Новинар “Печата” примећен у Кијеву?

Albanski teroristi su na području Kosova i Metohije od početka devedesetih godina počinili bezbroj ubistava nad srpskim i nealbanskim stanovništvom. Neretko se dešavalo da ljudi budu najpre zarobljavani, potom zverski mučeni, pa tek nakon nekoliko dana iživljavanja hladnokrvno ubijani. Kada su u pitanje žrtve koje su stradale na Kosovu mora se napomenuti da se mnogi od njih i danas vode kao nestali, iako je njihova sudbina svima nama dobro poznata. Gotovo da nijedan zarobljeni Srbin nije pušten živ iz ruku ovih zlikovaca, osim ako nije bilo reč o nekakvoj razmeni. Jedan slučaj se posebno izdvaja i to ne samo što se radi o čoveku koji je do bezvesti mučen i što o tome postoje službene beleške, već i zbog toga što su torturu nad njim sprovodili ljudi koji su i danas na visokim položajima u Kosovskoj policiji. Reč je o kapetanu srpskog MUP-a u Peći, Srđanu Srđi Perović.

O tome kako i na koji način je Perović mučen i ubijen svedočio je 2004. Godine svedočio je Dejan Vukelić. Upozoravamo da tekst koji sledi sadrži scene nasilje i mučenja pa zbog toga može delovati uznemirujuće!

„Komandant OVK Miftar Šalja, koji je tokom sukoba na Kosovu i Metohiji bio pod direktnom i neposrednom komandom novog premijera Kosova Ramuša Haradinaja, jula 1998. u selu Lođa iskasapio je i ubio zarobljenog policajca iz Peći Srđana Perovića.

Njegovo telo je ostavljeno da dva dana trune u centru sela, posle čega je pokopan na seoskoj deponiji, navodi se u izjavi svedoka tog zverstva, pripadnika OVK čije je ime poznato istražnim organima. Svedok je do detalja opisao bestijalnost zločinaca i stravične muke koje je trpeo nesrećni Perović.

– Početkom jula 1998. grupa oficira OVK predvođena komandantom Miftarom Šaljom zarobila je u rejonu sela Lođa policajca Perovića koji se izdvojio i zalutao na terenu. Tog dana, oko podneva, Miftar i Binak Šalja su vezanog Perovića dovezli džipom ‘pajero’ u centar Lođe. Perović je bio vezan konopcem oko vrata i ruku za držače krova na džipu. Na sebi je imao plavu maskirnu policijsku uniformu, čizme, opasač i futrolu bez oružja. Vezanog Perovića su odveli u improvizovanu baraku koja je OVK služila kao zatvor. Nakon dvočasovnog ispitivanja Perović je prebačen u prostorije štaba gde je ispitivanje nastavljeno u društvu Ganija Kastratija. Ispitivanje o brojnosti, rasporedu, opremljenosti, pravcima angažovanja i terminima smena policijskih snaga, tokom kog je Perović molio za pomoć i tražio da ga oslobode ili razmene za zarobljene pripadnike OVK, trajalo je celu noć, do osam časova narednog dana. Miftar Šalja je ove molbe kategorično odbijao i Peroviću pretio smrću. Narednog dana oko podneva, Miftar Šalja je Perovića izveo iz barake i vezao za drvo oko kog se okupila masa meštana i pripadnika OVK“.

Lečen za dalje mučenje

Слика Okupljenima se obratio Miftar Šalja, pokazujući na vezanog Perovića i preteći da će tako proći svaki policajac koji bude ugrožavao albansku decu, žene i starce, izvadio je nož, odsekao Peroviću uši i bacio ih na zemlju. Nakon što su Perovića vratili u baraku, Gani Kastrati je odsečene uši zakovao na prethodno pripremljenu dasku na drvetu za koje je Perović bio vezan. Masakriranju je prisustvovao i Muhamet Beriša, komandant OVK iz sela Kruševac. Istog dana oko 14 časova, na insistiranje Kastratija, ja i dr Šuti obišli smo zatvorenog Perovića koji je zatečen u komatoznom stanju, vidno iscrpljen i dehidriran. Hidrogenom smo mu isprali i previli rane, a dr Šuti mu je ostavio tečnost za ispiranje usta. Sutradan je Miftar Šalja ponovio isti postupak pred okupljenim meštanima, s tim da je vidno iscrpljenom Peroviću nožem odsekao nos koji je Gani Kastrati naknadno prikovao za pomenutu dasku. Oko 17 časova, ponovo na zahtev Ganija Kastratija, sa dr Šutijem sam otišao u baraku i konstatovao da se Perović nalazi u teškom stanju. Sledećeg dana oko 13 časova Miftar i Gani su ponovo izveli masakriranog Perovića i vezali ga za drvo. Perović je bio u polusvesnom stanju dok mu je glava bila otečena od nanetih povreda. Okupljenima se ponovo obratio Miftar Šalja, preteći srpskoj policiji, što je naišlo na gromoglasno odobravanje prisutnih. Nakon govora usledilo je novo zlostavljanje Perovića. Gani je, naočigled svih, otkopčao šlic na Perovićevim pantalonama i izvadio mu polni organ, dok je Miftar najavio kastriranje Perovića, a zatim izvadio nož i odsekao mu polni organ. Miftar je uzeo odsečeni polni organ i pokazao ga prisutnima, izričući već poznate pretnje upućene srpskim policajcima. Ovaj postupak je podržalo više prisutnih lica, među kojima su se posebno istakle Nedžmija Morina, medicinska sestra iz Lođe, Mahuša Šalja, Hira Morina i Giljeta Šalja – pripadnice OVK iz Lođe.

