Вучић и Вучићевићи: Србијом хара властодржац који је заљубљен у хаос и ванредне ситуације

За две године владавине Србијом (најпре као такозвани први потпредседник Владе Србије, а сада и као њен председник), Александар Вучић је преко свог приватног билтена “Информер”, свакодневно објављивао сензационална “открића” о “пљачкама века”, најављивао спектакуларна хапшења “крупних звери” и редовно извештавао о свим врстама политичких, медијских и других измишљених “атентата” на његову личност, које је, неким чудом, преживео. Истовремено, још ниједна “пљачка века” није истражена нити су починиоци пронађени и оптужени. Ниједан суд у Србији није осудио неке од “крупних звери” које је Вучићев билтен свакодневно “хапсио”. Сви главни извођачи демократске пљачке данас су или његови саветници, или министри “у сенци” и под његовом заштитом. Грађани Србије постали су таоци Вучићевог лудила и његових параноичних испада. Терор над јавношћу који спроводи ових дана и недеља достиже свој врхунац. На сцени је потпуна контрола свачије мисли и свачијег живота, свакодневно “чишћење” друштвених мрежа од “непожељних” садржаја, позивање грађана на информативне разговоре у полицију, страховлада у државним и насиље над приватним медијима.

На предизборној конвенцији Српске напредне странке, 11. марта 2014. године, Александар Вучић, у својству председника странке и такозваног првог потпредседника Владе Србије, изговара без икаквог повода следећу реченицу: “…Они који желе украјински сценарио у Србији морају да знају да је пред њима бедем који не могу да прескоче. У Србији неће употребити мотке и оружје, нећемо дозволити да изазивају хаос на улицама”.

На први поглед, ово је типичан Вучићев сценарио, по концепту његовог дугогодишње архиучитеља Војислава Шешеља (кога је издао, чим му се пружила прилика): ако нема рата, а ти га измисли, и прогласи себе потенцијалном жртвом!

Све до тог момента, могао је да рачуна на наивне и заведене чланове странке, који су тек изашли из две деценије радикалског мрака, још увек уверени да је цео свет заверен против њихових вођа. Али, од 11. марта ове године, и последњој наивчини је јасно да је Александар Вучић човек који има само једног истинског непријатеља: самог себе!

Не може Вучић против својих менталних девијација, болесне сујете и нескривене агресије коју испољава, чим га неко попреко погледа или му постави питање “са којим се он не слаже”.

Не може Вучић да живи без прича о заверама против њега и без јавних обрачуна са тајним, тачније, непостојећим непријатељима.

Са друге стране, његов “обрачун” са пљачкашима из бившег режима завршио је тако што су многи од њих постали његови саветници, државни секретари у министарствима, шефови кабинета или “чувари” јавних предузећа. Најбољи доказ Вучићевих превара је и случај Синише Малог, некадашњег блиског сарадника (и саветника) Мирка Цветковића, који је дословно опљачкао Србију. Њега је Вучић најпре узео за свог саветника, а недавно га је поставио и за градоначелника Београда, како би градску касу држао под својом контролом.

Цветковићев “мали” спада у ранг најопаснијих хохштаплера који су харали посткомунистичком Србијом. Не постоји ниједан тендер коме се он приближио, а да се није “уградио”, да није наместио пљачку и да није оштетио државу за десетине и стотине милиона.

Узгред, Мирко Цветковић никада, за две године колико Вучић хара Србијом, није позван ни на информативни разговор поводом незапамћеног криминала коме је он кумовао (најпре у консултантској кући Цес Мекон, где је упропасти преко осамдесет приватизација, а касније и као премијер, где је био отац и мајка свих пљачки од којих се Србија неће скоро опоравити).

Други добар пример је и случај Ивице Којића, који је одређен да руководи Вучићевим кабинетом. Реч је о човеку који је обављао исти посао и за Млађана Динкића, у време кад је водио Министарство економије! Важио је за “човека од поверења”. На изборима 2012. године био је 11. на листи УРС-а, а након формирања владе Ивице Дачића постао је државни секретар у Министарству финансија и привреде, које је водио Динкић. Оставку на ту функцију поднео је у септембру 2013, када је УРС избачен из реконструисане владе. И Млађан Динкић је, уместо у затвор, постао кључни Вучићев човек за сарадњу са Уједињеним арапским емиратима. Дивна улога, одлична заветрина. Неће бити ни инвестиција ни милијарди, али ће бити да је једна важна глава бившег режима спашена.

