Од када постоје државе, постоје и обавештајне службе. Како је основана и како је радила Тајна војна служба Краљевине Југославије?
Од оснивања стајаће војске Србије, па преко Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, све до 1938. и Краљевине Југославије, није постојала нека посебна организација која би могла да се назове тајном службом. Постојала су стандардна обавештајна одељења војске, формирана по узору на Француску и Немачку. Она су се углавном бавила обавештајним радом, састава променљивог у зависности од периода, а сама чињеница да су та одељења имала назив, печате, деловодник, указује да ту неких тајни баш и није било. Поготову што су се у Југославији шпијунажом бавили готово сви, од финанса, цариника, жандарма, преко Министарстава спољних и унутрашњих дела, до Министарства војске и морнарице и Главног генералштаба. Грађанство, одувек врло склоно пружању таквих информација, да се и не помиње. Све Илија до Ђуре Чворовића.
Иако је постојало „Упутство за обављање обавештајне службе”, у овој области је владао прави хаос, свако је радио на своју руку, обавештења су дуго путовала кроз администрацију, дуплирала се, па на крају нико живи то више није могао да класификује у нешто употребљиво. Како је Југославија била окружена суседима нимало пријатељских намера, а од 1938. и припајања Аустрије Немачкој, у то друштво улази и Трећи рајх, са више врло моћних обавештајних служби, то се јавила хитна потреба за организовањем озбиљне обавештајне службе.
Шифре Мике Аласа
У мају 1938. године коњички мајор Угљеша Поповић позван је код начелника Генералштаба генерала Душана Симовића. С обзиром на то да је имао неколико година искуства у војнообавештајном послу, Симовић му нуди место шефа тајне службе у оснивању. Уз коментар да коњанике бије глас да имају више смелости него памети, Поповић прихвата и постаје први шеф нечега што добија име „Сервис тајне војне обавештајне службе при Главном генералштабу”. Сервис је одговоран лично начелнику генералштаба, а за његово постојање није требало да се зна, чак ни у самом Генералштабу.
Све је устројено по узору на енглеску службу, с малом централом у Београду, углавном попуњеном техничким особљем, док би се на терену стварали обавештајни центри, из којих би се даље гранале ћелије са по два до три сарадника. Сарадници су углавном врбовани на добровољној бази, а у сасвим ретким случајевима су плаћани. Избегаван је систем сталности, што ће рећи да су се после два задатка сарадницима лепо захвалили, да би их после неког времена можда поново активирали. Тиме су се избегавале ситуације попут оне: „А, Пера шпијун је на трећем спрату”.
Служба је развијана као оперативна јединица, без фирме, штамбиља, деловодног протокола и остале администрације. Укратко, званично није ни постојала. Развијен је посебан систем шифровања, потпуно различит од уобичајене војне шифре, заснован на православном календару. Шифру је приликом неке војне вежбе одобрио и Михаило Петровић – Мика Алас, који ни сам није успео да је разбије. Коначно, у „Службеном војном листу” објављен је премештај Угљеше Поповића из Коњичке школе у Главни генералштаб, па је Тајна служба почела с радом 1. новембра 1938. године.
На другој страни, у Београду се још 1934. отвара „Немачки саобраћајни биро”. Организовало га је Инострано одељење Националсоцијалистичке партије, а први шеф је био Франц Нојхаузен, за време окупације генерални опуномоћеник за привреду Србије, најмоћнија личност у окупираној Србији. Званично је служио за представљање немачке привреде и туризма. Незванично, биро је био прототип шпијунско-диверзантске организације. Преко њега, амбасаде и разних служби и представништава немачких фирми, југословенска служба борила се против немачког Абвера (војна обавештајна служба) и РСХА (партијска обавештајна служба). Занимљиво је да Немци у почетку уопште нису били свесни противника, него су мислили да имају посла са британском службом, која је такође пустила пипке по Југославији.
Напад на флоту у Таранту
Први успеси стигли су већ на почетку, када су агенти сликали утврђену зону на италијанској граници. На основу распореда трупа, обавештења које су дивизије у питању, резерви, дошло се до закључка да се уобичајени италијански дефанзивни ратни план некако претворио у врло офанзиван. Исто је урађено и на албанској граници. На основу тога, југословенска војска постигла је један од ретких успеха у Априлском рату, управо против Италијана.
За Италијане је везана и занимљива прича, која показује колико су случајност и срећа важне у овом послу. Наиме, један италијански морнарички официр је крајем октобра 1940. добио одсуство како би дошао на сахрану мајке. Ту је бринуо да ли ће се на време вратити на брод, па га је познаник упитао где тако жури. Овај му је одговорио да иду у Таранто, где се сакупља флота. Случај је хтео да је тај познаник био сарадник наше Службе, који је ту вест одмах проследио где треба. Шеф Тајне службе је сазнања која се нису претерано тицала Југославије дојавио пријатељској енглеској служби 1. новембра 1940. године. Британац је био врло срећан због податка, а 11. новембра ће се схватити и зашто. Тада су Енглези изненада хидроавионима напали флоту у Таранту, и уништили велики део бродова. Од тога се Италија до краја рата није опоравила.