Hitac u glavu

Istoga dana oko 18 časova sa dr Šutijem obišao sam Perovića i utvrdio da je u kritičnom stanju. Sledećeg dana oko osam časova Miftar i Gani su ponovo izveli polusvesnog Perovića i vezali ga za džip ‘pajero’, nakon čega su ga, naočigled više prisutnih meštana, vukli po selu, napravili krug i vratili na polazno mesto. U povratku, jedan od pripadnika OVK mokrio je na Perovićevo telo, iako je ovaj još davao znake života. Poznato mi je da su Miftar i Gani, nakon ovog zlostavljanja, ubacili Perovića u džip i odvezli ga u nepoznatom pravcu. Narednog dana, u centru sela pronađeno je beživotno Perovićevo telo, sa vidnom prostrelnom ranom u predelu glave, nanetom iz vatrenog oružja. Perovićevo telo je dva dana bilo izloženo na ovom mestu, nakon čega su ga meštani pokopali na seoskoj deponiji – ispričao je istražnim organima svedok ovog monstruoznog zločina.

Нико из породице АЛЕКСАНДРА ВУЧИЋА није страдао у Јасеновцу. Поседујем документ од 19. рујна (септембар) 1941. из кога се види да су се Вучићи изјашњавали као римокатоличка обитељ (породица). Породице Кадијевић, Лукић, Праљак и Вучић прешле су из православне у римокатоличку веру септембра 1941. Глава породице је био Анђелко Вучић, Александров деда. О Анђелковој супрузи немам много података, будући да је у релативно кратком року након приступања римокатоличкој вери, напустила Бугојно и преселила се у Војводину, у Кикинду, где се и родио отац Александра Вучића, Анђелко Вучић. Анђелко старији имао је четворо деце. Најстарији син Антоније имао је надимак Брацо, други по старости био је Којо, а најмлађи Анђелко. Уз три сина имао је и ћерку чије име нисам успео да сазнам. Стари Анђелко је био једина жртва Вучића у Другом светском рату, али ни он није страдао од усташа. Наиме, деда Александра Вучића преминуо је од задобијених повреда после једне кафанске туче у Бања Луци. Он се бавио трговином, односно шверцом. Пошто је био у сталним дуговима, основано се сумња да је у питању освета за ненаплаћена потраживања. По њему је дато име његовом најмлађем сину, односно оцу Александра Вучића. Антоније-Брацо Вучић умро је у Београду 1991. године од последица чира. Други Александров стриц, Којо, умро је у Бугојну од последица алкохолизма. Александрова тетка је такође преминула крајем осамдесетих година природном смрћу. Зато на спомен-плочи у Јасеновцу нема ниједног Вучића. Наравно да их нема када се добро зна да је породица Вучић променила веру за вечеру и да су сви преживели Други светски рат. А како и не би када је породица Вучић била тесно повезана са усташком организацијом. Александров стриц Брацо био је ожењен ћерком из познате усташке породице Томас. Љубо Томас је један од најозлоглашенијих усташа, истицао се незапамћеним зверствима над српским народом. Брацо има двоје деце, ћерку и сина Синишу, који је по струци стоматолог, али и власник једног кафића. И други стриц Александра Вучића има двоје деце, сина Рајка и ћерку Добринку – навео је Петковић, који је у својој књизи објавио и факсимил с потписом фратра Мије Филиповића, који је изјавио да су Вучићи 1941. прихватили римокатоличку веру.

Лично, баш ме брига за верска, сексуална, идеолошка и друга уверења Александра Вучића, то је његова приватна ствар. Ипак, признајем да ме не би изненадило кад би Петковићева прича била истинита. Уосталом, Вучић је на најконкретнији начин, трансформацијом из весликосрпског радикалског витеза у евро-атлантског фанатика, доказао склоност ка издаји.У време бомбардовања, кад је у згради РТС-а убијено 16 радника, као тадашњи министар против информисања, Вучић је НАТО зликовце оптужио да су хтели да му убију маму. У једној од његових верзија тог догађаја, Ангелина је, као искусни скупштински извештач државне телевизије, те ноћи била дежурна. Имала је среће, зграду у Абердаревој напустила је пола сата пре удара ракете. Као новинар РТС-а, Ангелина није добила визу за одлазак у Немачку, па је њен син и то српској јавности приказивао као напад на породицу Вучић, на Западу озлоглашену због бескомпромисне одбране косовске колевке српства.Вучићи нису одбранили Косово, али, успели су да ослободе неколико стотина добро паркетираног стамбеног простора у Београду. Александар је од владе, непосредно пред бомбардовање, добио стан у Ју бизнис центру, а тата и мама су неком чудном трансакцијом успели да продају станчић у блоку 45 и, за исте паре, купе неколико пута скупљу станчугу на Врачару. Рат се, очигледно, херојском клану Вучић много више исплатио него несрећницима који су побијени, обогаљени или растерани с Косова.

Вучићи, посебно Ангелина, имају још једну везу с Косовом. Односно, с Фахри Муслијуом, бившим Ангелиним колегом с Телевизије Београд.