„Захир“,
Паоло Коељо.
КРАТАК ПОЈМОВНИ ОКВИР
Настављајући истраживање из овога подручја, утврђено је да научена беспомоћност може водити и горој форми – наученој безнадежности. Наученом безнадежношћу може се објаснити, на пример, депресија. Депресија (појединачна или националана) се, према овом становишту, приписује негативном размишљању у којем људи ( особно или групно ) окривљују себе за негативне догађаје у животу, виде узроке тих догадаја као трајне, те претерују у генерализацији својих ( личних или заједничких ) слабости примењујући то на многа подручја живота.
КРАТКА ИЛУСТРАЦИЈА
Запитајмо се сада, може ли се одсуство зрелог политичког промишљања и одговорне политичке агилности српског народа, илити доминација много пута помињане националне политичке апатије објаснити феноменом научене беспомоћности, односно, у којој мери је Србија заиста социјално-психолошки огледни кунић којим се научна сазнања до којих се примарно дошло на псима a односе се на појединце, могу применитити и на колективитете?
Одговор је вишеслојан и болан.
Вишедеценијско ( од окончања 2. светског радата до потоњих дана ) поимање политичког амбијента као неконтролабилног и измештеног из властитих управљачких могућности, утиснуто у национални политички ген који је достигао високоризичан мутирајући потенцијал, прети последњих (и предстојећих) месеци да релативизује читав национални вредносни систем и озбиљно угрози саставне одреднице националног идентитета. Ако напустимо претходно употребљену терминологију општих места и историографски проблематизујемо генезу актуелне националне апорије, не можемо не констатовати да је, након послератног други светски рат ) по правилу, сваки следећи изборни циклус (дакле, почев од 1990. године наовамо) био све више ритуал а све мање демократија (ако је ишта пре тога могуће назвати демократијом?), све више илузија а све мање стварност. Епоха комунистичког једноумља која је успешно започела процес атрофије националне политичке свести и самосвести, бриљантном употребом националног питања деведесетих година прошлог века, сачувала је и свој манипулативни капацитет и системски инструментаријум да задржи народ довољно далеко од могућности да изворно артикулише сопствену изборну вољу. Осим арогантних изборних обмана које су сваког појединца понаособ, али и национ у целости, удаљавале од могућности јасног и директног утицаја на прилике у својој држави, општеполитички и надасве изборни амбијент додатно је компликован све осионијим упливом страног фактора који је дрско прекројавао чак и готово дефинисане постизборне процесе (мај 2008.). Тренутне политичке конверзије и пројектоване политичке варијанте, подмукло трасиране под фирмом евроинтеграција, које безобразно и отворено оперишу и са страним фактором као саставним, ако не већ пресудним актером српске политичке сцене, ефектно и максимално дистанцирају изборну снагу народа од могућности њене политичке валоризације. Након последњих избора у Србији је и практично креирана клима потпуне узалудности изборних процедура чиме је обесмишљен значајан део националног ентузијазма и енергије а експеримент над државом уведен у последњу фазу чији кобни, коначни епилог треба бити потпуно одсуство интересовања за изборне могућности и национално питање, као и мизантропска усредсређеност на ултрахедонистичке личне инстикте драматично прокламоване у складу са индивидуалистичком животном филозофијом.
Може ли се у нареченим приликама очекивати обрт? Да ли је стање хронифициране политичке неупотребљивости потпуно дегенерисало политичку бит народа? Шта уствари терба да предузме скоро седамдесетогодишњи кунић у кавезу како би избегао електрични шок?
Размислимо, времена више нема!