ЖИВОТ у Србији, нити било где на свету, није богата винска карта из које може да се узме само оно што је квалитетно и укусно. Он је тежак и мукорпан, али и леп. Човек, уколико жели да опстане и одупре се проблемима, требало би да верује у рад, самог себе и своју породицу. Да, према својој религији, верује у Бога и чува своје памћење. То су непролазне вредности, и није ни чудо што су данас угрожене.
Уз поруку да добро треба бацити у воду и онда ићи низводно, где ће се оно вратити, ово за „Новости“ каже етнолог Драгољуб Антонић, један од најбољих познавалаца традиције, обичаја и навика нашег народа. Обилази, каже, често Србију, а на путу се најбоље види ситуација у држави и друштву. Она ће бити све тежа, напомиње, ако се не вратимо знању и искуству наших предака, које једино гарантује да ћемо се на прави начин супротставити будућим проблемима.
* Срби се често бране и правдају традицијом, иако на делу много не држе до ње…
– Треба проћи Србијом и видети како се људи односе према празницима, црвеним словима и обичајима. На овај или онај начин поштују их сви. На Огњену Марију нико се неће преварити и отићи на њиву. Неће бити заборављен бадњак на Бадњи дан нити фарбање јаја на Васкрс. То је све чување духа традиције. Тешко ћемо наћи и породицу која нема макар једну свешчицу песама Чика Јове Змаја, нити православни календар. То јесу ситнице, али оне су чувари традиције и обичаја. Изненађује мноштво које може да се види недељом у сеоским храмовима. Постоји утисак, нарочито међу онима који не посећују богослужења, да су цркве празне. То није тачно, иако бисмо можда могли да кажемо да би могло да буде више народа. Вера је, на крају, лична ствар и свако треба да пронађе ону меру која му одговара.
– Срећем се са доста младих људи, али генералне оцене нема. У црквама видим омладину која познаје нашу историју, воли народну културу, нада се школовању и успешном послу. Њима предвиђам лепу будућност. Држава не вреднује рад и успех, већ као пожељни модел нуди нерад и естраду. Људи моје генерације начинили су огромну грешку јер су много штитили своју децу. Њима и данас остављају станове и имовину, јер „деца не смеју да се муче“… Тако је створена цела генерација људи без ичега, зависних од имовине коју су стекли њихови родитељи.
* Видовдан је ове године имао вишеструку симболику, нарочито у контексту Сарајевског атентата и Првог светског рата. Ипак, обележен је готово неформално и скоро неприметно. Да ли смо немарни према кључним датумима наше историје?
– Традиција може да се злоупотребљава. Када то одговара приликама, лако се потегне за Видовданом, али догађа се и обрнуто. Видовдану то не смета, нити то треба да смета Србима. Он ће бити увек слављен и помињан. Важно је да празнике не заборављамо. Човек који изгуби памћење престаје да буде личност и постаје изопштена биљка која вегетира и чека свој крај. Тако је и са народом. Проблем је када се историја и знамените личности колективно заборављају. То је био случај са Миланковићем, Милунком Савић, Даницом Јовановић, Славком Михајловић… Срећом, увек ће се наћи генерација која ће се сетити заборављених и са њих скинути прашину заборава.
* Мислећи људи тврде да нам је потребна хитна морална и духовна обнова. Од чега, међутим, почети када је готово све разорено?
– Од школа. У њих под хитно треба вратити српске јуначке песме, родољубиву поезију, народне приче и бајке. Ми све то имамо, али о томе деца не уче. Да је тако било одувек, не бисмо данас морали да отимамо од заборава. Народна родољубива традиција била је у школском програму чак и у време комунизма, за који говоримо да је био страшан и разарајући. Она нам је потребна, јер се њоме учвршћују идентитет и дух народа.
* А у привреди? Тамо је стање подједнако лоше, на ивици смо економског слома.
– Треба обновити уништене земљорадничке задруге. Нико нема објашњење коме је сметала задруга у селу Вуковац код Крепољина. Сведок сам да су тамо седамдесетих година словеначки камиони чекали у реду да откупе хомољски сир. Планине су тада биле пуне стоке, јер је продаја ишла добро. Задруге су и тада радиле по тржишном принципу, што нама данас продају као врхунску истину економије. Тако је и са нотарима које уводимо. Јака ствар, имали смо их и почетком прошлог века.
* Па укинули…
– Дисконтинуитет је наш велики проблем. Као пример може да послуже 26.000 приватних радњи затворених у Србији од 1946. до 1948. године. Тиме је убијен предузетнички дух у држави. На исти начин тада су разбијени и крупни земљишни поседи, чему данас тежимо. Некада су то били диктати Коминтерне, а данас неолиберализма. Уместо да чувамо знање које су таложили наши преци, ми робујемо диктатима.
* Села су данас сиромашна, често без основне инфраструктуре и слабо насељена. Може ли им се помоћи?
