СВЕ вишедеценијске научне сумње и нагађања око непознанице где се налазио центар европски значајне рударске, трговачке и политичке вароши на планини Рудник у предтурским временима, коначно су разрешене: језгро те велике урбане насеобине зване Старо Рудничиште, са тргом, црквама, управним и здањима за великодостојнике, управо сада “израња” из археолошких локалитета “Никића имање” и “Двориште Слободана Марковића”, која археолози заједничким именом зову Дрење, по истоименом пределу на планинском обронку!

Истраживања врши Музеј рудничко-таковског краја из Горњег Милановца, а шесточланом археолошком екипом руководе др Дејан Радичевић, доцент на Одељењу за археологију Филозофског факултета у Београду и Ана Цицовић, кустос тог музеја.

– Досад откривени обим главне вароши из предтурског доба је око 500 метара, али је она несумњиво била много већа – објашњава др Радичевић. – Раније се сматрало, да ће њен центар бити ископан на пределима званим Градови и Миса, где је била и турска варош, али је то била погрешна процена. Иако су на Дрењу и тада били познати остаци једне православне цркве, али нису детаљније истраживани, само су конзервирани. Чувени истраживач Јанко Шафарик је у 19. веку сматрао да је ту постојала и друга црква из 14. или 15. века, што је наше истраживање потврдило. Нашли смо је под земљом. Била је монументална. Истражили смо и много гробова уз њу. Новац и други предмети, нађени уз сахрањене покојнике, показују да смо на Дрењу стварно “ушли” у српски 14. и рани 15. век.

За то гробље, са више од стотину скелета, брзо се испоставило да је једна од највећих средњовековних некропола у Шумадији! Ту су сахрањивани становници овог, за науку све до садашњих истраживања потпуно ишчезлог града. Уз Србе, настањивали су га Грци, Дубровчани, Которани, Барани, Улцињани, Власи, Млечани, Фирентинци, Саси, Угри… Несрпски део становника Рудника је ту живео због послова: трговачких, дипломатских, рударских и других. И католици су на Руднику имали богомоље за своју вероисповест, али су то била мања здања.

– Грађевине световног карактера квалитетно су грађене, иконописане, богато украшаване фрескама – каже кустос Ана Цицовић. – По живопису, то је комбинација уметничке традиције Истока и Запада. Много је налаза из периода готике. Спратови су били осликавани нарочито у зградама на “Имању Никића”. Све нађено сведочи да су житељи били врло имућни. Тај простор сада је углавном прекривен савременим објектима, па ће га бити теже даље истражити.

НАЈДУЖЕ РУДАРЕЊЕ

У ЕВРОПИ! РУДАРЕЊЕ на Руднику има убедљиво најдужи континуитет у целој Европи! Непрекидно на овој планини траје од преисторије до данас. Докази рударства још у раном неолиту нађени су на локалитету Прљуша, током истраживања која су недавно вршили Археолошки институт из Београда и милановачки музеј, а водила их је др Драгана Антоновић. Нађени су рударско оруђе и алати израђени од кристала и малахита – каже др Радичевић.

Ова насеобина се ширила према локалитетима Прлински вис и Маџарско гробље, који у подземним слојевима такође крију бројне тајне.

– Наставићемо сондирање Дрења и тих суседних локалитета, да што тачније одредимо величину урбаног Рудничишта и приближан број становника – кажу саговорници.

Старински списи говоре, а најновија ископавања потврђују, да је средњовековно Рудничиште осим рударске имало геостратешку важност.

– Овде је био најважнији извор прихода тадашње српске државе – вели др Радичевић. – Ту се ковао новац, извожени су стратешки производи и прерађивана руда, а довожена роба широке потрошње, од тканина до оне луксузне. Са Рудника су водили фреквентни путеви према Београду, западној Морави, Приморју, Нишу и Софији.

АРХЕОЛОШКИ ПАРК

НАЛАЗИ са Дрења и археолошких налазишта око њега биће представљени на јесен, на великој изложби у Музеју рудничко-таковског краја. Иначе, остаци нађени до сада, као и они за које сматрамо да ћемо их још наћи, могу постати јединствен археолошки парк у Србији. Да посетиоци виде све те доказе, од преисторије преко антике, средњег века надаље. Само кад би за то било новца – прижељкује археолошка екипа.

ФИНАНСИЈЕ

ИСТРАЖИВАЊЕ на Дрењу, које годишње кошта око 700.000 динара, финансирају Министарство културе Србије и Општина Горњи Милановац, спонзорисали су га “Свислајон Таково” и још неке фирме. Тај новац није довољан, а део њега се опет врати држави (!) кроз велики порез – каже Милош Николић, директор Музеја рудничко-таковског краја.

Милорад БОШЊАК, Новости