Од другог ирачког рата САД су практично дисквалификовани као заговорници било каквих прихватљивих решења
Збигњев Бжежински, саветник за националну безбедност за време мандата председника Џимија Картера, остао је један од најистакнутијих стратега у САД у наредне три и по деценије. Недавно, у току разговора са једним од уредника Foreign Policy (FP) Дејвидом Роткопфом (на слици испод), изразио је забринутост да живимо у времену до сада невиђене нестабилности на глобалном плану. Када га је Роткопф питао за мало детаљније објашњење, предложио је да седну и поразговарају. Ово је транскрипт тог разговора.
ДЕЈВИД РОТКОПФ: Рекли сте ми да живимо у времену глобалне нестабилности какву не памтите у свом животу. Можете ли да објасните шта сте тачно имали на уму?
ЗБИГЊЕВ БЖЕЖИНСКИ: Рекао бих чак да је ово историјски преседан у смислу да су огромне територије упале у стање политичких немира, неконтролисаног беса и практичног губитка државне контроле. Моје мишљење у вези са политиком САД није да се повлачимо нити да смо окупирани кризом унутрашњег опстанка, него да губимо способност на највишем нивоу да се носимо са неким изазовима које многи препознају као кључне за наше благостање. Поред тога, не можемо да групишемо снаге нити да остваримо лидерство које би нам помогло да се са тим проблемима носимо. Све то чини да ми као суперсила све брже губимо стратешку одлучност и осећај за правац којим треба да се крећемо.
Што се тиче Европе, у светлу украјинских дешавања смо видели да се од њих не може очекивати да се ангажују, чак ни да нам се ефектно придруже, када су суочени са једностраним покушајем територијалне експанзије једне од земаља из региона, први пут од 1939. Азија је уплашена уздизањем Кине као и растућим бројем њених конфликата са суседним земљама. Прескочио сам, наравно, Блиски Исток, који је прокључао, као и Африку, која почиње да се крчка.
Мислим да имамо огромне немире, фрагментацију и несигурност широм света, од којих ниједан случај није појединачна претња свима, али који, ако их посматрамо у оквиру шире слике, заједно представљају претњу готово целом свету.
РОТКОПФ: Хајде да причамо о узроцима свега овога. Шта се догађа сада? Шта чини овај период другачијим? На Блиском Истоку траје расправа о томе да ли је ово крај ере Sykes-Picot-овог споразума (тајни споразум из 1916. године између Велике Британије и Француске, уз сагласност Русије, о сферама утицаја и контроли над Блиским Истоком; прим. прир.) – велике силе су немоћне или незаинтересоване да прошире сфере утицаја, док регионалне силе немају могућност да зауставе јачање мањих сила са којима деле границу. Да ли у овој ситуацији имамо нефункционалне међународне институције које би требало да стабилизују ситуацију, неодлучност администрације (у САД; прим. прев.) да повуче одлучне потезе (изузев у кинеском региону), слабу и збуњену Европу, и све то у комбинацији са новим силама у нарастању које делују на терену и које су уствари и одговорне за тренутно стање?
БЖЕЖИНСКИ: Видим одређене сличности између оног што се сад догађа на Блиском Истоку и оног што се дешавало у Европи током тридесетогодишњег рата пре пар векова. Прва сличност је то што постоји растућа религијска идентификација као главни мотив за политичке акције које резултују ужасно деструктивним последицама.
Другу сличност ћете уочити ако пажљиво погледате Блиски Исток. За које земље тамо бисте рекли да су потпуно самосвесне у погледу идентитета и осећаја јединства карактеристичног за националне државе? Турска, Иран, Израел и Египат, то је све. Остатак, огромни и веома немирни остатак, не поседује ове атрибуте. То су све нестабилне државе или, боље рећи, државе које је много лакше дестабилизовати. Томе би требало да се дода и постамерички Авганистан, као и то да нико не зна шта ће се након тога (америчког напуштања Авганистана; прим. прев.) дешавати у Пакистану.
РОТКОПФ: Шта ћемо са постамеричким Ираком?
БЖЕЖИНСКИ: У праву сте, требало је и то да поменем, наравно. Тамо би, по моме мишљењу, требало ефикасније да радимо са оним земљама које представљају озбиљне играче, што подразумева одређене компромисе са Ираном, који представља аутентичну самоодрживу државу која ће, како год окренеш, бити тамо где јесте; са Турском, наравно; такође и са Израелом, делимично и због заједничких цивилизацијских веза, али баш због тога би требало да им објаснимо шта сматрамо за неопходну прекомпозицију која ће довести до одрживог напретка израелске државе. Под тим мислим на јавно и отворено прихватање перспективе коју ће већина Израелаца подржати (осим можда екстремне деснице, која има пресудан утицај на њихове политичаре), а која садржи суштинске компромисе са Палестинцима по неким питањима.
