Нестајање Србије у Новом Светском Поретку

Узалуд, од истине се не може побећи.Свима у Србији, како онима који од страхота призваних над Србијом покуавају да се сачувају гурајући се у редове владајуће странке, тако и онима који желе да се од истих сакрију бежећи у аполитичност или згражавајући се над српским политичарима, постаје јасно да ова бестијална владавина Александра Вучића представља последњу фазу заокружења анти-српског процеса који је започет бомбардовањем Србије 1999, а настављен пето-октобарским пучем 2000.  И да Србија данас, као плен, као покорена територија и ропски дух, постаје део једног ширег тоталитарног уређења заснованог на дегенаративном систему вредности који разара постојеће друштвене системе, слама нације, а на појединца  гледа искључиво као на ресурс или оруђе корпоративних елита које се израбљује до физичког уништења.  То ново уређење, тај тоталитаризам у настајању, кога су његови креатори назвали Новим светским поретком (Novus Ordo Mundi)  дефинитивно у себе усисава и Србију и то уз помоћ корумпираних политичких групација.

Упркос спремности главног апологете режима да користи најбесомучније манипулативне методе у обмањивању и уништавању свести сопственог народа, рачунајући и оне засноване на застрашивању широких слојева становништва, не може се више скривати права суштина онога што српски властодршци лажно називају „европским путем“. За Србију коју они воде не постоји никакав други пут сем пута нестајања у корпоративном монструму чија је идеологија у Лондону, вера у Риму, а оружје у Вашингтону. То је данас јасно видљиво и то је једина стаза којом Србија данас корача на свом путу без повратка, често служећи као заморче нових методологија и технологија које Империја користи за своје освајачке циљеве.  

Постоји низ показатеља који указују на постојећу окупацију Србије од стране Новог светског поретка и намере да се она трајно и дефинитивно у њега утопи, а овај текст обрадиће три најважнија.

1. Одрицање од свих видова државног суверенитета (територијалног, економског, политичког и војног).

Инкорпорирање у Нови светски поредак подразумева слабљење атрибута државне суверености како би се корпоративном капиталу избрисале било какве препреке, не у слободном протоку и стицању профита, како се лажно представља кроз контролисане медије, већ у стицању власништва над постојећим природним, индустријским и људским ресурсима, што је стварни циљ глобалистичких процеса.

а. Територијални суверенитет

Србија представља јединствени пример државе која се зарад магловитих интеграционих процеса, вољом политичког режима, а кршећи сопствени Устав и законе, не само одрекла ингеренција над значајним делом своје територије (Косово и Метохија) већ и отворено помагала настајање друге државе на свом државном простору. Такође, Србија практично нема рашчишћене међуграничне односе са својим суседима из бивше СФРЈ (пре свега Хрватском и Македонијом) и према тој чињеници односи се потпуно индолентно. Хрватска је већ наговестила да ће њено виђење проблема границе на Дунаву бити услов за давање сагласности на чланство Србије у ЕУ.

Овде свакако треба додати и спремност Вучићевог режима да кроз најављену промену Устава подржи даље слабљење територијалног интегритета кроз стварање тзв, „прекограничних регија“ са атрибутима аутономије и толерисање елемената државности Статута АП Војводина.

б. Економски суверенитет

Економски суверенитет који је обично прва и најважнија мета глобалистичких процеса подразумева право државе на сопствену и независну примарну емисију, право на креирање и спровођење сопствене монетарне политике, постојање националног банкарског система, аутономију у доношењу пореских прописа и независност у доношењу осталих мера економске политике.

Ништа од овога данас не постоји у Србији. Централна банка, којој је законом зајамчена пуна независност од сопствене државе у потпуности је, мрежом тешко схватљивих уговора и апсурдних зајмова, зависна од међународних финансијских институција на које је практично пренела све ингеренције везане за примарну емисију и монетарну политику, а носиоци пословног банкарства су стране банке које на тај начин у потпуности контролишу привредни, али и социјални амбијент у држави.

Иако су креатори успостављања оваквог система били Мирољуб Лабус и Млађан Динкић, Вучић је имао прилику да промени овај концепт финансијског ропства (најављена подршка Русије и Кине), али он је одабрао не само да настави њиховим путем, већ и да максимално убрза гурање Србије у амбис неолиберализма и тоталне зависности од страног фактора. Најбоља потврда тога је његово прихватање директне прокуре над српском владом од тзв. „страних саветника“.

