Вучићев режим и даље по Динкићевом рецепту даје милионске субвенције страним компанијама

Некада је Прибој био ФАП (Фабрика аутомобила Прибој), а ФАП је био Прибој. Цео град се окретао око ове фабрике, која је одлично радила и запошљавала на хиљаде радника, што у својим погонима, што код коопераната. Како је држава била власник, вишак прихода је њој одлазио, од чега се издржавала локална самоуправа, а у граду су ницале нове зграде, асфалтирани су путеви, одржавана и проширивана телекомуникациона мрежа, издржаване непрофитне културне установе…

Онда су дошли ратови, санкције, па „демократске“ власти са својом пљачкашком приватизацијом за рачун домаћих и белосветских тајкуна. Прибој није био посебно значајан за владајућу елиту, због чега је у приватизационом јуришу био заборављен, за разлику од властима (и њиховим џеповима) привржених Смедерева или Крагујевца за ије се гиганте налазило решење.

У току давно заборављене акције „Купујмо домаће“ тадашњи генерални директор ФАП-а Мирко Стојовић обратио се писмом ондашњем председнику Србије, Борису Тадићу, потпредседнику Владе Божидару Ђелићу, министрима Млађану Динкићу, Милутину Мркоњићу, Слободану Милосављевићу, Сулејману Угљанину, као и челницима Агенције за приватизацију, градоначелнику Београда Драгану Ђиласу, Привредној комори Србије и знатном броју највећих јавних предузећа Србије, и навео следеће:

„Ангажовање домаћих путара на изради Коридора 10 и изградњи остале путне инфраструктуре, створили су реалне предуслове да се део средстава за ове намене, уз посредовање ЈП Путеви Србије усмери за набавку возила од ФАП-а. ФАП има и возила која задовољавају захтеве свих комуналних предузећа (смећари, цистерне за воду, кипере) ЕПС-а, Министарства унутрашњих послова и ППЗ заштите (ватрогасна возила), НИС-а, Војске Србије, Градских саобраћајних предузећа (аутобуси, минибуси). “

Нико му никада није одговорио, указујући тако на разлог зашто се не покреће српска привреда: код увоза су провизије далеко веће. То је, уједно, био и разлог због кога се уопште није журило са приватизацијом ФАП-а.

После смене Стојовића, који даје „неумесне“ предлоге како да државна елита остане без провизија, као и доласка „лајт радикала“ из СНС-а на власт, кренуле су познате обмане јавности како ФАП само што није приватизован. Током прошле године нови директор Зоран Заковић редовно је обавештавао јавност како ФАП само што није приватизован.

Незванично се помињало да је једна фирма из Италије озбиљно заинтересована да постане власник ФАП-а, као и турски Албајрак, те компаније за производњу камиона и аутобуса из Русије и Белорусије. То је Заковић упорно потврђивао медијима: „…Најозбиљнија понуда је Албајрака који би вишеструко повећао производњу камиона. Што се тиче Италијана, реч је о једном инвестиционом фонду са европским капиталом који је веома заинтересован за производњу саобраћајних средстава у ФАП-у, као и за улагања у енергетику, пољопривреду и друге гране у Србији. Ових дана треба да добијемо њихово писмо о намерама, па ће све бити јасније. Такође, за нашу фабрику интересовање показује и нови партнер из Кине.“

Нико од поменутих није ушао ни у озбиљне разговоре о преузимању ФАП-а. Код наводног италијанског инвеститора ради се о фирми Сецурум Еqуитy Партнерс Еуропе, односно Сецурум Еqуитy Партнерс Гроуп, са седиштем на острву Курасао. Иза овог „инвестиционог фонда“ је добро познати италијански преварант светског ранга, Димитрио Алесандро Пасаро (Димитри Алессандро Пассаро), који тренутно покушава да уз помоћ чланова српске Владе узме 160 милиона евра из српског буџета, и то на име наводне одштете за соларни парк који није изградио. Он је преузео и Вучићеву манијакалну навику да нешто стално лаже и најављује (посебно стране купце и „инвеститоре“).

Добићемо СИСУ

За „успешно“ привођење крају једне до данас необављене приватизације, премијер има шест милиона разлога. У кешу и у еврима.

Приватизациони купац је извесна компанија СИСУ из Финске. Реч „компанија“ у овом случају је велико претеривање, јер поменуто предузеће има само 52 запослена и на светском тржишту је потпуно непознато.

Занимљиво је да је до сада потписан само Меморандум о разумевању између српског министра привреде Душана Вујовића и директора поменуте фирмице Тима Корхонена. Шта у њему тачно стоји не зна се, јер се Меморандум држи у строгој тајности. Разлог за обележавање једног правно необавезујућег документа ознаком „строго поверљиво“ управо су поменути милиони евра.

