НАТО против Јужног тока

Када је Владимир Путин посетио Србију 2011. године дошао је у ситуацију да одговора на питања прозападних политичара који су по сваку цену нападали Јужни ток. ”Јужни ток је за Русију важан и чист посао, чист онолико колико је поморанџа округла и наранџаста“ рекао је тадашњи руски премијер.[1] Међутим Вашингтон и Брисел, а самим тим и њихове марионете у Србији, дају све од себе да покажу како поморанџе нису наранџасте и округле. Иако су цифре говориле саме за себе, увек је било дежурних критичара који су руковођени интересима САД и НАТО сатанизовали овај подухват Москве. Јужни ток је пројектован тако да обезбеди стабилно снабдевање енергентима за 30 милиона домаћинстава у Европи. Процењено је да ће изградња дела гасовода који пролази кроз Србију коштати око 1,7 милијарди евра и да ће наша земља моћи да привуче 1,5 милијарди евра директних инвестиција. Поред тога изградња гасних електрана у Београду, Новом Саду, Панчеву и Нишу, као део пројекта Јужни ток, подиже вредност укупних инвестиција у Србији на 5 милијарди евра, и повећава енергетску ефикасност државе за више од три пута. Изградња гасовода би отворила на хиљаде радних места у Србији и омогућила њен привредни опоравак.

Без обзира на ове чињенице, напади на Јужни ток у Србији се настављају. Отровне стреле су поново долетеле из врха републичке владе. Потпредседница Владе Србије Зорана Михајловић изјавила је да би због кризе у Украјини, ако Србија не буде опрезна, могло да се деси да дочека зиму без довољно гаса.За њу је очекивано и оправдано то што је Европска комисија (ЕК) затражила од Бугарске да прекрши међународни уговор са Русијом и једнострано стопира радове на Јужном току. По актуелној министарки саобраћаја, због свега тога Србија мора да тражи алтернативни правац за доток гаса. “Пре кризе са Украјином, ипак се тражила нека врста договора између Европске уније и Русије, али сада је ЕК тражила да се стопирају радови у земаљама чланицама”, рекла је Михајловићева и додала „Ми морамо хитно да мислимо о томе да себи обезбедимо други правац за доток гаса. Морамо да радимо на правцу Ниш-Димитровград и Јужни ток, па шта год да буде пре. Они нису један другом конкуренција. Србија је с те стране спремна и чека одговоре, а те одговоре морају да дају Русија и ЕУ, надам се ускоро.”[2]

Неко би можда рекао да министарка делује забринуто за енергетску безбедност Србије. Ипак уколико боље погледамо приметићемо да се Зорана Михајловић својим изјавама придружује нападима САД и ЕУ на Јужни ток и пружа јасну подршку „енергетској безбедности НАТО пакта.“ А како и не би, када се као фигура Запада скоро 10 година бори против руских пројеката на Балкану.  Како је написао бивши амбасадор САД Мајкл Полт у поверљивим депешама још 2006. године, Михајловићева је упозоравала америчке дипломате на приближавање Србије Русији. Бивша саветница Мирољуба Лабуса је том приликом указала и на „опасност“ стратешке сарадње Београда и Москве у изградњи гасовода и пратеће инфраструктуре.[3]

