивих динара. Разним Цецама, Јецама, Секама, Бренама, Наташама, Драганама и осталим естрадним уметницама што се јебу као штуке са Шиптарима, Хрватима и муслиманима на свим меридијанима, несрећа јадног народа била је идеалан полигон да покажу своју хуманост и то како су вееелике Српкиње (и како не жале да “дају” само онако него и овако)… и онда се помене нека мизерија у односу на оно колико ове белосветске коке и кокаре заиста могу да издвоје, ако стварно хоће да помогну… 

Све чешће поједини званичници и ти културни и јавни радници и ини посленици који јашу народну мазгу помињу некакву реафирмацију добровољног и бесплатног рада, оживљавање некаквих радних акција из времена СФРЈ… Има, кажу, много младих и незапослених, џабалебаре, па нека онда и раде за џ да шира “друштвено-политичка заједница” има користи од тога… Ма, ајде?! Онај мој пријатељ из унутрашњости, такође обичан читалац, отишао пре извесног времена у градску управу – управо ону где је актуелни министар Гашић тада још увек био Бог и батина. “Уђем”, каже ми пријатељ, “у једну канцеларију. Запахне ме одмах дувански дим иако је пушење у свим јавним установама одавно најстроже забрањено. Запалила једна средовечна блајхана плавуша, нека добро утегнута друсна, и не обазире се да погледа ко је ушао. Пуши ли пуши и мота локне. У канцеларији пет радних столова, четири жене и један старији мушкарац. Слагао бих ако бих рекао да ништа не раде. Она једна, дакле(м) пуши, две службенице се раскокодакале за суседним столовима, оговарају ли оговарају, а четврта ажурно седи за својим столом и игра игрице на службеном рачунару. Једино онај службеник пребира некакве списе…” Зато предлажем да Кори Удовички, то је ваљда њен ресор, уведе помоћ поплављеном становништву као радну обавезу. Нека се 80% запослених у Министарству за државну управу и локалну самоуправу упуте у угрожена подручја, нека се упрегну и помогну у рашчишћавању рушевина и санацији објеката и инфраструктуре, а преосталих 20% ће бити сасвим довољно да обавља текуће послове. Нека једном и они заиста зараде плату коју примају из државног буџета. Ман’те се незапослених, господо “организатори”, доста је њима и њихове муке, не морају да гледају још и туђу. 

Жалосно да ће поред свог тог ужаса, трагичног биланса који се још увек своди, док се пребројавају жртве, многи ову несрећу и даље користити за личну промоцију. Док се једнима не смркне – другима не сване, каже пословица, па ће властодршцима народна невоља одлично послужити као оправдање и изговор за властиту неспособност… Тадић и Цветковић су се “вадили” на светску економску кризу, а Николић и Вучић имају нешто још боље – Бог је против нас, па нам шаље сву кишу овога света и они ту, једноставно, не могу ништа. Стотине хиљада грађана са поплављених подручја и неколико милиона грађана Србије мораће и даље да чека неко срећније време. Другим речима, чекамо да нам се Бог смилује, једном и то мора да се догоди, али пре тога треба да се стекне оновни услов – да има Бога… 