Наиме, како је сама Влада Републике Србије потврдила, финско предузеће ће добити субвенције од шест милиона евра за отварање нових радних места. Ништа ту не би било толико чудно да СИСУ нема годишњи профит који је десет пута мањи од обећане субвенције.

Осим тога, у Меморандуму стоји и шта ће да се догоди са садашњим запосленима у ФАП-у, који тренутно упошљава преко 1.400 људи. Планирано је да сви они добију отказ преко социјалног програма који ће да финансира Влада, односно сваки грађанин Србије који плаћа порез, а да СИСУ затим запосли 600 радника по свом избору. За такво отварање „нових радних места“ Финци ће добити поменутих шест милиона евра субвенција, што значи да Србија фактички финансира смањивање броја запослених.

Вреди поменути да СИСУ предлаже да ФАП преузме само за цену евентуалних инвестиција, односно да нема намеру ништа да плати ни за постојећа постројења, али да неће преузети ни ФАП-ове дугове. Шта друго и очекивати од предузећа које је само пре пет година замало отишло у стечај?

Како је из свега познатог више него очигледно да до покретања производње у ФАП-у уз финску помоћ неће доћи, јасно је да ће поменутих 6.000.000 евра „субвенција“ завршити у џеповима председника владе Вучића, министра привреде Вујовића и финских мешетара. Слично као када је финско-литвански конзорцијум „купио“ БИП.

Јужнокорејеска Јура је својевремено добила 4.500 евра за сваког „новозапосленог“ радника у Рачи код Крагујевца. Исто су добили и за раднике у погону у Нишу. У Рачи, у некадашњој фабрици Застава електро сви су радници отишли на улицу, а примљени су нови. Осим што је покупила милионе евра „субвенција за запошљавање“ Јура је у Рачи добила и бесплатно земљиште да изгради зграду за своје функционере. Нису платили ни динара такси које плаћају обични грађани када подижу шупу на земљи коју су сами купили и поштено платили.

У Нишу су Кореанци све добили бесплатно, да би саградили погон и пратеће објекте, плус куће за менаџмент. На раднике овог јужнокорејског предузећа држава је у оба места потпуно заборавила.

Стотине запослених у Јури је већ добило отказ само зато што су тражили оно што им законом припада. За сваког од њих је Јура уредно добила 4.500 евра субвенција из српског буџета.

Запослени у Јури морају, под претњом отказа, руководству да најаве боловање и трудноћу?! Трудноћа је, сама по себи, за Кореанце неприхватљива, па свака радница која затрудни добија отказ! За овако нешто би у нормалним земљама одговорни пролазили као нацисти пред Нирнбершким судом, али се у Србији овакав вид геноцида финансијски исплати. Не чуди зато што нам је прираштај у „демократској“ Србији нижи него у време оба Балканска рата и окупације у оба Светска рата.

У погону Јуре у Рачи радници су пожелели да се синдикално организују. На то имају законско и уставно право. Носилац те идеје био је пословођа Саша Мићковић. Чим је послодавац сазнао за то, Мићковић је добио упозорење да му следи отказ.

Савез самосталних синдиката у Крагујевцу одмах је реаговао и упутио писмо министру рада Александру Вулину да раднике узме у заштиту када ови траже остваривање својих права. Вулин није реаговао, био је превише посвећен решавању питања незапослености на свој сасвим оригиналан начин. Пошто закон не прецизира колико помоћника и државних секретара министар сме да има, Вулин их је запослио укупно- дванаест. Последњи, пети државни секретар, запослен недавно у Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања је Ненад Иванишевић који је пре тога из ДС-а пребегао у Социјалдемократску партију Србије. Иванишевић је класични политикант, јер је од 2001, као демократски кадар, сео у фотељу директора Геронтолошког центра у Суботици, на ком месту је био до одласка код Вулина. Када је његова странка изгубила власт, одлучио је да промени страначки дрес и да тако добије још бољу функцију.

Уместо да им Руси плате, они платили шеику

Да не би остали без посла, Вулин је у Министарство из Канцеларије за Косово и Метохију, којој је претходно био на челу, довео Бранку Гајић, Снежану Баћановић и Зорана Лазића, а свог дојучерашњег заменика у поменутој Канцеларији Александра Стојановића поставио је за државног секретара у Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања.

Како не постоји законско ограничење колико државних секретара и заменика може да буде запослено, надајмо се да ће код Вулина њихов број ускоро премашити број запослених у финској фирми која би да преузме ФАП. И то је један од начина за решавање питања незапослености, мада нас грађане он скупо кошта.

Сиромашна Србија генерално дели богате субвенције сваком ко је спреман да плен дели са властодршцима.

Уговор са Етихадом око оснивања Аир Сербие још увек је најстроже чувана државна тајна, иако је његово обелодањивање више пута обећао лично председник владе Александар Вучић. Захваљујући индискрецији некадашњег председника владе Зорана Живковића на друштвеним мрежама на интернету појавила се једна страница тог уговора из које се види да се Србија обавезала да Аир Сербиу субвенционише до закључно са 31. децембром 2016. године?! Посао века, тако се претворио у пропаст века.

