Када не би знали да се познати српски сатиричар Радоје Домановић упокојио почетком ХХ века (1908. године), многи би могли помислити да се његова јетка сатира односи на српску данашњицу. Тешко је и замислити шта би тек овај сатиричар писао о данашњој српској државној политици и и њеним политичарима, али је сигурно да би данашња Србија у сатиричним причама могла променити име. Тако би се уместо Радојевог назива “страдија”, савремена Србија могла комотно назвати “амбасадија”. Шалу на страну, пошто се последњих година поједини западни амбасадори понашају као самодршци земље Србије, није на одмет мало продискутовати о неким њиховим скорашњим изјавама и на једном месту приказати, једноставним речима, суштину политике Запада према Србији. Та политика би се у једној реченици могла описати као “приморавање на самоубиство”, а ниже ћемо покушати дати мало шире објашњење ове политике.
“Србија није неутрална и изабрала је европски пут” – изјавио је недавно Хајнц Вилхелм, амбасадор Немачке у Србији, апелујући на придруживање Србије западним санкцијама према братској Русији.
„Једна од обавеза грађана који живе у демократији јесте да дозволе другим грађанима који не деле њихове вредности да имају сопствене вредности” – рекао је поводом богомрске геј-параде амерички амбасадор Мајкл Кирби. Он је избегао одговор на питање да ли зна шта народ мисли о томе, истакавши да “не живи у просечној Србији па не зна шта народ мисли”.
“Нормализација односа Србије и Косова је нужна” – по ко зна који пут је изречена ова фраза којом се “независно Косово” намеће као чињеница, овај пут из уста Дениса Кифа, амбасадора Велике Британије у Србији.
Дакле, “црна тројка” унисоно поје о “црном тројству” које треба да у потпуности прихвати српска власт – прво, о престанку “политичке неутралности Србије” или народним језиком речено, о потреби присаједињења Србије русофобској политици, друго, о содомизацији Србије и треће, о одрицању од своје духовне колевке, Косова и Метохије.То “црно тројство” које се намеће српским политичарима, уколико би се, не дао Бог, у потпуности остварило, не представља ништа друго него свесно самоубиство. Због тога је неопходно непрекидно указивати да је “политика евроинтеграција” коју најамничка српска политичка квази-елита неуморно форсира, у ствари црна политика, самоубилачка политика, потпуно супротна православној суштини светлог српског животворног светосавља.
Ако би то пренели на сликарску уметност, ту политику најбоље би окарактерисао “Црни квадрат” Казимира Маљевича, пољског троцкисте рођеног у Кијеву, који је свој супремистички црни квадрат ставио на место у кући где су руски православни људи традиционално држали православне иконе. Овај римокатолички сликар модерниста рођен је у Кијеву и због тога неки покушавају да га сврстају у ред руских сликара. Двадесетих година ХХ века – све до учвршћења Стаљинове власти – опседнут западним неоимпресионизмом, он је ширио на совјетском пространству тамне сликарске идеје потпуно туђе и супротне великој и светлој руској сликарској традицији, од Рубљова до недавно упокојеног Павела Риженка. У свим сферама људске делатности може се служити или Богу или Мамону и овај излет са геополитичког тла на сликарски терен, био је потребан како би лакше духом схватили шта значи претходни израз “црна политика евроинтеграција”. Јер сваки сликар зна за једну чињеницу везану за боје. Наиме, уколико помешамо све боје, у резултату добијамо црну боју. А њена супротност, бела боја, добија се само синтезом. Слично је и у политици и о томе у редовима који следе.
Дакле, ситна запажања својствена ситним људима, нису страна ни овим безначајним амбасадорским умовима, нити извршиоцима њихове воље у земљи Србији. За те “либералне прогресисте” мртвих душа, самопожртвованост и несебичност представљају штетне појаве, њихова унутрашња моралност не дозвољава да се даље одмакну од примитивне лично-корисне и практичне моралности. И као што индустријска загађења разарају предивни биљни и животињски свет који је Господ створио, тако и мелтинг-пот, смешани лонац нација, сталежа и људи савремене антицивилизације Запада разара сложени организам људског друштва доводећи га до истог резултата као и код мешања боја – до црнила. То погубно мешање језика, мешање религија (проклети екуменизам), американизација човечанства, није ништа друго него нова Вавилонска кула. То је свођење човечанства на тип тупавог евроамериканизованог потрошачког створења интелектуално-моралне прозаичности, разузданих чула и моралне безбрижности.