в. Политички суверенитет

Без обзира на сложеност дефинисања овог појма, посебно у ери глобализације, за потребе овог текста појам политичког суверенитета третираћемо као право државе да води суверену спољњу и унутрашњу политику, као и да има јединствени политички систем на целој својој територији.

Србија данас нема ни једно ни друго.

Иако је политичким фингирањем и пуном контролом медија Вучић покушао да на јавност остави утисак некакве политичке самосталности, потцењивачки начин на који му је амерички амбасадор Мајкл Кирби, кроз медије, пренео инструкције везано за однос Србије према украјинској кризи и његова спремност да исте одмах прихвати, као и његова реакција на бесмислени и безобразни „ед мемоар“ ЕУ, потпуно су оголиле његове позиције западног политичког вазала, који интересе својих  налогодаваца ставља изнад интереса свог народа и државе. У том контексту јасно је да се Србија од стране Империје третира као освојена територија којом могу управљати чак и нижи дипломатски чиновници.

Што се тиче политичког система, након одлука Уставног суда везаних за неуставност Статута Војводине и суспензије Устава тзв. „Бриселским споразумом“ евидентно је да јединствени политички систем у Србији не постоји. То потврђује и формирање практично паралелног система у Рашкој области и албанским срединама на југу Србије, као и стални директни контакти западних дипломатских представника са локалном самоуправом у тим срединама, без учешћа званичног Београда.

г. Војни суверенитет

Иако формално није приступила НАТО алијанси, и прокламује војну неутралност, пристанком да по западном диктату  „реформише“ своју војску и приступи програму „Партнерство за мир“, Србија је и овај атрибут суверенитета тихо предала Империји. Слање српских војника у казнене НАТО експедиције, одржавање про-западних панела, увуђење НАТО стандарда… само су неки од видљивих показатеља ове чињенице. Овде се не сме заборавити ни срамни споразум о боравку и несметаном кретању НАТО војника на територији Србије, који је 2005. године Вук Драшковић у потаји потписао са тадашњим секретаром алијансе Јапом Шепером, а кога се Србија придржава иако није прошао уобичајене процедуре.

Врло је вероватно да Србија директно или индиректно („уступањем“ територије) учествује и у неким експерименталним програмима Империје попут ХАРП-а или комтрејлса који могу имати војну примену, уз погубне ефекте по привреду и становништво. Индикативно је ћутање српских властодржаца на све бројнија, конкретно постављена питања везана за ове теме.

Такође, упркос декларативним залагањима и демагошким флоскулама Србија годинама упорно избегава озбиљну војну сарадњу са Русијом, посебно у смислу осавремењивања наоружања, упркос изузетно повољним понудама руске стране.

2. Драстично повећање цена хране, воде и енергије.

Тренд успостављања контроле над ресурсима хране, воде и енергије спада у најважније процесе савременог глобализма са очигледном намером да се у датом тренутку право коришћења ових општих добара искористи као:

–        извор енормних профита

–        инструмент притиска и уцене, односно владања масама

–        подлога за уношење у људски организам различитих супстанци које могу деловати на свест, генетику или здравље становништва

Први облик овог сложеног, али лако уочљивог, процеса на новоосвојеним територијама јесте убрзано повећање цена хране и енергије и загађивање јавних (бесплатних) извора питке воде. Ови процеси започели су одмах по именовању Зорана Ђинђића за премијера Србије, а Вучић их потпуно заокружује.

а. Енергија

Све до пада Слободана Милошевића Србија је била произвођач вишкова и извозник електричне енергије, а затим је за свега неколико година, као последица „реформи“ у овом сектору постала потпуни зависник од увоза. Тај процес свакако није био случајан. Што се тиче цене довољно је подсетити на речи којима се тадашњи премијер, Зоран Ђинђић, обратио јавности након седнице председништва ДОС-а, 04.09.2001, како би најавио повећање цене струје од децембра те године: „Извесно повећање струје мора да се деси не само због ЕПС-а већ и због аранжмана са ММФ-ом”. Шта мислите, због чега макрофинансијска институција каква је ММФ тражи да одлучује о цени струје једне мале земље попут Србије?! Надам се да нема потребе да апострофирам одговор. Али, битно је да знате да и данас цену струје у Србији одређује ММФ, кроз своје “иницијативе” и “конструктивне разговоре”. Све остало су објашњења за наивне или неуке (ремонти, поплаве, увоз по “тржишним ценама” итд.)  Стварни циљ је изазивање социјалних померања по вољи Империје.