Усуд је хтео да у исто време када се Србија борила са заиста великом, незапамћеном воденом стихијом у којој је једини прави и истински јунак био српски народ, онај обични геџа коме држава дере кожу с леђа, када су једину праву и искрену хуманост показали они што и сами живе на ивици егзистенције, оде онај кога су пријатељи звали Геџа, велики романописац и хуманиста, истински родољуб Добрица Ћосић. Његова је сахрана прошла скоро незапажено, да ли су томе кумовале елементарне непогоде које су задесиле Србију или елементарно српско непоштовање истинских националних великана (за разлику од прагматичног поштовања квази и ад хок величина типа Милошевић, Ђинђић, Тадић, Николић, Вучић…) сад више и није важно. Важно је да је Ћосић сахрањен у породичној гробници, иако су многи који то неупоредиво мање од њега заслужују сахрањени у Алеји великана или заслужних грађана. Можда је то била његова жеља, скроман и ненаметљив вероватно се још за живота није слагао да му сахрана буде дигнута на државни ниво, али сумњам да би се сложио и да уз његов саркофаг стоји Тома Диплома, исти онај што га је заједно са Шешељом несрећних деведесетих срамно сменио са протоколарног места шефа државе (ако је то “крња” Југославија уопште и била), јер није желео да игра онако како је свирао Милошевић. Није Ћосић умео нити је хтео да игра ни како је свирао Броз, није било могуће злоупотребити га за остварење личних амбиција и неких опскурних циљева на штету Србије и српског народа у целини. У младости јесте био члан КПЈ, борио се против фашизма (комунизам је једина идеологија у историји човечанства којој је циљ Човек, говорио је овај велики писац), али је на време увидео да је јужнословенски комунистички оглед идеална маска за архитектуру ауторитарног Титовог режима у коме ће најгоре проћи Србија, па се на време дистанцирао од њега. Једини се, уз Антонија Исаковића, отворено супротставио смени Александра Ранковића, први се међу српским интелектуалцима и политичарима осврнуо на проблем Косова и јавно проговорио о шиптарском сепаратизму и прогону косовских Срба у време када се о томе ћутало. Такође је на време уочио потребу поделе Косова на основу историјског и етничког права, али су многи такав његов став сматрали издајом, па смо, нажалост, данас у позицији да смо изгубили све јер нисмо желели да дамо ништа. Његово визионарство блазирани естаблишмент није могао на време да уочи и препозна, а Ћосић до краја живота није дозвољавао да га политичке странке користе за остварење својих дневнополитичких интереса и циљева. Једина његова странка била је и остала Србија. 

Ћосићево књижевно стваралаштво углавном се вредновало у контексту његовог свеукупног ангажовања, па су његови политићки опоненти, иако се нису озбиљније позабавили његовим обимним опусом, били склони олаком закључивању и паушалном оцењивању његовог дела. Док га је озбиљна књижевна критика називала последњим живим класиком, неки други су неосновано оспоравали његове романе. Његов тестамент српском народу исписан је на хиљадама страница. Корени, Деобе, Време смрти, Време зла, Време власти… 

Нападају га и након смрти медиокритети из читавог региона. И њега и његово дело. Денис Куљиш, рецимо, тврди да Ћосић и није неки писац, да га нарочито “коље” то што није умео у својим књигама да буде духовит и ироничан, да није неки мајстор језика. У рату се, тврди Куљиш, Ћосић није ни борио, јер рата у Србији није ни било… јер рат се, каже овај, већ крајем четрес’ прве “пренео” на територију Босне коју су потресале велике непријатељске офанзиве на пролетерске дивизије. Па да, ваљда су у Хрватској Немци стрељали сто за једног… Ваљда је зато бравар дошао у Србију да диже устанак… Ваљда су те пролетерске јединице у Босни биле састављене од Словенаца, Хрвата и Муслимана… Ваљда?! 

А све и да су Хрвати имали писца Ћосићевог талента, тешко да би у њиховој прошлости било материјала да се напише једно “Време смрти”, добро је познато са ким а против кога су били кроз своје време зла, а национална историја им се своди на бечко коњушарство и зверства над недужним српским и јеврејским цивилима у Јасеновцу и другим фабрикама смрти.

Медији су, дакле(м), у штурој информацији пренели да је сахрањен велики српски писац… Сахрани је присуствовало око хиљаду и по људи. Занемарљиво у односу на, рецимо, Ђинђићеву или Милошевићеву сахрану. Занемарљиво у односу на то како су и чиме Ћосић са једне, а ова двојица са друге стране задужила Србију… 

И у праву је био Добрица када није желео у разноразне алеје. Било би заиста деградирајуће да један велики писац и уистину знаменити Србин почива покрај свакојаких српских (и иних) изрода!

Обичан читалац