О Шарићу, све знао и ништа није знао…

Наравно, дуго би трајало набрајање свих из бившег режима које је Вучић сачувао од одговорности и којима је поделио значајне улоге у окриљу власти коју он представља.

Али, без обзира на то што под својом контролом држи сваки извор финансирања државе, што је сачувао све Тадићеве људе (и њега лично), што контролише све медије и што су му је апсолутно подређена целокупна српска обавештајна заједница, он и даље измишља да је прогањан, да му се спрема “судњи дан”, да су се против њега уротили сви: тајкуни, “отуђени центри моћи”, “подивљале полицијске фракције”…

Ипак, чињенице говоре нешто друго. Вучић је све њих ангажовао да му буду доглавници, саветници, извршиоци прљавих послова и јуришници који немилосрдно газе свакога ко му стане на пут. Већ две године, упорно, Вучић не смењује директора полиције Милорада Вељовића који је на тој функцији од када и постоји институција директора полиције. Истовремено, пуних две године, Вучић оптужује “врх полиције” да му ради о глави, да се повезао са мафијом и да се претворио у мафију.

Наравно, све са циљем да сруши Ивицу Дачића и Социјалистичку партију Србије, коју му представљају највећу сметњу. Разлог је више него јасан: социјалисти су двадесет година били политички “тутор” Српској радикалној странци, и Вучићеви комплекси из тих времена остали су неизлечиви.

Имена својих непријатеља Вучић никада не помиње. То су увек неке тајанствене личности иза којих стоје још тајанственије групе или организације. Важно је заплашити јавност и држати је у некој врсти ванредног стања. Вучићу је то све до недавно полазило за руком. Све док није почео да оптужује грађане Србије “за ширење панике” поводом поплава, мада је он био први човек који је истинску драму учинио још већом, свакодневно “умирући од страха и бриге” на ТВ екранима.

Пуне две године, Вучић је застрашивао Србију хапшењем Дарка Шарића, стварајући атмосферу колективне кривице због обрачуна са човеком који је, сада је то јасно, био у најблискијим пословним односима са врхом претходне власти који су и сада, директно или индиректно, власт.

Тек када је Таблоид почео да објављује чињенице о правој улози покојног Миодрага Ракића (бившег шефа Тадићевог кабинета и координатора свих служби безбедности), али и о улози специјалног тужиоца Миљка Радисављевића и бивше министарке правде Снежане Маловић, која је чак и у земљачким и у родбинским односима са Шарићем, Вучић је почео да се правда како је био преварен и “ништа није знао”. Али, упркос томе што има пред собом јасну слику о “демократским пријатељима” Дарка Шарића, сви “корисници” његовог “буџета”, данас су под заштитом напредњачког режима. Многи од њих имају двадесетчетворочасовно полицијско обезбеђење.

Спрема се напад на вођу!

Да би се његов глас што даље чуо, Вучић је везао свог медијског кера, Драгана Ј. Вучићевића на два места истовремено. Наиме, осим у вођином дневном билтену “Информер”, Вучићевић лаје и са телевизије “Пинк”, у емисији специјално посвећеној прослави вођиних успеха и шиканирању свакога ко друкчије мисли и говори. Врхунац лудила које произвео двојац Вучић-Вучићевић, десио се само дан уочи предизборне конвенције Српске напредне странке (10. марта 2014. године). Према унапред договореном сценарију, “Информер” тог дана на насловној страни објавио “сензационалну вест” да је Безбедносно-информативна агенција (БИА) недавно доставила највишим државним руководиоцима извештај у којем се упозорава да постоји план за изазивање немира у Србији!

Позивајући се, по обичају, на “неименовани извор из врха безбедносних служби”, Вучићев медијски кер залајао је до небеса, па је утврдио да “тајкуни, странци и екстремисти планирају да најкасније на јесен у Србији изазову спонтане немире који би довели до сукоба и насилне промене власти”. Према тим наводима, “оперативци БИА-е су располагали доказима да се у Србији с више страна спрема ‘црни сценарио”.

“Не ради се ту о једној великој завереничкој групи, већ о више њих који имају заједнички интерес. Они жарко желе да ова власт, која ће победити и на изборима 16. марта, што пре буде срушена. Тајкуни, од којих је Мишковић само један, спремни су да плате колико год треба, неке стране службе би радо поново виделе Србију на коленима, а домаћи политички екстремисти једва чекају нови Пети октобар”, навео је тајанствени извор.