Најављеном продајом ЕПС-а страном банкарском или државном капиталу процес предаје енергетске независности земље биће и формално заокружен. Кампању у том смислу покренуо је  и Тадићев режим али ипак није смогао довољно храбрости за такав потез. Но, Вучић очигледно има храбрости за све.

б. Храна и вода

Врло брзо након пето-октобарског пуча 2000-те, дошло је до промена постојећих стандарда и рецептура за контролу хране и воде у Србији у којима су битно промењени односи и проценти дозвољених супстанци и садржаја, а некадашња министарка пољопривреде, Ивана Дулић-Марковић, по сопственом признању, учествовала је у увозу огромних количина ГМО сточне хране (сојине сачме) у Србију. (1)

Такође, цене хране расле су далеко брже од цена осталих производа и раста курса евра. Док је индекс раста курса 0,93 (93 %), индекс раста намерница је од 3 до 9, што можемо видети из следеће табеле у којој је дато неколико насумично одабраних прехрамбених производа. (2)

С обзиром на огромне пољопривредне потенцијале, као и потпуну отвореност за увоз прехрамбене робе са других тржишта јасно је да овакав тренд представља циљану политику власти за подривање друштвеног стандарда већине становништва, односно довођења у ситуацију да се сва примања троше на храну и дажбине, што увек прати територије које се припајају Новом светском поретку.

Потмуле социјалне претње које актуелни премијер Србије упућује обраћајући се грађанима јасно указују да је ова компонента дошла у фазу када се у Србији може користити као саставни део политичких манипулација власти.

Слична ситуација је и са слободном питком водом. Након пето-октобарског пуча и грабежа за преузимање извора минералних вода (сетимо се приватизације „Књаза Милоша“ и „Роса воде“) Србија се брзо суочила са честим аферама везаним за исправност воде из водоводних мрежа. Последњих пар месеци разне врсте повремених „неисправности“ градских водоводних мрежа постају готово отворена кампања са јасно усмереним порукама становништву.

Овде свакако не смемо пренебрегнути отворену намеру продаје, или изнајмљивања на бесконачно дуг рок, плодне земље и извора воде, коју Вучићев режим покушава да прикрије јефтином демагогијом и злоупотребом медија. Та два ресурса (плодна земља и вода) иначе се, у концепцији савременог глобализма, сматрају најважнијим ресурсима који се морају бранити по сваку цену.

Пре свега у контексту борбе за земљу могао би се посматрати и удар Вучића на Мирослава Мишковића, који је за најважнију последицу имао стварање монополског положаја у Србији за хрватског тајкуна Ивицу Тодорића, будући да он сада кроз своје трговинско-производне ланце „Идеја“ и „Меркатор“ у потпуности контролише линије снабдевања Србије храном, али и огромне површине обрадивог земљишта.

Ако томе додамо све видљивије, мада још увек дозирано, лобирање власти за потпуно отварање према ГМО производима и семенима јасно је да Србија улази у завршну фазу предаје својих ресурса за производњу хране корпоративном страном капиталу, често и сумњивог порекла.

3. Потпуна контрола медија и утицај на политичку свест

Вероватно је много Срба већ и заборавило да су у доба „мрског диктатора“ Слободана Милошевића могле постојати радио и ТВ станице које информативне емисије имају само једном дневно или их немају уопште, да се филмови нису прекидали вестима, да локалне телевизије нису бистриле светску политику. Већ након првих пар месеци Ђинђићеве владавине ситуација је постала битно другачија. На волшебан начин све, чак и оне најмање локалне телевизије, увеле су централне информативне емисије (типа Дневник) у трајању од 30 минута бар два пута дневно и краће информативне садржаје (типа Вести)  бар 4 пута дневно. Исто се догодило и са радио-дифузијом. Била је то практично прва фаза увођења у информативно ропство.

