Реч која се ових дана често помиње је дуг. Нема дана а да се сви не запањимо због висине целокупног јавног дуга, а и појединачних случајева. Проблем решавања старих дуговања је још један који Влада у одласку остваља у аманет новој. Иако се о јавном дугу највише говори, то је тек део укупних ненаплаћених потраживања која колају финансијским каналима.
Рачуницу о дуговањима у привреди покушао је да направи председник Асоцијације малих и средњих предузећа Милан Кнежевић. По његовим недавним сазнањима, привреда држави дугује 60 милиона евра, јавна предузећа 600 милиона а локалне самоуправе 70 милиона. Привредници банкарима дугују десет милијарди евра за зајмове узете од банка у Србији и још толико за крос бордер кредите. Кад се све то сабере, долази се до суме од 22,1 милијарде евра.
Када бисмо имали тај новац, лако бисмо се развили – лако је закључити. Међутим, прича о српским дуговима није тако једноствна.
– Неликвидност је последица тешког реалног стања у привреди. Имамо премало предузећа које послују добро и могу редовно измиривати своје обавезе и плаћати на време – каже економски стручњак Горан Николић. – Наравно, могу се предузећа натерати да плате, али то би довело до тешких ломова. Било би како се оно каже – операција успела, а пацијент умро. Само више предузећа која успешно послују може донети редовније измиривање обавеза.
Идеја о томе да се ланац дуговања прекине било је и раније. Тако се још крајем прошле године говорило о мултилатералној компензацији која би сва дуговања смањила. Али испоставило се да највише дугује сама држава и јавна и комунална предузећа па се ново решење још чека. О томе одакле би у овом случају требало да крене нова Влада економиста Синиша Остојић каже:
– Влада ће прво морати да крене од себе и смањи своје издатке – сматра он. – Затим наплату дугова треба прилагодити могућностима. До сада смо имали устаљену праксу: јавна предузећа су своје тешкоће решавала само на један начин, подизањем цена. То се рефлектовало на инфлацију, а стални раст довео је до тога да више ни привреда ни грађани не могу да измирују обавезе на време. Неопходно је да се тај део јавног сектора реструктурира а затим да почне редовно да измирује обавезе. Било би добро да се поштује рок плаћања на 60 дана јер дужи периоди доводе само до раста других трошкова и директно утичу на веће цене. Другим речима, морамо имати финансијску дисциплину. Што је дужи период наплате, то су и цене веће. Код нас је, нажалост, постало уобичајено да се рокови плаћања уговрају на две стотине дана. Таква пракса само појачава трошкове.
На тешкоће у јавном сектору које се преливају на друге упозорио је пролетос и представник ММФ-а у Србији Богдан Лисоволик. Он је казао да расте број ненаплативих потраживања банака у Србији а велики део тога односи се на јавна предузећа. Он је скренуо пажњу на то да порасту ризичних кредита доприноси и спорост правосуђа код примене прописа о стечају и наплати дугова. То се још није одразило на банкарски сектор јер има висок ниво заштите.
Д. Вујошевић
Где нам је кичма?
Ако привреда не крене путем развоја, тешко да ће и банке остати заштићено острво. Имамо бројне стратегије и студије, а нешто нам је препоручио и Франсиис Маги из Европске банке за обнову и развој. Он сматра да код нас не постоје услови за развој великих корпорација које би биле конкурентне на иностраном тржишту. Кичма извоза морају да постану мала и средња предузећа и зато ресурсе и помоћ треба усмерити у том правцу.
Дневник