Вучићев медијски пас, Драган Ј. Вучићевић, гласно је залајао: “ово је јако опасна ситуација, а процена је екстремиста да ће на јесен 2014. сазрети ситуација за широки социјални бунт”.

Али, ко је “дубоко грло” у гнезду непознатих екстремиста, тачније, ко је тај ко додаје лопте “Информеру”, постало је јасно већ сутрадан, 11. марта, на предизборној конвенцији напредњака, када је Александар Вучић од речи до речи поновио “вест” из “Информера”, тврдећи да неће дозволити “украјински сценарио у Србији”. Смисао целе ове циркусијаде био је да страни (западни) посматрачи његових (не)дела схвате како је он окренут према Бриселу и Вашингтону, а не према Русији, која, ето, ствара пометњу у Украјини.

Овако провидну причу разумели су и евроатлански аналитичари, па се нису много трудили да га коментаришу. У помоћ је пристигао само један мали лобиста НАТО пакта у Србији, такозвани војно-стратешки аналитичар Зоран Драгишић, који замало није уринирао од среће пред оноликом масом, због невиђене прилике да нешто каже. А, рекао је: “…Они који нападају Вучића нису безопасни и наивни. Они у својим рукама држе велики капитал. Они већ прете украјинским сценаријем. Александра ће напасти и нарко демократе и нарко патриоте. Гранитна стена мора бити народ да се ти напади одбију јер Вучић неће моћи сам!”.

Љубоморан на Драгишића, Вучићевић у Вучићевом билтену “Информер” не преноси ову “стратешку” мисао. Шеф му је то наредио.

Много раније, још у октобру месецу 2012. године, Александар Вучић ламентује над својом владарском судбином, па каже како се на њега “спрема напад”. Не било какав. Његови билтенчићи одмах су пожурили да заплаше јавност како је реч “о веома опасним људима који не штеде ни време ни новац како би спречили Вучића у намери да их ухапси, чиме би остали и без имовине и без бизниса који им је доносио стотине милиона евра. Они су спремили медијски удар на Вучића, а имају и разрађен план и ако то не успе.”

Вучић одмах додаје уље на припремљену медијску ватру па каже: “…Очекујем да ће се на мене и СНС интензивирати напади од оних којима не одговара обрачун с корупцијом. Очекујем још жешће нападе и не мислим да ће се скоро завршити, јер мало коме одговара да се коначно неке ствари у Србији отворе”.

Милиони људи који су чекали да тај његов обрачун крене, узалуд су чекали. Вучић је све кључне личности које су унаказиле економију Србије сачувао или поставио за своје најближе сараднике. Шта он заиста мисли о жртвама криминалне приватизације, најбоље говори и случај 1400 радника предузећа “Колубара Услуга” којима је он лично пред изборе обећао прелазак у стални радни одонос у оквиру “Рударског басена Колубара” (РБ), како би била исправљена дугогодишња неправда и како не би више радили најтеже послове за 25.000 динара месечно. То се, наравно, није десило. Лазаревац и Колубара му то памте. Они нису никакав “унутрашњи непријатељ” нити су екстремисти који желе лоше Србији.

У међувремену, док се Вучић у последњих две године бавио својим “унутрашњим непријатељима”, и “нападима” на његову осетљиву личност, онај прави, реални, спољни непријатељ, успео је да одвоји Косово од Србије, да уведе режим апсолутне послушности према администрацијама у Бриселу и Вашингтону, како у погледу безбедности (које више нема, јер је Србија разоружана и поражена), тако и у погледу сваког другог аспекта живота. Зато је одговорност Александра Вучића историјска, јер нико у историји пре њега на овако бруталан, зао и подмукао начин није предао суверенитет сопствене земље и претворио је у најсиромашнију колонију савремене европске цивилизације. Једном руком је бацао народу прашину у очи, а другом га вукао за нос, нудећи му лажне афере и хапшења без покрића.

А 1.

Вучићеве преваре платиће грађани

Најозбиљнију опозицију у скоро једностраначком парламенту Србије, чини усамљени глас Борислава Стефановића, посланика Демократске странке, човека који се није устезао да каже шта мисли о економској катастрофи коју је произвео Александар Вучић. “Уместо обећаног кредита од три милијарде евра, добили смо најаву кредита од једне милијарде долара, са условима који су дупло лошији него што је претходна влада добијала од Светске банке”, – рекао је Стефановић, и додао да су преваре Српске напредне странке и Александра Вучића достигле врхунац, “а њихову цену ће поново плаћати грађани”

Никола Влаховић

Таблоид