ВРАТА слободе“, како су српски војници називали Кајмакчалан, донедавно су била „неосвојива“ за наше државне званичнике. После више од осам деценија од подизања капеле, у име Владе Србије, први пут је одата почаст и положени су венци страдалим јунацима у славној бици из 1916. године. На челу делегације која се попела до капеле на врху Свети Илија, на 2.521 метар надморске висине, био је Александар Вулин, министар рада.
Пут до највишег врха планине Ниџе, дуг је и неприступачан. После ауто-пута наступа кривудави коловоз кроз неколико грчких насеља. Ски-центар је последњи асфалтирани део. Затим почиње авантура. Најнормалнији призор који се овде може видети су краве и дивљи коњи на уском путу. Људског бића нема, а пробијајући се кроз планинске гудуре стиче се утисак да се и животиње зачуде откуд возило на путу.
Због сурових услова и усред лета, кажу, овде није пријатно боравити. Јак ветар, густа магла и суснежица обележили су и крај септембра, а на двочасовном путу од Солуна до врха проживе се сва четири годишња доба. Пробијати се кроз пустахију није било пријатно ни у џиповима грчке војне полиције, који су једва савладавали разрован пут, пун одрона и рупа, по коме аутомобилска гума, чини се, није прошла месецима. У једном тренутку чак и професионални возачи одустају. Точкови шлајфују, па је пробијање ка капели на врху Свети Илија у том тренутку било могуће само пешице.
Од солунског лета напољу ни трага. Образи се смрзавају, низ њих се слива вода коју ветар леди, а прсте на рукама више нисмо осећали. Ветар је све време позивао да се одустане, а у појединим тренуцима окретање леђа био је једини начин да се дође до даха.
Полагање венаца код капеле на врху Свети Илија
Колона се формирала од места одакле џипови нису могли даље, на надморској висини од око 2.200 метара. Кренули смо у авантуру дугу добрих сат времена хода. Фијуци ветра набијали су притисак у ушима, а полицијске кабанице и прслуци нису помагали. Мећава је обарала капуљаче и враћала нас уназад. Војничке цокуле, гуњеви и рукавице једина су прихватљива опрема за рану јесен на овој суровој планини. Корачало се војнички, али, није срамота рећи, и застајкивало. Услови достојни само најприпремљенијих војника.
Неколико чланова одустало је на неколико стотина метара од циља, али и то путешествије је за одликовање. И нису одустали зато што нису могли даље већ због тога што им је колона у тренуцима предаха нестајала у густој магли. О најупорнијима не треба ни говорити, већ само и једноставно честитати. Први је до капеле стигао и одао почаст прецима министар Вулин. Пркосећи суровој клими планине Ниџе неки су овде достигли и врхунац своје официрске каријере. Другима је ово био први такав изазов у животу. Можда и једини.
СВИЛЕНИ ПИТОМЦИ
КАДЕТИ војне и полицијске академије који су добили наградно путовање за Грчку, које је подразумевало посету спомен-обележјима од Крфа до Поликастра, нису се усудили да крену на Кајмакчалан. Њих 20 остало је да ужива у чарима Солуна са својим старешином, а само двоје њихових колега присуствовало је комеморативним свечаностима на планини Ниџе. Кадети су уступили своје чизме и ветровке девојкама из Министарства рада, новинарки „Новости“ и сниматељу Танјуга. Чак је и министар одбране, Братислав Гашић одустао од полагања венаца српским великанима уз образложење да не жели да се „меша у пројекат министра Вулина“
– Освајање Кајмакчалана војнички није могуће објаснити – рекао је Вулин по доласку у капелу. – Једини начин да објаснимо ову велику победу јесте жеља Срба за слободом како тада, тако, и данас. Срби не умеју и неће да живе без слободе и сваки рат и свака борба, свака жртва вредни су само и једино ако за свој циљ имају одбрану и слободу, ништа друго.
Пут нимало лак. Нимало безазлен, али величанствен. Достојан само оних који се поносе својим прецима и не дозвољавају да се заборави страдање једне војске, једног народа давне 1916. Тада су Срби сломили далеко надмоћнију бугарску војску, у условима још суровијим него ове ране јесени. Колико је и једнима и другима ово била значајна позиција говори и то што су Кајмакчалан Бугари звали Борисов град, а Срби Капија слободе, јер су тада први пут закорачили у своју земљу после повлачења преко Албаније и опоравка на Крфу. Крајем двадесетих година прошлог века краљ Александар је подигао капелу у којој се налази урна, а некада је било сахрањено и срце Арчибалда Рајса.
Министар Александар Вулин предводио је нашу делегацију која је посетила једно од најзначанијих места у српској војној историји
Можда су речи једног од чланова делегације довољне да опишу узвишеност тренутка „освајања“ врха на 2.521 метар – „Нека се стиди сваки потомак који није подигао споменик прецима који су оставили кости на Кајмакчалану“.
Мокре панталоне, промрзли прсти и румени образи. Опет низ оштре планинске падине, назад у цивилизацију. На лицима понос, достојанство и мисао које нас не напушта – како ли је било ратовати, када је нама данас тешко да се попнемо туристички.
ГУРАО И МИНИСТАР
ПРИЛИКОМ пробијања ка Кајмакчалану џип грчке војне полиције у коме се налазио министар Вулин се заглавио. Када је видео да се даље не може и он је са осталим путницима засукао рукаве, изашао и погурао возило. Међутим, ни то није помогло да се „гранд чироки“ извуче из блата, па је екипа наставила пешке.
Б. Божин – Вести
