Ана Радмиловић
Ово је прича о ђурђевданским изборима који су распевани као „ђурђевдан је а ја нисам с оном коју волим“, ушли у ваше домове, школе, теретане, кафиће, кладионице… па се тако нехајно распевали и на једном гробљу
„Гробљанска полка“ (Цеметерy полка) наслов је песме Тома Веитса, која не само именом него и садржајем делује сасвим прикладно. И они који су се саблазнили над биралиштем на гробљу Лисје, у општини Сајлово, веома греше.
Из много разлога. Прво, нема места које улива већу извесност него што је то гробље. А људима је потребна сигурност. Друго, на гробљу је мир, осим ако се неки не увампири – ал’ има и за то лека. Због тога што је мир, човек гласач може да се усредсреди на ствар око избора будућности. На гробљу је, на крају крајева, будућност загарантована.
Затим, Србија је чудна земља и у њој су мртваци вазда живахнији од ових што умишљају да живе. Мртваци, чак, имају и једну озбиљну, и никако занемарљиву, улогу у свим српским изборима. На пример Броз. Или Дража. Или Слоба. Или Ђинђић. Еминентни мртваци су, дакле, међу најактивнијим учесницима наших кампања и стога заиста не видим разлог негодовања неозбиљних становника Сајлова због, пази бога ти, гласања на гробљу. Да је било памети, РИК би широм земље Србије за биралишта одабрао гробља.
Због симболике.
И мудрости којом зрачи гробљански камен, ћутљив и загонетан.
И, на крају, зашто полка – весела мелодија, најбоље погодује гласању на гробљу?
Сложили смо се на почетку да по питању гробљанске будућности нема неизвесности. Постоје, додуше, неозбиљњи будући покојници који брину да ли ће им трошно тело или пепео бити ситуиран на некој од елитних локација, али они за ову причу нису важни. Вероватно су једнако неозбиљни и кад гласају.
Избори су, и због тога је полка примерена, једна весела светковина – а зна се да у Срба нема бољег провода од славе, свадбе и сахране. Да не набрајамо сада све оне задушнице и друге недеље на духове (каква је била и ова, ђурђевданска недеља). Изборна недеља, као недеља на духове има двојако значење – разуме се.
Кандидати су нам, има изузетака али то сад није важно, сваки помало налик на духа. Кад га видиш, не зна да л ти се привиђа ил’ се стварно указао и говори свакојаку небулозу. А и толико дуго их гледаш, да ти се чини: „Ма немогуће да је овај још увек жив“. Стога им треба одати сваку пошту, као што се о недељи на духове одаје пошта мртвацу, и у то име – треба отићи на гробље и гласати за њих. И упалити свећу (за живе и мртве, за сваки случај). И понети глогов колац. Ако се неки оданде заиста увампирио, па да се таквом одмах стане у крај.
Није лепо што то кажем, али да није било гробљанског гласалишта, ко зна да л’ бих чула за Сајлово. Али, Сајловчани су ме разочарали јер су се показали веома малодушни.
Гори су од оних „белих листића“. Уместо да се радују што их је неко мудар подсетио на пролазност живота и да је та пролазност једино извесно, они узели па праве инциденте. Као да се, свакако, пре или касније, неће опет наћи на том „Лисју“, само неким другим поводом. А ђаво ће га знати, можда им се и тамо, кад једном оду – а отићи ће – понуди да се за већ неку страну определе.
Случај са биралиштем на гробљу, такође, вероватно је једна од најбољих фигура за „учешће грађана на изборима“. И та фигура је утешитељска, да неко не схвати погрешно. За кога год гласали, на крају ћете умрети. И ви и тај за којег сте гласали. Или, све је пролазно, или, за оне који нису разумели, живот је река.
А за оне који знају енглески, ево и празничне песмице „Цеметерy полка“, да виде колико опис станара овог чудног сабирног центра подсећа на српску политичку, и јавну сцену уопште.
