Све владе Србије после 2000. године ослањале су се на новац који неформалним каналима из дијаспоре долази у Србију као на дату ствар и свршен чин, па су се те милијарде евра глатко урачунавале у буџет, што је кобна грешка свих економиста који су формулисали економску политику земље, сматра Миодраг Зец, професор економије на Филозофском факултету у Београду. Он каже да ће тог новца бити све мање.
Дознаке чувају социјални мир и курс динара према евру, што је катастрофално за једну државу, оцењују стручњаци. Томе долази крај, а разлог за то је, сматра Зец, што се мења структура дијаспоре. Стога није довољно само гледати номиналне бројке, односно то колико наших људи живи и ради у Немачкој, или на пример у Аустралији. Данас из Србије одлазе млади, али образовани људи који заснивају породице у расејању и имају сасвим другачији однос према матици од оних који су из земље одлазили трбухом за крухом шездесетих или седамдесетих година прошлог века. А ту је и чињеница да земља више није у рату, нити под санкцијама, што је рефлексно изазивало солидарност. Та пракса полако, али сигурно нестаје.
Богаташке сузе
– Овде, на Балкану, влада патолошки синдром да се отима од сопствене земље и носи у другу земљу. Несрећна је држава у којој се отима од сиротиње да би се дало богатима међу којима многи не виде у њој своје трајно станиште. У исто време имамо патолошку ситуацију у којој се не зна чије су сузе врелије, да ли оних најбогатијих који стално кукају или сиротиње која нема за хлеб и млеко – каже Зец.
– Новца који стиже из дијаспоре биће све мање. Велики број људи који су се након пензионисања вратили у Србију мислећи да ће овде живети јефтиније сада се враћа јер испада да је јефтинији живот у Келну него у Београду. Деца из средње класе заувек одлазе у Америку и само чекају да продају кућу у Београду, па да тамо купе стан. Они не шаљу новац својим родитељима у Србији као што су слали они који су седамдесетих ишли у Немачку. Брзо се тање резерве за вођење политике у којој се не елиминише системски дефицит. Ово што се сада ради мени личи на покушај санирања трошних кућа. Што их више кречите, из њих избија све више влаге – каже професор Зец.
Премда држава нема тачан преглед колико новца у земљу уђе сваке године, јер се то само непрецизно може пратити кроз мењачке послове, јасно је да је тренд у опадању. Оно што тај пад наизглед чини мањим јесте развој туризма, манифестације од Сабора трубача у Гучи до новосадског Егзита, или слављења Нове године, што земљи донеси краткорочни девизни прилив, а чега није било до пре само 15 година. Међутим, дознака је све мање.
Фалш реформе
Кад је реч о реформама које промовише влада Александра Вучића, Зец је скептичан.
– Прети нам банкрот. Морамо се вратити на почетак и променити метаболизам друштва које разара своју сопствену супстанцу. Плацебо ефекти ту не долазе у обзир. Мале, ситне пилуле, које конзумирамо, само нас заваравају. Овде је потребна хируршка интервенција и реконфигурација и државе, и друштва, и бизниса, и система вредности. То је једино трајно решење – објашњава Зец.
– Држава се деценијама ослањала на дознаке дијаспоре, што је у најмању руку неозбиљна економска политика. То је као чекање милостиње, па ако стигне и колико стигне. Ту трунке озбиљности нема. А сви су то радили и раде и данас – додаје за наш лист Миодраг Зец.
Српска дијаспора, онај њен традиционални део је остарила. Иако није кризом погођена попут неких других, она више не може да носи терет српске транзиције. Од почетка кризе, последњих пет година, дознаке из иностранства имају тренд пада. И наши у расејању су под притиском рецесије. Људи губе посао, смањују им се плате. Логичан след је да теже одвајају за рођаке у отаџбини. Мења се и структура дијаспоре. Читаве породице су се иселиле, тако да немају коме да шаљу новац у Србију.
Истраживање Светске банке показало је да су у Србију од 2000. до 2010. године од исељеника стигле чак 43 милијарде долара. Најмање два пута више него кроз директне стране инвестиције. У Србију је дијаспора 2011, послала око 2,794 милијарде евра. Наредне године 2,73 милијарди евра, а прошле 2,13 милијарди.
– Могло би да се каже да је реч о трајној привредној и друштвеној карактеристици да се посао тражи у иностранству јер га код куће нема. Ту није само важно што га нема у индустрији, него што га је све мање уопште, тако да је зависност од страног тржишта рада велика. То се неће брзо променити – рекао је Владимир Глигоров са Бечког института за међународне економске студије.
По глави 400 евра
Тих нешто више од две милијарде евра које стижу из дијаспоре, према проценама банака, чини 10 одсто бруто националног дохотка. У просеку на сваког грађанина годишње дође још једна просечна плата, или близу 400 евра. Међутим, пре само шест година су дознаке дијаспоре чиниле 14 одсто БДП, а у међувремену се није подигла српска привреда.
Љ. Ивановић – Вести
фото: М. Каровић
Код нас нико неради зашто добива плату,краду узимају ти из ока,ово мислим на владу и уопште државну администрацију,лопови,Дијаспора нетреба да гласа,немају интереса а кадтреба треба дати паре онда имају интерес.купиш мали цтанчиђ,дасе не потуцаш,са кофером тамо амо,оно превара око стана,градтељ побегао,полиција ништа осам година чекам штосам све платила мојих 38 квадрата,коднас је луда кућа.
У овој држави све је ненормално, да је само Закон о раду споран, било би добро. Управо нам НАПРЕДЊАЧКА БАГРА припрема нови хорор, поред најваљеног смањивања плата и пензија (за 10 или 15%) и поскупљења струје (15 или 30%), постоји могућност повећања ПДВ-а за 2%! Сви ми знамо шта ће у пракси значити тих „2%“, додајте томе још једну или две нуле! Брука! А народ ћути, свима је изгледа лепо, улице пусте, сви срећни, сви отишли на одморе… Милина, као земља Дембелија. Докле будемо ћутали биће нам тако, зато што смо своју судбину препустили другима. У Атини је скоро избио грађански рат на улицама због повећања пореза за свега, подвлачим свега – 0,5%, док се код нас порези и цене дижу из месеца и месеца, а о смањивањима плата, пензиија и социјалних давања не треба ни трошити речи.
Матица (вада Србије) ништа, ама баш ништа не чини за Дијаспору. И то што уради је увијено у прозирну фолију, да те ухвати мука од ње. Пример: Узмимо конзуларне услуге, ем, су скупи до зла Бога, ем, негостољубљиви, ем, спори. Или како то рече, неко, недавно: ‘Овде ти фали печат Баба Сере и потпис кондуктера’. Уместо, као прво, да се донесу законске олакшице за повратнике (пензионере) они се (ко мајмун у циркусу) бусају у прса; …’за све повратнике, ПЕТ ХИЉАДА ЕВРА је висина безцаринске робе’. Шта је 5.000 евра. То су мале паре у Дијаспори. Особа, нпр. пензионери, све што би донели са собом, то су тешком муком зарадии. Коме то да продају пре селидбе? Зашто их терати да се излажу новом трошку по повратку? Ни у ком случају, они не могу бити на ‘трошку’ влади. А ЗАЈЕДНИЦА ће и те како имати користи од њихове пензије. Тренутачна ‘вада’ ако и мало мисли о НАМА, као делу заједнице свог народа, требала би да буде дарежљивија, или да нам отворено каже: ”Јеби те се! Живимо добро и без вас.” Тада ће мо сви знати где се налазимо.