БЕГ од стварности тражи у алкохолу, проблеме „решава“ седативима, кул му је да понекад запали „џоинт“, спас од дугова и немаштине види у „седмици“ на лоту, а јединим задовољством кога и не помишља да се одрекне сматра – цигарету!
Овако изгледа просечан порочни Србин, „изведен“ из најновијег истраживања о стиловима живота Института за јавно здравље „Батут“. Подаци који су истраживачи изнели показују да је нашем народу веома блиска покоја чашица, нарочито пиво, и уз њега, наравно, цигарета, али да се дроге и осталих наркотика грозимо, и то сматрамо изузетно штетним понашањем.
Ништа нашем пушачу не може да поремети ритуал уживања у дуванском диму. И поред честих поскупљења и подизања пореза на цигарете, они се не одричу овог ужитка, само пуше јефтиније цигарете. Истина, број попушених цигарета се смањио, али и даље годишње попушимо највише цигарета по становнику у Европи (2.861).
Због тога је последњих година развијеније тржиште нелегалног дувана, па ко нема да купи паклицу на трафици, мота сумњив дуван купљен на пијацама и улицама.
То што је пушење код нас и даље веома заступљено и друштвено прихваћено (36,4 одсто популације пуши сваког дана), и поред многобројних забрана, борци против дуванског дима објашњавају превише благим мерама против пушења.
Др Срмена Крстев, председница Комисије за превенцију употребе дувана, каже да се једном мером не може решити овај проблем:
НАЈВЕЋИ ПРОБЛЕМИ
Чак 86,9 процената испитаника оценило је незапосленост као највећи проблем у друштву, на другом је сиромаштво (79,4), а на трећем месту је пад животног стандарда (79,2 одсто).
– Потребно је увести потпуну забрану пушења на свим јавним местима као што је то у многим земљама Европе, а такође неопходно је да на свим паклицама стоји упозорење са сликом о штетности дувана, као и много више сталних медијских кампања против пушења.
Социолог Далибор Петровић, објашњава да се људи не одричу дувана зато што су се годинама одрицали свега и свачега и да је то једини ужитак који им је остао:
– То је само изговор за непредузимање ичега, због страха од промена. Многима је лакше препустити се судбини него покушати нешто да промене. А, и притисак и мере о забрани пушења наметнут је споља што се код нашег народа аутоматски дочекује негативно.
Огледало нашег фаталистичког друштва, како га паушално назива социолог Далибор Петровић, јесте и пијење алкохола. Подаци из истраживања показују да је 72,2 одсто одраслих испитаника током прошле године посезало за чашицом. То нам је, каже он, традиционално пренесено из сеоског живота, па и даље нисмо развили критички став према пијанчењу.
– Алкохол се прихвата као вид уобичајене активности и свакодневног опуштања у многим срединама, а посебно код младих мушкараца који се управо кроз алкохол доказују.
Док су мушкарци склони чашици, жене чешће посежу за седативима. Свакодневно је на таблетама за смирење 4,4 одсто популације, од тога 2,2 процента мушкараца и 6,6 одсто жена.
На то их тера иста мука, само је разлика што је пијење код жена мање друштвено прихватљиво. Стручњаци сматрају да је коришћење лекова за смирење оправдано.
Примаријус др Драгана Налић, неуропсихијатар, сматра да је свим својим пацијентима ове лекове прописивала са разлогом:
– Тешко се живи, а могућности су мале, наду у бољу будућност немају стари и болесни, јер су немоћни да зараде за живот. Најугроженије су жене од 50 до 60 година, које су растрзане између болесних и старих родитеља, којима треба да помогну, и деце са друге стране, који студирају или немају посао.
Све то, према речима Далибора Петровића, указује на пасиван однос према животу. Тежак живот многи гледају као нешто наметнуто, као судбину којој морају да се повинују.
– То нас, како сам већ рекао, опет квалификује као фаталистичко друштво, а у ствари је само затварање очију пред проблемима.
Док је са једне стране интензивна употреба алкохола и дувана друштвено веома прихватљива и мање штетна, употреба илегалних дрога, чак и повремено, наилази на висок степен осуђивања. Због тога је и преваленца употребе дрога у Србији пет пута нижа него у земљама Европске уније (1,7 одсто популације користило је дрогу у последњих годину дана).
Сви ови подаци нису само пуке бројке, већ огледало друштва у којем је криза, што економска, што психичка, узела маха.
– Промене морају да дођу изнутра, кроз едукацију, систем образовања и преко државних структура, и то ће бити дуг процес који се неће десити преко ноћи – каже социолог Петровић.
Новости
Илустрација Горана Дивца