– Демографска ситуација јесте лоша. Табанам, међутим, по Србији и шта видим – народа има, њиве су обрађене, летина обрана. Како људима то успева, често ми није јасно. Ситуација јесте лоша, али није катастрофална. Држава мора сељацима да на делу показаже да производња има смисла и да их мотивише да раде. Систем је, међутим, више заитересован за забаву него за поштени рад. Када гледате репортаже на ТВ са питањем зашто млади одлазе из малих места, сви се жале што нема места за забаву. Производњу слабо ко помиње. Наркоманија се увелико јавила и у мањим местима, па се тако Петровац на Млави све чешће назива Петровац на трави. Један четрдесетогодишњак, родом недалеко од Малог Црнића, недавно ми се жалио зато што не може да наследи пензију покојне бабе која је радила у Аустрији. То су наши највећи проблеми.
– Сви који озбиљно изучавају календаре знају да је тренутно 7522. година, по старом српском календару. Ми из неког разлога бежимо и од тога. У свету се данас користе 42 календара. У Бурми је тако 1375. година, Јеврејима је 5774, Кинезима четири хиљаде седамсто и нека. Свој начин рачунања времена доскора имала је и Шведска. Коришћење сопственог календара не значи одрицање од овога који је важећи у свету. То је свар договора. Српски календар користио се све до краја 16. века. Према њему је рачунато време догађаја у свим повељама, документима, црквеним књигама…
* За наш духовни и привредни суноврат најлакше је окривити глобализацију. Да ли је она нужно заиста толико агресивна и рушилачка или ми само немамо прави одговор?
– Не смемо да будемо ксенофобични и да се плашимо свега што долази са стране, нити еуфорични па да све прихватамо и још то величамо као најбоље. Не бисмо смели да се заваравамо да у Европи влада благостање, да нема подмићивања, крађе, криминала… Обим корупције у ЕУ у 2012. години био је око 120 милијарди евра. На месту са таквом концентрацијом чиновника као што је Брисел корупција је неминовна.
Од Европе морамо да узмемо добре стране, али да бисмо то успели, треба добро да је упознамо. Глобализација је опасна због тога што народе не припрема да од ње узимају квалитет, већ – шкарт. Ево, у пољопривреди, на пример. Намеће се садња култура помоћу једнократног семена, оног из кога неће моћи да се створи ново. Такав приступ одговара само добрим банкарима, јер се ствара идеално тло за кредите.
* Како да им се одупремо када је капитал у њиховим рукама?
– Кнез Милош је у своје време забранио стављање хипотеке на кућу, окућницу, пар волова и казан за ракију. Иако би га неолоберали због тога оптужили да је кочио развој банкарског сектора, српског сељака тако је спасао дужничког ропства. Та врста заштите постојала је чак и у време социјализма, када је кредитно задужење било могуће само до трећине зараде. Суштина правне државе јесте и у томе да не може све да препусти личној одговорности појединца, који је по правилу поводљив и склон претараном трошењу и задуживању.
* Образовање је, кажу, темељ друштва. Систем просвете је код нас већ годинама у стању непрекидних реформи, и још увек није нашао јасан пут. Да ли већ трпимо последице лошег односа према школству?
– Реформе су за сиротињу. У озбољним државама школски систем се не реформише. Он је класичан, строг, и такав треба да буде, јер он ствара личност. У њему нема ученичких права, и мора да се зна ко кога оцењује – професор ученика, никада обрнуто. Ми систем имамо, али морамо само у њега да вратимо знања која поседујемо. У нашим гимназијама готово и да се не помиње Законоправило Светог Саве, иако је са својих 800 страна један од темељних докумената наше, али и европске културе и права. На крају крајева, нигде не пише да сви морају да буду школовани, што развијене земље врло добро знају.
* Људи из Цркве редовно указују на то како се вера нашег народа своди на поштовање обичаја. Какви су Срби верници и да ли им је религиозност својствено осећање?
– По овом питању најбоље је да се држимо Светог Саве. Он је ово питање уредио прописујући држање крутих канона на терену богослужења. Све остало што се догађа ван зидова храма он је мудро прилагодио народу, како би обреде лакше и безболније прихватио. Из угла светосавља треба гледати и на даће, парастосе и друге обичаје нашег народа. Томе се не треба противити, нити то спутавати. Крсна слава и њене варијације, уосталом, најбољи су пример. Суштина је слављење светитеља и ту не треба бити много ригидан. Црква треба да проповеда радост, а не да нас плаши одговорношћу.
* Ближи нам се време слава. Које ће ове јесни бити главне теме за славским трпезама?
– Смањење пензија, поскупљење струје и рат у Украјини. Ако имамо 1,7 милиона пензионера, од којих велики број издржава и млађе чланове породице, сигурно је да је то важна тема. Често заборављамо да пензија није социјална категорија, већ нешто у шта је уложен новац. Нема ниједног разлога да пензионери испаштају због неодговорности или крађе других људи. Зна се ко су кривци за пропаст наших финансија, али они годинама пролазе без одговорности. Као пример нам се намеће Грчка, где су, како кажу, пензије смањене. То није тачно, јер су тамо укинути само додаци који су допуњавали износ на чеку.
Раде Драговић, Новости