Енглези су узвратили услугу, када су Поповићу 25. фебруара 1941. доставили немачки ратни план који се односио на Југославију. Документ је потписао Фон Браухич, командант немачке копнене војске. С документом је упознат начелник генералштаба Косић, који је мислио да је реч о енглеској намештаљци. Слично су пролазила и обавештења Владимира Ваухника, официра Тајне службе, о коме је „Забавник” већ писао. На почетку Априлског рата испоставило се да су планови били потпуно тачни, и да није било ни најмањег одступања.
Сервис тајне службе активно се бавио и контрашпијунажом. Додуше, није имао овлашћења да хапси, али је редовно присуствовао хапшењима, ислеђивањима и суђењима. За сваког осумњиченог давао је стручно мишљење, а суђења су обављана у Државном суду за заштиту државе. Осумњичени су често имали читаве тимове адвоката, које је плаћала супарничка служба, најчешће немачка. Југословенска служба имала је врло великог успеха у откривању агената, толико да су приликом уобичајене размене за једног нашег откривеног негде у иностранству давали пет до десет њихових.
Улога таштине игле
Један од највећих успеха било је хватање Валтера Тројмана, једног од руководилаца Абвера за Балкан. У новембру 1939. у Тајној служби се по препоруци појавио човек који је тврдио да га врбују за немачког шпијуна. После провере, он је испричао да је био код таште у Немачкој, где је упознао извесног Алберта Херцога из Бремена, који га је нешто касније посетио у Земуну. Насамо, Херцог је почео да га подсећа да му је жена Немица, да је пријатељ Немачке, да треба да помогне. Дао му је мапу на којој је иглом ваљало да пробуши места на којима се се налазе војни објекти. Мапу би понео са собом у Немачку, кад буде долазио код таште, а до тада обавештења написана невидљивим мастилом у писму треба да шаље Херцогу.
Пошто се сутрадан састао са Херцогом код „Венеције” у Земуну, агенти су га пратили и потврдили поузданост извора. На карти су избушили нека неважна места, а Херцог се вратио у Немачку. Убрзо је тражио податке о производњи Војног завода у Крагујевцу, па су му опет послали неке строго контролисане али неважне податке, а тражили су да дође ради договора и наставка сарадње. Херцог се за неколико дана створио у Београду, где га је чекала замка. По упутству Службе, сарадник му је предложио да се нађу у хотелу на Авали, да вечерају и да му преда податке. Тада је сараднику рекао да он није никакав Алберт Херцог, већ Валтер Тројман.
У Служби нису могли да верују каква им зверка управо пада у руке, пошто су знали да је он један од руководилаца Абвера за Балкан. У акцији је учествовао и сам шеф Поповић, у обавезном цивилном оделу, који је обезбедио агенте и марицу из Управе града. Само хапшење одиграло се тако што су агенти пришли сараднику и Тројману и на немачком им тихо рекли да пођу с њима, због неких података. Ово се одиграло брзо и тихо, тако да нико од околних гостију ништа није приметио. На саслушању, Тројман је дао право име, и поред тога што му је у исправама стајало да се зове Алберт Херцог.
Добро се држао, све док му нису довели „сарадника” везаног лисицама, и док под нос нису почели да му гурају један по један документ који су нашли при претресу, као и копије докумената које је добијао раније.
Тада је устао са столице, салутирао и лупио петама, иако је био у цивилу, и признао све. Изјавио је да му је највећа жеља да се, ако преживе рат, нађу код њега у Немачкој, да се провеселе, као колеге и џентлмени. Завршио је на суду, осуђен је, да би после интервенције немачког посланика Фон Херена био депортован. Ипак, провео је четири дана у затвору на Ади Циганлији, где су му приредили уобичајен пријем са све, шишањем до главе. То је била посебна забава, када се зна да је Тројман био врло поносан на своју бујну косу. Наравно, сарадник је одмах пуштен, похваљен, али су га за време окупације Немци нашли и одвели у Дахау.
Шетња границом
Један од важнијих послова Сервиса било је потурање лажних података непријатељу. Тако је Поповић у јануару 1941. добио обавештење да Италијани појачавају притисак на словенско становништво у Јулијској Крајини, чак прете смртним казнама. Поред редовних протеста преко владе, Поповић је позвао коњичког мајора Милутина Петковића. Наложио му је да узме неколико људи, обуче их у четничку униформу, црну, са шубарама и реденицима, наоружа до зуба, па да се такви прошетају по граници, али тако да их виде карабинијери с друге стране. Када то обаве, одмах да се преобуку и натраг за Београд.
По обављеном задатку Служба је у Италији пласирала вест да се због терора фашиста четници налазе у Крајини, и да су спремни да врше одмазде за сваки конкретан случај. То је било пропраћено фотографијама Петковића и друштва, са италијанском караулом у позадини. Наравно, на италијанској страни завладала је паника и терор је одмах престао.
Ових неколико цртица из рада Тајне службе говоре о томе са каквим се претњама са свих страна суочавала Краљевина Југославија. Иако је била осуђена на смрт, ипак је била осуђеник који не само што се опире и џилита, него уме да нанесе и озбиљан ударац џелату.
Аутор: Немања Баћковић
Илустровао: Милан Ристић
Политикин Забавник