РОТКОПФ: Независна палестинска држава?
БЖЕЖИНСКИ: Да, циљ би требало да буду две државе које сарађују једна са другом.
РОТКОПФ: И претпостављам, додајући томе сарадњу са неким несавршеним државама које се стабилизују, попут Египта где…
БЖЕЖИНСКИ: Али Египат је ипак аутентична историјска држава, то га чини посебним. Разлог због кога је француски и британски начин стабилизације региона пропао је у томе што су се ослањали искључиво на силу. То је уствари био колонијални уговор, са привидом националних граница и националног идентитета за људе који се нису проналазили у традиционалном европском схватању националне државе. Кад су Французи и Британци, да тако кажем, пропали, ту смо ускочили ми, продужавајући рад заснован на тим уговорима, испоставиће се, врло лоше.
Разлика између Бушове прве инвазије на Ирак, и друге инвазије под Бушом Јуниором је у томе што смо у првој уважили разлике у интересима и осећањима различитих групација у региону, које смо на крају придобили уз себе. Други пут радили смо на свој начин, на бази погрешних претпоставки, са екстремном бруталношћу и помањкањем политичких вештина.
РОТКОПФ: У првом случају је постојало признање да постоје одређени стабилизујући фактори у региону које нисмо хтели да пореметимо. На пример, задржавање Садама Хусеина на челу Ирака спречило је неке друге проблеме, успут стварајући противтежу Ирану.
БЖЕЖИНСКИ: Да, он је тада мрзео Ал Каиду, на пример. Био им је опасан непријатељ.
РОТКОПФ: Дакле, ви нам говорите да сада крећемо да беремо горке плодове онога што смо посејали приликом друге инвазије на Ирак. Што се тиче извлачења из Авганистана, готово са сигурношћу можемо рећи да ће то отворити врата дестабилизацији земље од Талибана. Такође, ако превише притиснемо Египат по питању демократије, можда се опет нађемо у ситуацији да подржавамо групе заинтересоване за дестабилизацију, као што смо урадили када су неки у администрацији пребрзо и превише упорно кренули да притискају Морсија и Муслиманску браћу.
У Либију смо отишли без дугорочног плана и једноставно пустили побуњенике да јачају. У Сирији нисмо успели да спроведемо одлучну акцију, што је на крају (у комбинацији са ситуацијом у Ираку) довело до ширења нестабилности.
Ризици су свуда, а главне светске силе – Сједињене Државе, ЕУ и Кина – су врло слабо заинтересоване за конструктивне потезе у било којој од наведених ситуација. Да ли вам се чини као да улазимо у период када ће наша улога бити промовисање стабилности, чак и ако то не буду оптималне одлуке из политичке или демократске перспективе? То би био приступ који би резултовао гомилом преседана у америчкој спољној политици.
БЖЕЖИНСКИ: Мени се чини да ми то већ делимично радимо, на пример у Египту. Погледајмо који избор имамо – ако ћемо се водити демократским принципима, требало би подржати Муслиманску браћу. Уместо тога, ми подржавамо војску, надајући се да ће они консолидовати државу, која ће на крају еволуирати у нешто попут Турске. То је вероватно бољи избор. Међутим, у широј перспективи, хоћу да истакнем следеће.
Узевши у обзир секташке сукобе и нетрпељивост која влада, читав тај регион није место где Америка мора да има водећу улогу по сваку цену. Мислим да би требало да водимо политику која признаје постојање проблема који ће највероватније још више да ескалирају и да се прошире. Две земље које ће највише погодити такав развој догађаја су Русија и Кина због њихових регионалних интереса, осетљивости на тероризам и стратешких интереса на глобалном тржишту енергената. Стога би требало да буде у њиховом интересу да са нама сарађују, и ми ту сарадњу треба да прихватимо, али не смемо покушавати самостално да преузимамо одговорност вођења целог региона, који не можемо ни да контролишемо ни да разумемо.
РОТКОПФ: Још једна ствар у вези са Блиским Истоком пре него што пређемо даље. Ви причате о компромисима са Ираном, а то је очигледно нешто што је на Обаминој агенди још од почетка кампање. Видећи САД приморане околностима у Ираку да се понашају прећутно сарађујући са Ираном против ИСИС-а и видећи да се воде поменути преговори о иранском нуклеарном програму, многе државе у региону се припремају за одмрзавање наших билатералних односа.
Забринути су због тога што је много проблема које смо имали са Ираном у претходних 30 година било у вези са њиховом реметилачком улогом преко Хезболаха, њиховим државно-спонзорисаним тероризмом, њиховом подршком Асаду, Хамасу, и тако даље.
Можемо ли им након свега веровати као партнеру?
