ЕКСКЛУЗИВНО: Бивши и данашњи властодршци у Србији били су у тесној вези са Шарићевим кланом

Затирање трагова

Познато је да је Дарко Шарић, као и људи повезани са њим, још од 2005. године био под надзором државних истражних органа Србије, односно да су његове комуникације и контакти надзирани и телефонски разговори снимани. Његове активности, као и активности других, са њим повезаних људи, биле су веома добро познате врху српске власти, а у већини послова постојала је и тесна међусобна сарадња. Власт, и бивша и садашња, настоји да затре трагове своје сарадње са Шарићем.Таблоиду је достављена анализа ” Процес Шарић”, са прилозима, написана од лица које ради на овом случају

Пише: Инсајдер Н – 11

У прилог тврдњи да је Дарко Шарић био у пословним комуникацијама са најважијим фукционерима ДС-а и извшне власти је и транскрипт телефонског разговора који је 27. 12. 2008. године вођен између Дарка Шарића и Родољуба Радуловића, који је у нашој јавности познат као Миша Банана или Миша Америка. Ваљало би напоменути да су у том периоду Шарић и Радуловић били практично на врхунцу моћи, учествујући у највећим приватизацијама, постављајући људе на функције, што се види и по њиховом опуштеном разговору, без шифара, сакривања смисла и сл. Против њих се тада нигде на свету није водио никакав поступак, и нису имали никакву потребу или мотивацију да нешто крију или да лажу.

“Једини” долази из Москве

У овом разговору Радуловић извештава Шарића о састанку који је имао непосредно пре овог разговора са људима из врха српске власти (Миодрагом Ракићем и Бранком Лазаревићем), и о току преговора (у којима њих двојица посредују), о прихватању јемства од стране суда у Србији за повлачење потернице за Станком Суботићем – Цанетом. Суботић је за то тада платио државном врху Србије 10 милиона евра, о чему је и сам говорио након повратка у Србију 2013. године. Разговор открива да су лица са којима се овај договор прави Мики (Миодраг Ракић) и Тадић (Борис, тадашњи председник Србије), те да је све договорено да ,,у тужилаштву се то прихвати”.

Родољуб Радуловић: „…Ево овако каже, да ти кажем нешто каже, ја сам у детаље разговарао са овом двојицом, оно што сам ти рекао у авиону и тако даље… Значи, све смо се ми договорили, све смо се сложили и тако даље…То је каже, буквално питање дана када ће то овај… Мики то јест, кад му Тадић каже, да да у тужилаштву, јеби га да се то прихвати… И каже да ли ће то бити у ова два, три дана пре Нове године, да ли ће бити два, три дана после Нове, каже, не могу ти тачно рећи, јер они, ни један, ни други, не говоре датум, али смо се договорили да је то завршена ствар, јеби га, разумеш?”
Радуловић чак потврђује да ни „специјални нема против” (Специјални тужилац Миљко Радисављевић).

Родољуб Радуловић: „…Значи дефинитивно јеби га, дефинитивно каже, немам више шта да причам, све смо се договорили каже, и речено хиљаду посто да им се то заврши, прихвати, нико ништа нема против каже, чак ни специјални нема против, јеби га, ето.”

Радуловић помиње и „прошли пут” када му је неко дојавио „дан кад ће из Москве изаћи једини”. Подсетимо, ради се о случају хапшења Станка Суботића (Станко Суботић је „Једини”) у Москви по српској потерници Интерпола у априлу 2008. године, када је за своје ослобађање, поново преко Шарића и Радуловића, платио српским властима 3 милиона евра, и када је Шарић послао приватни авион по Суботића у Москву, јер је знао тачно дан и сат када ће Суботић изаћи.

Дозиране државне тајне

Српска власт (Демократске странке) узела је овом приликом Суботићевих 10 милиона евра, али на крају су га преварили и том приликом потерница за њим није повучена. Међутим, оно што је Суботић годинама успешно постизао јесте да се, уместо утаје пореза или прања новца, за шта би га свака држава изручила српским државним органима, оптужница против њега одржава као злоупотреба службеног положаја. Због такве оптужбе је Суботић могао мирно да живи и ради у Швајцарској, без страха да ће бити изручен Србији. Кривични поступак и целу аферу са цигаретама Станку Суботићу Цанету наместио је генерал Аца Димитријевић, начелник Контраобавештајне службе, јер је овај представљао конкуренцију војсци, која се преко својих фантом фирми бавила шверцом цигарета.

Договор о повлачењу потернице против Суботића на крају је постигнут и спроведен 2013. године, преко председника Специјалног суда …….., тако да је Суботић могао мирно да дође у Србију, без страха од хапшења, уз, барем званично, дато јемство у симболичном износу.

