Закључке Призренске лиге написао британски конзул, застава Албаније дизајнирана у Бечу

Краљевина СХС је од оснивања била чисти геополитички објекат који је требао да послужи остваривању англосаксонских интереса у источној Европи и у ту сврху је нарастајуће југословенство вешто злоупотребљено

Никола Пашић је ову игру прозрео на време, али су његови покушаји да најпре „кочићима омеђи докле је српско“, били системски минирани. Делом због већ поменутог притиска на грамзиву српску елиту, а делом и због тога што се Пашић од 1918. више није могао ослањати на Русију

Захваљујући „пријатељима“ и њиховим решењима које је српска елита прихватала, Срби су успели да изгубе у миру од неколико пута слабијих политичких противника све што су стекли у рату у којем су, уз велике жртве, победили неколико пута надмоћнијег непријатеља

Да ли се нешто променило сто година касније? Што се циљева англосаксонске геополитике тиче – није. Променило се стање на „источноевропској геополитичкој табли“ па је тежиште битке пребачено са Балкана на Украјину

Започет је велики информативно-економски рат против Русије. Балкан је остао у залеђини, у зони геополитичке контроле англосаксонских центара моћи, па присуствујемо и покушајима утапања Србије у некакву нову југословенску интеграциону целину, која би била под туторством Европске уније

У ГОДИНАМА после Првог светског рата, у Србији је настала изрека: сачувај нас Боже од пријатеља – од непријатеља ћемо се сами одбранити!

Током решавања Источног питања и бурних деценија у другој половини ХIХ века, Србија се углавном појављује као „део проблема“ за западне силе и „реметилачки фактор“ по њихове геополитичке интересе. Још је раније, на почетку Првог српског устанка, чувени француски министар спољних послова Шарл Морис Таљеран успоставио је дијагнозу „српског проблема“, саопштивши тада турском посланику у Паризу „да се не сме допустити да тако велико становништво, на стратешки тако значајном положају добије своју државу силом отету од султана“.

Одржавање отоманског присуства на Балкану, по сваку цену, један је и од главних циљева британске дипломатије, али и важно средство у вођењу Велике игре против Руске царевине.

Настајуће државе балканских православних народа биле су потенцијалне савезнице Русије, која је преко њих добијала неометан приступ „топлим морима“ и могућност геостратегијског окруживања Босфора, чиме би ојачала сопствену таласократску димензију.

Због тога се од стране Велике Британије организују акције које иду у три смера: прво, врши се сталан притисак и постепено, континуалним радом, остварује све већи утицај на политичке и друштвене елите балканских народа; због овога се данас често може чути у Софији и Београду, како народ гледа ка Москви, а власти ка Лондону; друго, унутар саме Велике Британије се поспешује процват оријентализма као својеврског политичког правца и културног покрета, а који заговарају многи угледни политичари и јавни радници; порука која треба да проистекне из оваквог приступа је да се британски интереси чувају на Оријенту; и треће, разним дипломатским иницијативама и политичким инструментима онемогућава се стварање стабилних балканских држава и заокруживање етнопростора балканских православних народа.

Решење са Берлинског конгреса којим се дозвољава Хабсбуршкој монархији да преузме управу над Босном и Херцеговином, као и потоње одржавање Призренске лиге и подршка пројекту прављења албанске националне државе, уобличују се пре свега захваљујући ангажману британске дипломатије.

Према тврдњама тадашњег руског конзула Ивана Јастребова, закључци Лиге, националне декларације албанске конгре су чак и написани у канцеларији његовог британског колеге у Призрену.

Пактирање са званичним Бечом и давање подршке за агресивни наступ на Балкану је за Лондон пожељно и потпуно логично, пошто се тиме Хабсбуршка монархија дугорочно усмерава против Русије.

Милорад Екмечић је недавно презентовао податак како је застава Албаније дизајнирана у једном модном салону у Бечу 1912. године, а овај пројекат је финансијски подржао чувени и до данас мистериозни Лудвиг фон Талоци.