У тој фази глобалистички намесници Србије нису водили толико рачна о самим садржајима информативних емисија, већ пре свега о постављању Тависток матрица као шаблона деловања на свест кроз директне информативне садржаје. Циљ тих матрица је да обезбеди потпуну покривеност становништва. Резултат је био да сте, које год програме гледали и колико год канала мењали, информације у фокусу морали чути и видети бар 3 пута дневно. (Касније, када су меинстрим електронски медији увели вести на сваки сат број сусрета са „одабраним“ информацијама попео се на бар 5 дневно). Наравно, говоримо о просечним гледаоцима и слушаоцима који уз електронске медије (радио и ТВ) проводе просечно 7 до 10 сати свакога дана, а одабрана иформација бар једном допире и до оних који пред екранима проводе просечно два сата.

Може бити да многи грађани Србије на ово не обраћају довољно пажње, али свакако није без разлога, нити без ефекта, чињеница да у периоду између 19 и 20 часова не можете промашити централну информативну емисију на неком од канала (изузев чисто филмских који у том периоду увек емитују репризе), као што ни у подне не можете побећи од вести где год били и шта год радили. Посебно коришћена форма су кратке вести (типа „наслови“, „минут-два“, „телекс“ и сл.) где се одабрана и огољена порука попут мантре зарива у свест онога коме је намењена. Како би се ефекат појачао често се користи (посебно на радију) одговарајућа једнолична звучна позадина.

У исто време западни корпоративни капитал се кроз домаћу тајкунску мрежу устремио на власништво штампаних и доступну мрежу електронских медија, као и успостављање контроле над информативним сервисима (Танјуг, Бета и сл.). Када је то заокружено кренуло се у другу фазу, фазу преобликовања и усмеравања информација кроз одређене канале који се у успостављеној мрежи шире као кругови на води после баченог камена. У наредним фазама успостављена је пуна контрола информативне мреже, обликовања и пласмана информација.

Наравно, просторна ограниченост текста не дозвољава детаљну разраду ове теме али резултат је Србија данас. Једноставно, не постоји никаква могућност да чујете праву и објективну информацију, информацију која није део шире манипулације, о било чему што је интерес Новог светског поретка (који се у овој фази нама представља као „европски пут“). А ако се нека информација из неких разлога и пробије, она је увек „покривена“ са бар пет оних које је доводе у сумњу, релативизују или потиру.

Како то изгледа, најбоље се види кроз извештавање српских медија о украјинској кризи и начину на који се преносе званични ставови Русије, али и кроз информисање о дешавањима на Космету, Војводини или Рашкој области.

Нема објективног приступа, нема расветљавања узрока проблема, нема стварно супростављених мишљења, нема више извора нити разликовања битног од небитног. Све је пропаганда, афера и свесна манипулација, а омиљена форма деловања је кампања.

Као последицу имате сужавање или суспензију критичке свести „примаоца“ који не стиже да формира или кристалише јасан приступ било ком проблему, па је као такав подложан усмереној манипулацији. Последњи пример имате у замајавању грађана Србије мантром како Србија није и неће уводити санкције Русији, док је власт за то време донела низ одлука које су директно супростављене интересима Руске Федерације, али и интересима Србије.

Закључак

Поред наведених постоји и низ других лако уочљивих друштвених процеса који јасно указују на тенденцију утапања Србије у Нови светски поредак, односно њен третман као колоније корпоративног капитала.  Промена изборног система и успостављање тзв „политичке елите“, распродаја привредних ресурса у бесцење, редефинисање правног и здравственог система у правцу отвореног повлашћења богатих, подривање врености Православља и изражена промоција верских секти, неконтролисано финансирање НВО и пројеката тзв. „цивилног друштва“, планско уништавање породице као основне ћелије друштва, само су неки од њих.

Крајњи циљ ових процеса биће погубан за српску државу и српски народ и то је већ јасно видљиво. Јер, морамо прихватити чињеницу да нам они којима нас испоручује наш марионетски режим, никада нису били и неће бити пријатељи, нити ће нас третирати као себи равне.Такође, морамо се припремити и на варијанту да они желе Србију, али не и Србе!

Отуда је питање борбе за мултиполарни свет, за очување породице и православних вредности не само идеолошко или политичко, већ пре свега егзистенцијално питање за српски народ и државу. А зна се ко ту борбу данас предводи и где ће бити Трећи Рим, ако уопште нешто преостане након Армагедона.

Одреднице:

(1) – http://www.kurir-info.rs/ivana-dulic-markovic-uvozila-sam-mutant-hranu-clanak-68785

(2) – http://pod2.stat.gov.rs/ObjavljenePublikacije/G2010/pdf/G20106005.pdf

Драгана Милашиновић, Фонд Стратешке Културе