Транскрипт разговора, само је један од огромног броја разговора који потврђују повезаност Шарића и Радуловића са тадашњим српским руководством из редова Демократске странке, који су били потпуно упућени и укључени у ове активности. Нису предузимане никакве активности у погледу кривичног гоњења Шарића, јер су постојали значајни заједнички финансијски интереси.

С обзиром на одредбе Закона о кривичном поступку, прислушкивани разговори се као доказ могу користити само ако кривични поступак буде покренут у року од годину дана од како су разговори снимљени. У супротном, снимљени разговори морали би бити уништени, што, међутим, није рађено. Сви прислушкивани разговори Дарка Шарића и других постоје на седам места, од којих је једна локација била код Миодрага Ракића. Напротив, ови разговори су служили, а служе и данас, за „дозирано” пуштање и уцењивање појединаца и креирање афера, а на транскрипте се ставља ознака „државне тајне”, у покушају што боље заштите од неконтролисаног откривања у јавности.

Последњи пример је афера која је настала у Македонији, након што су се појавили, пласирани од стране појединаца из српског Специјалног тужилаштва, разговори између Јовице Стефановића – Нинија, српског бизнисмена против кога се у Србији води више кривичних поступака у вези са „Југоремедијом”, са македонским премијером Николом Груевским, које разговоре су снимиле српске службе, пратећи комуникације Стефановића, и који служе да компромитују Груевског.

Због овог законског правила се, између осталог, чекало и са покретањем акције Балкански ратник 2009. године. Ово законско правило познато је, наравно, и Дарку Шарићу и његовим адвокатима, који данас на суђењу инсистирају на издвајању свих старих, неупотребљивих разговора, као незаконитих доказа. Бројни моћници који се појављују у снимљеним разговорима старијих датума мисле да су управо због наведеног правила заштићени и да њихова умешаност у послове са прањем новца и сумњивим приватизацијама у Србији не може бити доказана.

Сарадња би и даље трајала да није…

Сарадња српске пословне и политичке елите са Дарком Шарићем не би ни била прекинута, односно не би ни дошло до покретања акције Балкански ратник у октобру 2009. године и кривичног поступка, да тако нешто српским властима није сугерисано од стране америчких служби ЦИА и ДЕА крајем 2008. године.

Америчке службе обавестиле су српске власти да прате активности Шарићеве групе, као и да је у вези са тим дошло до ликвидације једног агента ДЕА од стране Шарићеве групе, у једној балканској држави (ЦГ), због чега су Американци инсистирали на покретању акције против Шарићеве групе.

Мики Ракић је том приликом у Америци молио да буде омогућено да се акција одложи, како би протекао одређени период без директних контаката представника власти са Шарићевом групом, и заузврат обећао слепу послушност.

Управо тада, знајући да ће морати доћи до покретања кривичног поступка, а имајући у виду наведено законско правило о коришћењу прислушкиваних разговора од годину дана уназад, крајем 2008. године, прекида се директна комуникација српског државног врха са Шарићем.

Бранко Лазаревић је изјавио да му је управо тада, крајем 2008. године, Мики Ракић наложио да прекине директну комуникацију са Родољубом Радуловићем.

Позадина “споразума о признању кривице”

Акција Балкански ратник покренута је 15. октобра 2009. године. Дарко Шарић је, наравно, имао дојаве и омогућено му је да избегне хапшење. При томе, степен уплетености државног врха у послове са Шарићем је толики, да делује смешно и претерано инсистирање на комуникацији коју је обављао Бранко Лазаревић, с обзиром да је Дарко Шарић информације могао да добије са много места. Лица која су претходних година комуницирала и пословала са Шарићем, остварујући велику добит, могла су се надати да ће њихово поступање остати неоткривено, тако што ће Дарко Шарић избећи хапшење и побећи, а да ће онда негде бити ликвидиран и да никада неће моћи да проговори о својим сазнањима и презентира своје доказе (нешто попут онога што је својевремено учињено са Душаном Спасојевићем).

Пре почетка акције Балкански ратник, неки функционери МУП Србије („Папаја”) су свакодневно у стану Родољуба Радуловића на Дедињу, у улици Михајла Аврамовића, седели са њим и Зораном Ћопићем, главним „перачем” новца, Бранком Лазаревићем и унапред им откривали детаље спровођења акције. Овде су долазили и многи други политичари, од којих су неки долазили по најскупље томпусе. Родољуб Радуловић је мирно боравио у Београду још 2010. године, а поступак против њега покренут је тек када се сазнало да је Радуловић закључио уговор о куповини куће Дарка Шарића. Наравно, омогућено му је да претходно побегне из земље и избегне хапшење до данас.

