Једемо три дана у недељи

Махала Анђелинковци, 25 километара североисточно од Врања. Нит на Барелићу, нит у Коћури. Негде на граници атара, кад се пређе Коћурска река. До куће Пешића долази се пешке или теренским возилом три километра земљаним, кривидувим путем, који пред крај више личи на зараслу стазу. Мајске кише раскаљале пут, нарасла трава, па се још теже прилази. Кућа накалемљена на темељ од речног камена.

Томислав Пешић нас дочекује у дворишту, поред угаслог огњишта са којег је украден озидан бакарни казан за печење ракије. Стоји као стећак крајпуташ да сведочи о породичној судбини, има име и презиме, али нема документа. Апатрид на рођеној земљи. Без занимања; и оно звање пољопривредник изгубио због болести.

 Нема стоке, ни петла да закукуриче пред улазним вратима и најави нови дан. Томислав има 57 година и погурен је јер га муче хронични болови у стомаку, рукама опипава довратак, не види готово уопште на лево око, на десно мало боље.

 – Живим са супругом Станиславком и ћерком Станком. Немамо никаквог прихода. Док сам био здрав, радио сам све и свашта. Колико да преживимо. Сада садимо испред куће мало кромпира, беремо дивље зеље, кисељак, шипурке, трњине, шумско воће. Некад нам неко донесе кило-два брашна, имамо хлеба. Штедимо на сваки грам. Немам помоћ, имам земљу и шуму, ено, горе, изнад куће, у планину и ваљда смо по државном закону богати. По људском, криви смо што смо живи – прича Томислав. 

Победио ме страх

У чатмари две собице са десне стране. Са леве све замандаљено катанцима; нема шта да се види. Пусто и празно. У једној соби седе преко дана, ручавају и вечеравају, ако има шта. Прозор омањи, кревет расклиматан, дрвене столице и један троножац. Наравно, и ниски дрвени јајасти сто – софра. Доле земља, попрскана водом да се угаси прашина. Зидови црни, попуцали, никад неокречени. Шпорет стар, оџак избијен из нужде, па се дими, и горе око плафона.

Станиславка не чује, морате да приђете ближе, како би вас гледала у уста и разумела. То је њен начин споразумевања. Креће се помоћу дрвеног штапа. Скида мараму-шамију и показује на темену велику отворену рану. Нема пара за лекара, а немају ни оверену здравствену књижицу. Не плаћају осигурање преко пољопривреде више од десет година. Кажу да су живи, а у ствари мртви.

– Боли ме све, реума ме искида, али глава… Мислим ће се распукне… пуста болештина, она ли је за сиротињу? За никога није, а скоро сам морала да идем на Барелићу у 

продавницу, дали нам на чекање брашна, 25 киле. Поделила сам га у две веће пртене торбе и донела пешке за мање од 45 минута. Ходам, носим и плачем од болова – уздише Станиславка.

У углу, поред шпорета седи 26-годишња девојка Станка. Одсутно лице обасјава сунце које се пробија кроз мутно стакло. Повремено помери плитку, омању тепсију у којој се кува кромпир са доста запршке. Станка је завршила средњу Економско-трговачку школу у Врању, становала у интернату, била девојка за пример. Узданица Пешићевих. А онда се разболела. Психички је болесник. Скоро, била је три месеца у Топоници код Ниша. Сада је, каже, много боље. Али, нема ни лекова ни пара, а без њих не може.

– Почело је још кад смо били на пракси, другарици је позлило, пала је у несвест, а ја сам доживела стрес. Од тада је кренуо да се у мени увлачи неки чудан страх, не могу да спавам, само мислим на једно – готова сам, умрећу! – прича Станка.

Шума плаћа дугове

Показује суседну, још мању собу. Два стара кревета, један њен. Са десне стране пећ-кубе од лима. Седа на један од кревета.

– Волела сам живот, другарице, другове… Планирала да се запослим, останем у Врању, помогнем родитељима, да се удам и имам породицу. Сада, једино желим да сам здрава, да не завршим у Топоници, да родитељи не падну у кревет – забринута је Станка.

Подови су у целој кући земљани, неравни. Нема телевизора, радија, нити транзистора, ни сата на навијање, а камоли фрижидера, замрзивача… 
Станка ћути и гледа у тепсију, ври кромпир.

– Научили смо да једемо три дана у недељи. Ни комада хлеба. Морамо да штедимо брашно кад га имамо, да бисмо распоредили гладовање. Ове године подбацише печурке. Хладна земља, лисичарки ни за лек, вргања покоји комад. А кад их има, бацимо на ужарену плотну и слатко се наједемо – прича Станка.

Срећна је што има здравствену књижицу, али нема за партиципацију за преписане лекове. Кад има печурки, Пешићи дођу до неког динара, колико да врате дугове.

– Ваљда ће да се појаве, да вратимо дуг за узето брашно, со, шећер, зејтин у продавници на Барелићу. Накупило се преко 200 евра. Људи нас знају, чекају… Даће бог, загрејаће се земља – уздише Томислав.

Дом од блата

Кућа старинска, једино цреп промењен док се могло. Кише су честе, важно је да им “не течи у врат”, како кажу. На некадашњу омању шталу без прозора додате су две мале просторије и никла је кућа. Од талпи (летви) и греда облепљеним блатом.
– Стегло се то, кад пукне, блата има, хвала богу, довољно па прилепимо – одмахује руком Томислав.

Вести