Као што смо навели Зорана Михајловић тврди да Јужни ток и гасовод Ниш – Димитровград нису конкуренција. Многи би помислили да је ово истина јер је Југоросгас био планиран као стратешки партнер Србијагаса и у изградњи последњег пројекта који је требао да буде продужетак руских гасовода. Гасовод Ниш-Димитровград, треба да омогући повезивање гасовода Србије и Бугарске, што је предвиђено споразумом који су 14. децембра 2012. године потписали премијери две државе, Ивица Дачић и Бојко Борисов. Као се званично наводи у републичкој влади „руској страни је више пута нуђено да изгради ту деоницу, али она никад није потврдила заинтересованост за изградњу овог гасовода. Због тога је споразумно раскинут уговор о поверавању делатности од општег интереса са предузећем Југоросгас, чиме је држава преузела на себе право да повери изградњу и коришћење овог гасовода јавном предузећу “Србијагас”. Србија тренутно касни шест месеци у реализацији овог пројекта за Бугарском. Недостајућа средства за израду техничке документације требало је да буду обезбеђена преусмеравањем дела кредита који је Европска банка за обнову и развој (ЕБРД) раније одобрила “Србијагасу”. Тај новац, међутим, не може бити стављен на располагање Србији док не започне реформисање Србијагаса, о чему је ова институција и писмено обавестила Министарство.“[4]Гасовод Ниш – Димитровград је требао да буде продужетак руског Плавог тока и он није могао да буде алтернатива увозу руског гаса на којем инсистирају Вашингтон и Брисел. Али да ли је то баш тако? Зорана Михајловић је крајем 2013. године поручила да ће изградња гасовода Ниш – Димитровград омогућити Србији да се повеже на ТАП (Транс-јадрански гасовод). „Али и гасовод Ниш – Димитровград је одлична ствар, ми на томе морамо да радимо јер то је гасовод који може да нам омогући да се вежемо на гасовод ТАП и добијемо други извор гаса из Азербејџана. То нам даје гасну сигурност“[5] изјавила је Михајловићева. Дакле ТАП је „други правац“ који министарка саобраћаја види као алтернативу Јужном току. Будући да је пројекат Запада Набуко изгубио битку против руског Јужног тока, Вашингтон и Брисел су дали шансу мањем пројекту – Транс-јадранском гасоводу. У исто време лукави Запад је чинио све што је у његовој моћи да саботира Јужни ток.

ТАП је замишљен као пројекат енергетске безбедности НАТО пакта. У документу Енергија и безбедност од Каспијског басена до Европе[6] Комитета за спољне односе Сената САД, објављеном у децембру 2012. године истиче се важност енергетске безбедности чланица НАТО у Европи. Као приоритет САД и Северноатлантског савеза наводи се неутралисање руског утицаја. НАТО мора да пронађе начин да буде независтан од руског гаса. У том смислу без обзира на „револуцију“ у експлоатацији уљних шкриљаца у САД и без обзира на изградњу објеката за прихват течног гаса широм ЕУ, Азербејџан мора да постане главни снабдевач гаса НАТО земаља у Европи.[7] Амерички сенатори али и министар одбране Чак Хегел виде изградњу ТАП-а као стратешки приоритет. Наведени документ Сената САД предвиђа и ангажовање Европска банка за обнову и развој у финансирању гасовода. Управо због тога ЕБРД и инсистира на што бржој изградњи гасовода Ниш – Димитровград.[8] Циљ америчке стратегије је изолација Русије, смањење енергетске зависности ЕУ од руских енергената, али и потпуна контрола Старог континента. Она је почела да се развија још у време Џорџа Буша млађег.[9] Један од предуслова за њену реализацију је „неутралисање“ руских енергетских пројеката у Европи. Управо због тога су бриселски комесари упутили званично писмо бугарској влади, позивајући је да обустави изградњу Јужног тока. Нимало случајно обустављање радова на изградњи гасовода поклопило се са посетом Бугарској групе америчких сенатора међу којима су Џон Мекејн, Ричард Марфи и Рон Џонсон. Џон Мекејн је изјавио да у Јужном току треба да буде мање руског учешћа![10] Мекејн је приликом посете Софији која се до скора противила захтевима ЕУ за заустављање изградње Јужног тока, након сусрета са бугарским премијером добио обећање да ће радови на гасоводу бити обустављени. Истог дана Мекејн је примио одликовање од бугарског председника Росена Плевнелијева, а стигао је и да обиђе и маринце смештене у Бугарској.[11]

Напади на Јужни ток су део стратегије која има за циљ јачање НАТО пакта и ширење његовог утицаја. Они погађају Русију, али и остатак Европе. Не постоји алтернатива руском гасу на Старом континенту. Он је најјефтинији и има га у довољним количинама. ТАП може да подмири свега 2 процента потреба ЕУ за гасом. Међутим САД и НАТО су почели да око себе окупљају коалицију држава које су послушне и спремне да раде против Русије, али и сопствених интереса. Њихови напади на Москву ће бити све јачи и учесталији. Србија никад не би смела да постане део тог злочиначког клуба.