БЖЕЖИНСКИ: У основи, Иран је аутентична национана држава. Из тог јединственог идентитета проистиче кохезија коју нема највећи број земаља Блиског Истока. У том смислу они су чвршће обликована држава од Египта, који је сличан, али још увек не поседује право, истинско јединство. Главни проблеми са иранским режимом су њихов узнемиравајући утицај на Суните, нарочито Саудијску Арабију, и њихова потенцијална претња Израелу.
Питање је како то решити на прави начин. Лично не прихватам мишљење да је најбоља солуција рећи да су све опције на столу, што је само пристојан начин да се каже да ћемо заратити са њима ако брзо не реше проблем са нуклеарним програмом. Чињеница је да Израел има нуклеарни монопол у региону, и да ће га имати још дуго времена. Сигурно Иран неће предузети неку самоубилачку мисију истог момента када направи прву нуклеарну бомбу. Стога је по мени безначајно мишљење које се усталило у Америчкој јавности да ће луди Иранци за девет месеци направити нуклеарну бомбу. Шта ти значи једна нуклеарна бомба коју ниси чак ни тестирао, коју ниси претходно опремио одговарајућим оружјем, за коју не знаш хоћеш ли моћи ефикасно да је искористиш и са којом се не можеш заштитити у случају повратног напада јер немаш више од једног? Са друге стране, Израелци имају веома јаку војску и између 150 и 200 нуклеарних бомби. То је доста да убију сваког Иранца. Због тих разлога је то, по мени, измишљен проблем.
РОТКОПФ: Шта ћемо са нашим традиционалним савезницима у региону, попут Саудијаца, Емираћана, Бахреина и Јордана, који су сви врло нервозни због могућности било каквог компромиса са Ираном? Да ли сматрате да је важно да одржавамо баланс и да негујемо добре односе са овим државама?
БЖЕЖИНСКИ: То зависи од тога какву ће политику у будућности да воде док купују све то модерно наоружање и док се све више воде националним и још више секташким мотивима. Ја сам, рецимо, збуњен целим развојем трагедије која је погодила Сирију. Није ми баш најјасније шта су тачно Саудијци и Катар хтели да постигну покретањем секташког рата у Сирији, и још мање ми је јасно шта смо ми мислили да ћемо постићи подржавајући то на тако оклевајући и недефинисан начин.
РОТКОПФ: У многим од ових места имате јаку државу и имате религијске вође, али нема никакве друге инфраструкутре која би представљала неки организовани облик изражавања другачијих погледа. Тако у Египту, кад је Мубарак пао, једини други избор су била Муслиманска браћа. Постоји потреба да се изграде институције које ће пружати умерену алтернативу, а та иницијатива заправо није ни покренута.
БЖЕЖИНСКИ: На крају, та ће потреба доћи изнутра, сама од себе. Од другог ирачког рата ми (САД) смо практично дисквалификовани као евентуални промотери или заговорници било каквих прихватљивих решења. Стога би из мог угла било боље постићи неку врсту прећутног разумевања са Кинезима и Русима, дефинишући исходе у региону који ће за нас бити неприхватљива претња, као и оне које ћемо моћи да толеришемо.
РОТКОПФ: Значи, ви предлажете да пронађемо неки механизам сарадње између великих сила који сада не постоји. Али Кинези не изгледају спремни да прихвате такву улогу, а Руси до сада нису били превише конструктивни.
БЖЕЖИНСКИ: Руси су себи нанели велику штету инвазијом на Крим и њиховим акцијама у Украјини, и то чини могућност да они преузму такву улогу доста тежом. Уз то, они су (а са тим треба да се суочимо и ми и они сами) доста слабији. У ствари смо ту само ми и Кинези. Кинези су доста промишљенији иако су понекад безосећајни за жеље и интересе њихових слабијих и мањих суседа. Те земље у тим случајевима више од свега желе наш кишобран. Мислим да бисмо требали да будемо хладнокрвни и прорачунати уместо што смо прва адреса за све те мање државе које, сваки пут када упадну у проблем са Кином, мисле да је све што треба да ураде да би задобили нашу протекцију да нас позову телефоном.
РОТКОПФ: Европљани су сами себе уклонили са позорнице градећи унутар ЕУ такву структуру која им не дозвољава да формулишу или проводе спољну политику. Да ли су они ван приче или је могућа другачија врста партнерства између нас?
БЖЕЖИНСКИ: Па не може се рећи да су ван приче, али мислим да нису довољно добро схватили снагу самодовољних, етноцентричних европских заједница, у којима су и сада термини државе и нације главни кохезиони елементи који држе ствари повезане, као што су одувек и били. Пројекат уједињене Европе је био разумљив у времену након Другог светског рата, али су убрзо након тога нестали визионари са европске политичке сцене. Где су данас европски очеви оснивачим који су заиста осећали европски идентитет? Европска унија се на крају претворила у дистрибутивни механизам за спровођење бриселских уговора, који укључују промет новца и трговину добрима и услугама, али са врло слабим осећајем заједништва.
Наставиће се
Превео и приредио АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ, Стандард