Зграда у Призрену у којој је формирана Призренска лига

Тамо где је стала Велика Британија, наставила је Хабсбуршка монархија, постајући инструмент геополитичког обуздавања Русије на Балкану.

Проблем је по британске интересе настао са уласком економски све сажније и политички све амбициозније Немачке у ову рачуницу.

Све док су се немачки геополитички приоритети тицали Горњег Подунавља, Пољске, Белорусије, Малорусије и Балтика, за Велику Британију је то било корисно. На простору источне Европе су се сукобљавали немачки и руски интереси што је само могло користити Великој Британији.

Англосаксонска геополитика доживљава Немачку као непријатеља тек од тренутка када она почиње да показује све веће интересовање за Блиски исток, па самим тим и за Балкан.

Покушај завршетка стратешки важног пројекта -„Багдадске пруге“, као и стратешког инсталирања Немачке на Босфору – било је једнако важна претња као и излазак Русије на „топла мора“. Ради подсећања, треба још рећи и да су тада немачке колоније у источној Африци биле Руанда, Бурунди и део Танзаније, па би „Багдадском пругом“ била успостављена стабилна веза између Берлина и колонијалних поседа.

Велику подршку и помоћ, које Србија добија од нових пријатеља – Велике Британије и Француске непосредно пред Први светски рат – треба сагледавати и у овом светлу.

Србија је уласком у оружани сукоб требало да послужи за заустављање Немачке на Балкану. Аустроугарска је у целој овој игри била само извођач радова, окидач за настајање Великог рата.

После рата, више није било интереса да се у таквом обиму и са пуно оптимизма подржи Србија. Званични Лондон тада инсистира да се мора обезбедити широка аутономија за Хрвате и Словенце, чиме је новонастала држава од самог почетка била раслабљена.

Краљевина СХС је од оснивања била чисти геополитички објекат који је требао да послужи остваривању англосаксонских интереса у источној Европи и у ту сврху је нарастајуће југословенство вешто злоупотребљено.

Никола Пашић је ову игру прозрео на време, али су његови покушаји да најпре „кочићима омеђи докле је српско“, били системски минирани. Делом због већ поменутог притиска на грамзиву српску елиту, а делом и због тога што се Пашић од 1918. више није могао ослањати на Русију.

Захваљујући „пријатељима“ и њиховим решењима које је српска елита прихватала, Срби су успели да изгубе у миру од неколико пута слабијих политичких противника све што су стекли у рату у којем су, уз велике жртве, победили неколико пута надмоћнијег непријатеља.

Да ли се нешто променило сто година касније? Што се циљева англосаксонске геополитике тиче – није. Променило се стање на „источноевропској геополитичкој табли“ па је тежиште битке пребачено са Балкана на Украјину.

Започет је велики информативно-економски рат против Русије. Балкан је остао у залеђини, у зони геополитичке контроле англосаксонских центара моћи, па присуствујемо и покушајима утапања Србије у некакву нову југословенску интеграциону целину, која би била под туторством Европске уније. Јер, са једне стране, неопходно је вршити сталан притисак на границу Русије; али се, са друге стране, истовремено морају онеспособити и сви потенцијални руски савезници у источној Европи.

И, све нам то раде наши „пријатељи“ из Европске уније и NАТО, у духу „пријатељске политике“ и „традиционалног пријатељства“.

Доследно пратећи закључке Алфреда Мехена, Хелфорда Макиндера и Николаса Спајкмена, наставља се са покушајима окруживања геополитичког Хартленда, јер: „ко контролише Хартленд, тај контролише Евроазију; а ко контролише Евроазију, управља целим светом“.

Тако је било 1914. тако је и данас. Околности се мењају, а циљеви остају исти.

(излагање аутора на Међународној научној конференцији „Велики рат и нови свет: актуелно подсећање за човечанство“, Београд, 17-18. септембар 2014.)

Душан Пророковић, Факти