Још један начин на који се и даље, чак и након предаје Дарка Шарића, покушава амортизовати потенцијална штета по лица чији су контакти са њим и његовим сарадницима евидентирани, јесте начин вођења кривичног поступка. Примера ради, неке од првих пресуда у вези са случајем „Шарић” јесу пресуде постигнуте на основу споразума о признању кривице пред београдским Специјалним судом, као што је пресуда Николи Димитријевићу, шураку Бранка Лазаревића, који се, након договора највишег државног и правосудног врха, у коме је учествовао и председник Србије Борис Тадић, нагодио да за учешће у прању новца приликом куповине предузећа „Митросрем” преко његовог предузећа “ТМ”, призна кривицу и прихвати годину дана кућног затвора.

Овај договор мало се закомпликовао јер је Димитријевић ухапшен у близини државне границе од стране војне службе безбедности, која није била упозната са постигнутим договором. Но, у сваком случају, Димитријевић је врло брзо признао кривицу и пуштен из притвора кући на издржавање казне. Никола Димитријевић је претходно радио посао са електронским допунама и у Еквадору преко фирме „Цоде Прет”, али је тај посао морао да препусти, односно прода Дарку Шарићу, у исто време када је 2008. године продао уређаје и посао електронским допунама фирме “ТМ Релатионс” Сави Терзићу. 

За исту казну нагодио се и Срђан Петровић, који је након преотимања „Металс банке” и њеног претварања у Развојну банку Војводине под покровитељством Бојана Пајтића, постао председник Извршног одбора ове банке, која је служила, пре свега, за кредитирање бизнисмена блиских Пајтићу и ДС, попут Милета Јерковића, наравно без обавезе обезбеђења или враћања кредита, што се на крају открило, када је ова банка доживела банкрот.

Бројни споразуми о признању кривице, чији текст се сачињава по директиви Специјалног тужилаштва, ограничавају предмет нагодбе на безначајне делове операције, који не могу да угрозе битне фигуре, а осуђенима на овај начин, као и сведоцима сарадницима, даје се имунитет у односу на сва друга кривична дела која би лако могла бити доказана, али би се тиме угрозили моћници, којима је политичком одлуком бивше власти све опроштено.

Лица којима је додељен статус сведока сарадника имају и ту привилегију да се снимци њихових прислушкиваних разговора уништавају, па на избор сведока сарадника утиче, пре свега, садржај њихових комуникација и опасност откривања тих разговора по моћнике које правосуђе штити.

„Има право да лаже”

Захваљујући законским одредбама, лица осуђена по основу споразума о признању не могу се саслушавати на суђењу другим лицима у истом поступку, што пружа додатну заштиту онима које је Специјално тужилаштво, по налогу политичара, одлучило да на овај начин награди.

Две године након промене политичке власти, у правосуђу је веома мало тога измењено – борбу против организованог криминала и корупције у правосуђу и даље воде људи постављени од ДС-а, или они који су блискост ДС-у наводно заменили лојалношћу новој власти, попут поменутог председника Специјалног суда…

Стога се поступање правосудних органа у кривичним поступцима врти око претежно безначајних ствари и људи, велики број поступака води се без одговарајућих доказа унедоглед, док се за јавност ствара представа да се нешто битно догађа и разрешава. Једини догађај који би донекле могао да поквари планове за ограничавање ефеката ширења истине и откривања доказа јесте предаја Дарка Шарића и његова спремност, уколико је буде, да проговори отворено о својим пословима и контактима, као и предочи доказе које је сам обезбеђивао, током тих послова и контаката.

Илузорно је и очекивати било какве помаке у ситуацији када је Специјални тужилац Миљко Радисављевић од 2007. године, постављен од Републичког јавног тужиоца, на којој функцији је данас Загорка Доловац, верни слуга режима ДС-а, и особа од највећег поверења и блискости са Бојаном Пајтићем.

Још један од метода рада, пре свега Специјалног тужиоца, јесте уклањање „незгодних” доказа, њихово уметање у друге предмете који се архивирају (или их „чистачице избацују у ђубре”), слање доказа другим државама, по њиховим замолницама (уз незваничну „замолницу” са наше стране да се докази не враћају, или да им се садржина измени) – ово се пре свега односи на дискове са прислушкиваним разговорима.

Моћ Миљка Радисављевића и почива на томе што је бројне снимљене разговоре склонио у старе архивиране предмете, али он зна где се налазе, и по потреби их може извадити. Чак се и аудио снимци прислушкиваних разговора мењају, тако што се бришу одређени делови разговора, док се приликом сачињавања транскрипата наведена места означавају као неразумљива. Поједини разговори се чак и конструишу, односно измишљају и праве поступком монтаже од делова више различитих разговора.

Један од разлога великог утицаја Демократске странке на правосуђе је и чињеница да су бројне судије и тужиоци приликом избора потписивали приступнице пред поједницима из врха странке, што по закону не би смели. Зато их они „држе у џепу” и могу и даље вршити велики утицај на њихово поступање и одлучивање, претњом да ће активирати и обелоданити њихове приступнице, због чега би морали бити разрешени функције.

