Водник Специјалне бригаде: Било теже него у рату

БИЛО је теже него у рату. Тада имаш непријатеља и знаш против кога се бориш. Овде је непријатељ био свуда око тебе. Побеснела природа. Зло које је расло са свих страна. И хиљаде људи који чекају спас. 

Говори старији водник прве класе Предраг Стевић, један од хероја Командног батаљона Специјалне бригаде копнене војске. Говори у своје и у име још 50 припадника свог батаљона и укупно 422 војника из Специјалне бригаде који су учествовали у даноноћном спасавању живота у поплављеним насељима Србије.

У панчевачкој касарни Соколова – “Растко Немањић”, њих десеторица из сва четири батаљона, заједно са пуковником Зораном Величковићем, замеником команданта Специјалне бригаде, у петаксу пред нама још једном прелистали сцене које су преживели током 11 дана евакуације. Још једном препричавају недавне догађаје, које ниједан од њих никада неће моћи да заборави.

Од 15. маја били су на свим поплављеним локацијама, извалачили људе из домова које је гутала вода. Хеликоптерима, чамцима, камионима… Стизали и у последњем часу. Али, радили без престанка, газили воду, ронили, киснули, хиљаде душа пренели на сигурно, сопственим рукама.

– Наши људи били су распоређени на свим локацијама које ударио поплавни талас, Лазаревцу, Обреновцу, Умчарима, Јунковцу, Параћину, Прељинама, Свилајнцу, Ражњу – прича пуковник Величковић.

– Глад, рад без престанка и без сна, дани и ноћи које су се стопиле у тој подивљалој води, најмање су били важни. Нико од нас није мислио о сопственом здрављу, животу. Све то лакше је пало од сцена, момената који ти се урежу у срце. Од оних јаука, дечјег плача из потопљених кућа, невиђене панике и страха.

Обреновачким небом, ударних дана, док се Колубара није смиривала, ординирала су два хеликоптера МИ 8 и МИ 17. Прилазило се немогућим локацијама. А ови војници извели су на десетине немогућих акција из ваздуха. Један се догађај више од осталих урезао у сећање старијем воднику прве класе Ивану Милетићу.

– Задатак је био на последњој станици Обреновца, у селу Велико Поље. Седмочлана породица била је заглављена у кући коју је вода гутала невиђеном брзином – прича Милетић. – Отац, мајка, двоје деце, троје старих чакају спас на тераси другог спрата. Вода је већ превалила два метра и расте и даље.

Једини начин да их извучемо био је да хеликоптером приђемо са једине доступне стране на око 30 метара од куће. А затим привезани конопцима кроз невиђено јаку бујицу смо извлачили једно по једно. Знао сам да је сваки моменат ризичан и зато сам, држећи бебу од два месеца и дете од две године, док смо висили привезани конопцем за хеликоптер заиста осетио страх.

Док препричава прве дане поплавног таласа у Великим Црљенима у Лазаревцу, заставник Анђелковић Љубиша из 72. извиђачко-диверзантског батаљона, једва сакрива кнедлу у грлу.

– И сада је најгоре прошла сиротиња, трошне куће у тим насељима вода је једноставно мрвила – прича овај заставник. – У великим Црљенима смо сат и по тражили кућу са троје мале деце. Док сам жив, нећу заборавити сцену када смо коначно стигли. Када се гледа споља, само врх прозора и кров провиривали су из воде. Мајка стоји у води која јој допире до браде и држи дечака од две године испруженим рукама. Бака стоји поред ње и изнад главе држи дете од четири године. Још један малишан седи и плаче на фрижидеру, а непокретна жена која лежи на замрзивачу, већ почиње да се дави. Стигли смо у последњем тренутку. Они нису имали где да побегну.

Како ови војници кажу, били су припремљени за сваки немогућ задатак, тест снаге и издржљивости, и неколико дана без престанка проведених у води. Нису, међутим, очекивали толико ужаса, толико патње колико су сретали на терену…

ПОТРАГА ЗА ОЦЕМ

НАЈДРАМАТИЧНИЈЕ је било у Обреновцу и тамо је евакуација најдуже трајала – прича заменик команданта пуковник Величковић. – Урезала су ми се лица мајки са децом, гладних малишана, који даним ништа нису јели. То ме је највише погађало. У суботу ујутру из куће у центру града на сигурно смо пребацили две девојчице. Међутим, када смо се вратили по оца, њега није било. Потпуковница Васић, која је сама дошла да помогне, бринула се о њима читавог дана, а нисам могао да се смирим док им нисам нашао оца. Неколико пута је екипа ишла да га тражи. Касно увече смо успели да га пронађемо.

ПЛОВИДБА МУТНОМ ВОДОМ

ЗАСТАВНИК Саша Радошевић из Батаљона за противтерористичка дејства од првог дана био је у обреновачким селима.
– Хеликоптер би слетео на доступну локацију, а затим смо одатле на разне начине долазили до кућа и извлачили људе – каже Радошевић. – Требало је да из поплављене куће евакуишемо непокретног старијег човека. Вода је већ стигла на око два и по метра. Привезао сам га за себе канапом, али док сам га држао за прслук, ја сам тонуо. Све то време, напољу је олуја, киша. Морао је да дође колега да ми помогне, а затим је због велике тежине и он почео да тоне. Драма се настављала, а тека када нам је помогао и трећи, некако смо се извукли.

АВАНТУРА
– МЕЂУ најтежим тренуцима били су они када смо морали да радимо селекцију и да бирамо ко ће да уђе у хеликоптер – каже заставник Бранко Васиљевић. – Болела ме је та гужва када се боре ко ће да уђе, када нас оптужују и вређају. Паника је многе избезумила. Прво смо избављали децу и мајке, а затим остале. Најгоре су се показали мушкарци у средњим годинама, који су трчали да уђу у хеликоптер и пре деце. Малишани су се, ваљда јер нису схватали озбиљност, понашали најхрабрије. За неке од њих вожња хеликоптрима и чамцима са војницима била је авантура.

Бојана ЦАРАНОВИЋ, Новости