Аир Сербиа дугује свима. Не плаћа ни аеродромске таксе ни услуге ЈАТ Технике, где сервисира своје летелице. Својевремено је Аерофлот предлагао да о свом трошку направи хангаре за своје авионе на београдском Аеродрому „Никола Тесла“ (АНТ) и да их сервисира у Јат Техници. На тај начин би АНТ постао највећа ваздушна лука Аерофлота изван Русије. Наша власт је то одбила. Онда се појавио шеик који ником ништа не плаћа и власт Србије га је оберучке прихватила, па га онако „сиромашног“ још и субвенционише и то скоро дуже од три године, рачунајући од дана оснивања Аир Серби-е.

У међувремену је Етихад купио једног авио-превозника у Немачкој и његово руководство најављује да ће убудуће све своје авионе сервисирати у Берлину, рачунајући и летелице које је изнајмио за потребе Аир Серби-е (па то књижио као страно улагање, иако најам плаћа српски буџет). Јат Техници ће после тога, због нагомиланих потраживања и дугова, остати само да оде у стечај. А по уговору са Етихадом, српска држава ће морати да субвенционише и поправку наших авиона у Берлину!?

Пословну 2013. годину Јат Техника је завршила са 939 радника (у 2012. била су запослена 953 радника), пословним приходом од 2.842.162.000 динара, нето добитком од 26.956.000 динара и акумулираним губицима од 48.029.000 динара. Ово предузеће, између осталог, располаже и са око 480.000 квадратних метара простора и три хангара, а све би то једног дана по његовом одласку у стечај могло да послужи за неки нови сулуди грађевински подухват, као што је „Београд на води“.

Динкић махао „Заставом“ о нашем трошку

Некадашњи директор ФАП-а, Мирко Стојовић, предлагао је државним органима програм санације свог предузећа на следећи начин:

„…Разрадити систем субвенционисане продаје ФАП-ових производа (камиони, аутобуси, прикључна возила за домаће тржиште). Субвенције би износиле 5.000 – 15.000 евра по возилу, односно око 15 одсто у односу на продајну цену возила. Продаја би била на кредит по годишњој фиксној каматној стопи од 4,5% на период од 5 до 7 година.“

За ове субвенције Србија није имала пара, али јесте за оне дате Фиат Аутомобилима Србија (ФАС), јер је Крагујевац био значајна изборна база Млађана Динкића и његовог УРС-а. Тако, поред тога што су Италијанима поклоњени некадашњи погони Заставе Аутомобила са све припадајућим земљиштем, преузети стари дугови Заставе, субвенционисано запошљавање нових радника (?!), дотирани су и аутомобили произведени у том погону. Због тога је Европска Унија озбиљно разматрала да забрани даљи увоз возила из Србије, јер се у нормалном свету оно што је радила српска Влада сматра дампинговањем.

Укупно је Србија у ФАС инвестирала око 600 милиона евра, с тим да годишње и даље издваја десетине милиона евра из свог буџета, али за возила из Прибоја није било довољно пара.

Због оваквог маћехинског односа државе ФАП је самог себе скоро „појео“. На крају 2013. ова фабрика је имала акумулиране дугове у висини од 9.387.035.000 динара, при укупној активи од 10.675.860.000 динара.

Корисно је бити странац у Србији

У Србији постоји више различитих фондова из којих се деле субвенције. Један од њих је и Агенција за страна улагања и промоцију извоза (СИЕПА) за коју се говорило да ће бити укинута. Њен актуелни директор је Никола Јанковић, дипломац Факултета политичких наука из Београд. Магистрирао је у Бону, али се не зна где, а једино радно искуство је рад у – медијима. По информацијама које је сама Агенција ставила јавности на увид, до сада је укупно уложила 285,6 милиона евра државних пара и на тај начин привукла укупне (што стране што домаће) инвестиције у висини од 1,433 милијарде евра. То значи да је Србија просечно са око 20 одсто сопствених пара учествовала у свакој од ових „инвестиција“.

На овај начин је отворено 47.161 радно место, али СИЕПА избегава да каже колико је од тих радника до данас остало на том радном месту које су српски порески обвезници у просеку субвенционисали са по 4.620 евра.

Са друге стране, Национални служба за запошљавање (НСЗ) тврди да је у периоду 2010. до 2013. година са око 80 милиона еура финансијски подржала запошљавање нешто мање од 56 хиљада незапослених особа. Упоређујући ове податке види се да је утрошивши мање од трећине новца који је инвестирала СИЕПА у целој својој историји, НСЗ за само три године запослила више радника.

Свакоме је савршено јасно да СИЕПА „субвенционише“ властодршце.

Милан Маленовић, Таблоид