Високи порези затварају фирме

Београд — Многи од власника су од почетка године одлучили да затворе своје фирме јер не могу да издрже висока пореска оптерећења.

Највећи издатак ове године за приватне фирме је порез на имовину, од када је локалним самоуправама дато овлашћење да доносе одлуке о њиховој висини.

Осим повећања основица, привредници се жале и на бројне нелогичности у одређивању зона, због чега су многи добили и до десет пута веће рачуне, у зависности од тога у ком делу града послују.

“Канцеларијски простор у згради која је изграђена 1963. када је купљен коштао је 700 евра по квадратном метру, и по тој фактури је Пореска управа рачунала висину пореза на имовину. Сада Град Београд тај исти простор процењује на 2.000 евра по квадрату и то без обзира на то да ли је у питању канцеларија или подрум. Као фирма која издаје канцеларијски простор, плаћамо најпре 20 одсто и још око 15 одсто пореза на добит од издавања, а на крају још 15 одсто када треба да подигнемо новац. Уз режијске трошкове и чињеницу да већи део тог простора углавном стоји празан, тешко да може да се опстане, јер готово сва зарада одлази држави”, каже један од привредника.

Незадовољне су и војвођанске фирме, јер је, како тврде, земљиште у пет градских зона на колико је подељен Нови Сад, углавном прецењено.

“Земљиште које смо купили на лицитацији од Града по цени од 17 евра по квадратном метру Град је сада проценио на седам пута већу цену. Сада градска власт, да би изашла из ситуације коју је сама креирала, захтева да судски вештаци процене вредност тог земљишта. Такође, Град планира да велики део земљишта на коме има око 100 пословних објеката прекомпонује у пословну зону, где је квадрат процењен на 30.000 динара. Колега који води једну од већих транспортних фирми треба да плати годишњи порез на исту површину земљишта 22.000 евра, коју фирма која се бави истим послом у Чачку плаћа 1.000 евра. А хектар најквалитетније земље овде кошта 10.000 евра”, каже један од новосадских приватника, који није желео да му се помиње име због страха од могуће реакције локалних власти.

Економиста Ђерђ Пап објашњава да иако би садашњи начин утврђивања висине пореза требало да доведе до праве тржишне вредности имовине, у пракси то није тако.

“Порез се сада утврђује на тржишну уместо на књиговодствену вредност, или проценом од стране власника фирми кроз одређену процедуру, или одлукама локалне самоуправе, где се утврђује зоне. То би требало да доведе до реалне тржишне цене, међутим, у пракси се јављају велики проблеми. С обзиром на то да се ради о великом броју обвезника не ради се индивидуална процена те пореске обавезе, па се дешава да у истој зони новоизграђени и стари објекат имају исту тржишну вредност. Иако постоји амортизација, у пракси је и тако стари објекат прецењен у односу на стварну вредност. Додатно, када се у одлуци промаши сврставање по зонама, што се дешавало у Новом Саду, добија се та нелогична основица која је велика. Зато је погрешно што се дошло до тог начина опорезивања. Треба опорезивати тамо где приход настаје, ако су приходи незаконито стечени то треба доказати и одузети, а не кажњавати све”, сматра Пап.

Данас