Данас је већ практично немогуће заштитити мишљење које је супротно оном које ствара либерално-содомска пропаганда европејштине. Интелектуална бижутерија (П.Д. Кијук) анационалне интелектуално јалове другосрбијанштине већ је потпуно оперисана од способности да схвати да је људски род разноврстан, све што одступа од духовног типа смердјаковштине, за њих је већ неморално и чудовишно.
Изрази попут “демократије и људских права” које ова створења тупаво понављају попут покварене грамофонске плоче, није ништа друго него провидна хипокризија коју “међународна заједница” намеће неоколонијалним марионетским владама. Оно што је интересантно и што свакако охрабрује, јесте чињеница да су најамници “прочитани” не само од национално свесне интелигенције. Иако већ деценијама пропагандно форсирани “западни модел живота” покушава да дебилизује (=американизује, =европеизира) српска млада покољења, као да архетип српског духа израња управо у тим покољењима. Доказ томе јесте и порука најамницима преко читавих трибина од стране младих навијача Црвене Звезде, коју би ови, ако им је још ишта остало у глави, морали озбиљно схватити:
“ЗАПАД НЕМО ГЛЕДА ШТА ШИПТАРИ РАДЕ
ВАЖНО ЈЕ ДА ОВДЕ ХОЋЕ ГЕЈ ПАРАДЕ!
ЉУДЕ НАМ УБИЈАЈУ, ЦРКВЕ НАШЕ ПАЛЕ
ЗАТО НАС У БРИСЕЛУ НА СВА УСТА ХВАЛЕ!
ХВАЛА ЕВРОПО, МИ МОЖЕМО БЕЗ ТЕБЕ
САВЕЗ СА РУСИМА, А ДРУГЕ КО Ј…!”
Познато нам је да ароганција није страна духу западне цивилизације, али господу амбасадоре треба непрекидно упозоравати да је време да престану са наметањем културног расизма Србима, да схвате да њихова усахла цивилизација уских погледа није нипошто узор ни једном истинском Србину. Да њихова цивилизација може бити узор само отпадничком смердјаковском духу. Да “европске вредности” Срби виде у западној подршци крвавим арбанашким црним трансплантолозима на Космету, виде их у подршци либерално-фашистичкој хунти у Кијеву. “Европски пут” су изабрали најамници на власти, Србија никада тај пут није бирала и даће Бог неће га ни изабрати. Српска војна историја не познаје команду за стрељање деце, то је продукт духа западне цивилизације и ако су наши најамници на власти то заборавили, народ није заборавио. Саговорници господе амбасадора у Србији углавном су из реда политичких медиокритета, сличних гаврану из Лафонтенове басне, па не би било на одмет да господа амбасадори погледају шта се дешава и на стадионима у Србији.
У “Словенском алманаху” за 2011. годину, који излази у Москви, наведена су размишљања једне руске емигранткиње о Србима: “Необични су ти Срби. Мали у малом, велики у великом…Срби су мали народ – са менталитетом великог народа”.[1] Као образложење руски аутори наводе два величанствена устанка против гигантске Отоманске империје, и чак два српска покрета отпора – четнички и партизански – у годинама борбе против фашизма. Ову правилну констатацију могли ми мало доградити. Срби су “мали” народ само условно гледајући. Прво, заиста мали народ никако не би могао имати менталитет великог, а друго, често се занемарује једна чињеница која може промаћи аналитичком и научничком уму, али не и духовном. Како наши непријатељи, тако и пријатељи, то сагледавају из оквира данашњице, заборављајући да је Небеска Србија и те како жива и да је и те како велика. И да ће Небеска Србија увек бити на страни оних који бране Истину и Правду, а не на страни оних који се клањају кривди и неправди. Преведено на нашу тему, Небеска Србија ће бити уз оне који су за савез са Русијом, а не уз оне који су за савез са НАТО пактом. Због тога би господа амбасадори требали размишљати и о томе, да док у Србији има оних који се нису одрекли вредности Небеске Србије, постоји и реална могућност за Трећи српски устанак, после кога би се поново могао затрести цео Балкан, а можда и Европа.
Генијална српска песникиња Десанка Максимовић написала је величанствену песму “Србија је велика тајна”, која почиње следећим стиховима:
Србија је велика тајна;
не зна дан шта ноћ кува,
нити ноћ шта зора рађа,
не зна грм шта суседни грм сања
нити птица шта се догађа
између грања.
Из ове песме господа амбасадори би могли много тога научити о Србији, међутим, господа амбасадори по свој прилици припадају оној врсти људи “либералног плитког жанра” које је Жорж Санд окарактерисала на следећи начин: “Вама се генијалност увек измигољи кроз прсте!”