Ваља приметити и изјаву бившег председника Србије Бориса Тадића да Шарић „у Србији није чинио кривична дела”, чиме се Тадић, који је, као и круг људи око њега (Миодраг Ракић, Бојан Пајтић, Драган Шутановац, Снежана Маловић, Слободан Хомен, Душан Петровић, Драган Ђилас и др.) јако добро информисан и дубоко уплетен у нелегалне послове, покушава унапред дистанцирати од евентуалних Шарићевих открића.

Недавни случај када је син функционера ЛДП из Ковачице осуђен на само две године затвора због изазивања саобраћајне несреће у пијаном стању, у којој је погинуло двоје људи, јер је панчевачко тужилаштво тражило само две године затвора, јасан је ако се има у виду блиска повезаност Гордане Чолић, тужиоца Вишег тужилаштва у Панчеву са Чедомиром Јовановићем и ЛДП. Муж Гордане Чолић је близак пријатељ Чедомира Јовановића, а Гордана Чолић је, након блискости ДС из доба када је функционер ДС био њен зет Драган Копчалић, касније пришла ЛДП.

Управо је тај начин функционисања система његова главна карактеристика већ дужи низ година: онај полицајац, судија, политичар, тужилац који је некога рекетирао је тај који га хапси, суди му итд., да би на тај начин дисквалификовали тврдње рекетираних, јер по закону окривљени „има право да лаже”, „лаже да би се извукао” и сл.

Примера ради, тако се покушавају од функционера власти ДС дисквалификовати тврдње Станка Суботића о рекетирању – новцу који је дао Борису Тадићу и Демократској странци; тако се теже унапред дисквалификовати и искази Дарка Шарића, не знајући међутим да постоје бројни докази, и то како они званично прикупљени попут транскрипта разговора који је у прилогу, тако и они које је Дарко Шарић сам прикупљао. Наиме, са њим није успело поступање по угледу на поступање са Душаном Спасојевићем и кућом у Шилеровој у Земуну, али би зато сада многи волели да му се деси судбина Мике Брашњевића – да га обесе у затвору.

Зато се и тежила створити слика о Микију Ракићу, као предводнику борбе против организованог криминала и Дарка Шарића, док је Ракић заправо био дубоко уплетен у сарадњу и послове Шарића, о чему сведочи и овај снимљени разговор, само један од бројних. Исто важи и за Снежану Маловић, Слободана Хомена, Миљка Радисављевића, Душана Петровића, Драгана Ђиласа…

А 1.

Стечај и ненаплативи дугови

У разговорима са Шарићем и са њим повезаним људима појављује се огроман број политичара, бизнисмена, банкара, правосудних, полицијских функционера, функционера Агенције за приватизацију, јавних предузећа и других, који су сви врло добро упознати са активностима и новцем који се улаже, и свако има свој интерес у овим пословима, а већина их је и данас на високим позицијама у политици, банкама, бизнису, правосуђу, полицији…

Један од таквих послова била је и куповина 10% акција предузећа „Штампа” од стране Дарка Шарића. Наиме, преко Снежане Маловић, тада само сараднице у тужилаштву за организовани криминал, а касније министра правде, и јавног тужиоца Гордане Чолић, издејствовано је да се у Трговинском суду у Београду продужи рок за уплату новца за куповину акција, па је тако Шарић постао власник 25% акција „Штампе”, јер је од раније поседовао 15%. Шарић је касније постао власник још акција „Штампе”, да би свој удео на крају продао немачком „ВАЦ-у”. Заузврат, зет Гордане Чолић, Драган Копчалић, је преко своје фирме „Монтера” добијао грађевинске послове у Црној Гори.

С обзиром на немогућност да борави у Србији због кривичног поступка и потернице која је за њим била расписана, Станко Суботић није могао ефикасно да управља предузећем „Футура Плус”, због чега оно није бележило добре пословне резултате (барем како је њему саопштавано), а имало је вишемилионска дуговања према Телекому Србија и Теленору из посла дистрибуције електронских допуна за мобилне телефоне, што је најуноснији посао свих предузећа дистрибутера штампе. Због тога је Суботић био натеран да уступи предузеће Дарку Шарићу, који је био стварни власник и овог, као и огромног броја других предузећа, а којим је управљао преко Небојше Јестровића, као председника управног одбора. Шарић је заузврат плаћао, примера ради, поменуте трошкове Суботићевог избављања из затвора из Русије и пропали покушај да му се уз јемство укине потерница, који је предмет телефонског разговора транскрипта од 27. 12. 2008. године. „Футура Плус” је касније отишла у стечај и дугови су постали практично ненаплативи.

Међутим, предузеће је у стечају преузео Дарко Бајчетић, који се обавезао да исплати дугове.

Таблоид